Žak Derida je rođen 15. jula 1930. u jevrejskoj porodici koja je živela u El Biaru, u Francuskom Alžiru. Sa 10 godina je maštao da postane fudbaler, ali je izbačen iz škole, nakon što mu je učitelj rekao da “francuska kultura nije namenjena malim Jevrejima”. U 19. godini Derida se upisuje na fakultet u Parizu i to u vreme kada je zvezda Žana Pola Sartra bila u zenitu, ali on se radije opredeljuje da prati učenja Fridriha Ničea i Martina Hajdegera. Radeći na doktorskoj tezi o Edmundu Huserlu toliko se zainteresovao za dvosmislenu prirodu svakog pisanija da je na kraju nikad nije ni dovršio.
Početkom šezdesetih predaje na Sorboni, kada aktivno doprinosi teoriji francuskog levičarsko-avangardnog pokreta, a od tada svoj rad kroz knjige “O gramatologiji”, “Pisanje i razlika”, “Govor i fenomeni”, fokusira na “dekonstrukciju” filozofskih dela Rene Dekarta, Žan-Žak Rusoa, Ferdinanda De Sosira, Hegela, Kloda Levi-Štrosa, Sigmunda Frojda i mnogih drugih. Koristeći termin “dekonstrukcija” Derida na subverzivan način promišlja “vladajuću iluziju zapadne metafizike” po kojoj jezik ideje i istinu izražava ne menjajući ih. Koncentrišući se na višestrukost značenja on pokušava pokazati da je jezik teško uhvatljiv i da čak ni autori ne mogu potpuno legitimno tumačiti svoje tekstove.
Činjenica da je Derida najčešće odbijao da definiše “dekonstrukciju”, koju je smatrao “izvesnim iskustvom nemogućeg”, donela mu je mnoštvo “protivnika” i kritičara koji su smatrali da je njegov rad frivolan, opskuran i “auto-subverzivan”, dok je najpopularnije mišljenje o njemu bilo da je “skeptički nihilista koji ne veruje ni u šta”.
Univerzitetsku karijeru Derida je završio predavajući na mnogim prestižnim univerzitetima u Americi, među kojima su i Harvard i Jel. Objavio je “bezbroj” članaka i oko 50 knjiga prevedenih na 22 jezika.
Preminuo je u 74. godini u jednoj pariskoj bolnici.
22.01.05 Danas
Utopija o ljudskim potrebama
Marksove sablasti, Žak Derida
Nedavno je u Narodnoj biblioteci Srbije održan dvodnevni filozofski skup na temu "Glas i pismo: Žak i pismo: Žak Derida u odjecima". Samo na prvi pogled može biti neobično da je upravo u Beogradu održan tako veliki i značajan skup koji je bio posvećen delu ovog svetski poznatog francuskog mislioca koji je nedavno preminuo u Parizu. Ne samo zbog toga što je Derida ratne 1992. godine upravo u Beogradu održao dva veoma zapažena predavanja da bi podržao mirovni pokret o ondašnjoj Srbiji, od kojih je jedno imalo za temu "politike prijateljstva" nego i zato što su sve Deridine glavne knjige - prevedene na srpski jezik, što je naravno izazvalo odgovarajuću široku i značajnu recepciju njegovog dela.
"Marksove sablasti", koje je Derida objavio 1996. godine, samo su poslednje njegovo delo koje je prevedeno na naš jezik (Žak Derida: "Marksove sablasti", "Službeni glasnik, Beograd 2004). Biće zato zanimljivo pratiti odjeke ovog dela u društvu koje je, kao što je poznato, gotovo pet decenija živelo sa ovim "sablastima" u, kako ja to volim da kažem, marksističkom internatu. Ne verujem da bi naši nekadašnji marksisti, bilo koje orijentacije, pa ni one najuticajnije, praxsis orijentacije - pristali na ovo "sablažnjavanje" u vezi sa marksizmom, pošto je ovde decenijama marksizam bio oktroisan kao "nauka", ili "kritika svega postojećeg" a ne kao sablast (die Gespenst). Šta, uostalom ima konkretnije od nauke, ili kritike, i to svega postojećeg. Ne bi se moglo reći da bi Derida, u našim uslovima, postao "dijamatovac", što je bila skraćenica za one koji su marksizam tumačili kao dijalektičko-materijalističko tumačenje (naučno tumačenje) društvene istorije, ili pak "praksisovac", što je opet bila skraćenica za pripadnike tzv. "praxis grupe", koja je marksizam tumačila kao bespoštednu "kritiku svega postojećeg".
Deridin ogled predstavlja zato nemalo iznenađenje, ne samo za njegove kritičare nego i za njegove pristalice. Deridini kritičari najčešće govore o tome da njegov metod filozofiranja (dekonstrukcija) nema društvenu, ili političku relevantnost. Njegov angažman se naziva dezangažmanom, ili običnim "brbljanjem". Međutim, ne samo da Derida ovde ustaje protiv egzorcizovanja marksizma (vidi njegov ogled "Egzorzovati marksizam" u ovoj zbirci ogleda) u vreme epohalnog sloma komunizma, kao svetske ideologije, posle pada Berlinskog zida, nego se što je važnije, zalaže za reafirmaciju Marksovog nasleđa, čita "Kapital" i "Nemačku ideologiju", insistirajući na filozofskoj reafirmaciji Marksovog nasleđa, koje dokonstrukciji pribavlja atribut neposrednog i veoma konkretnog političkog angažmana, koji joj je olako i najčešće osporavan. Jer, ovo, "čitanje" ima sasvim opipljive političke posledice i po jednu i po drugu ideologiju.
Kako to Derida čita, ili dekonstruiše Marksovo nasleđe, koje je danas i za same marksiste veoma sporno, ili čak "mrtvo"? Frensis Fukujama je nedavno proglasio ne samo kraj marksizma, nego i "kraj istorije". Derida se ovde, naravno, ne slaže sa ovim mišljenjem "kraja", ovom "apokalipsom bez apokalipse", kako veli Derida. Jer, nije moguće misliti kraj. "Pokušajmo", veli on, "posle toliko glosa, da rizikujemo jedno bezazleno čitanje." Ovo "bezazleno čitanje" počinje od poznate prve rečenice "Manifesta komunističke partije", koja - kao što je poznato, glasi: "Bauk kruži Evropom, bauk komunizma!" (Ein Gespenst um Europa, dans Gespenst des Kommunismus!) Marks je, prema Deridi, s pravom ukazao, ili uputio na ovu sablasnu stranu kapitalizma, odnosno, kapitalističkog načina proizvodnje života. I zato treba insistirati na njegovom duhovnom nasleđu i odbaciti njegov savremeni ideološki egzorcizam. Tajna kapitalizma se, prema Marksu, otkriva ili nalazi u fenomenu koji je sam Marks nazvao "misticizam robe". To je poznati fenomen koji upućuje na to da izlaskom na tržište roba, kao proizvod ljudskog rada, gubi svoju upotrebnu vrednost, koja na mističan, ili sablasan način, nestaje u tzv. razmenskoj, odnosno, tržišnoj vrednosti robe. To je fenomen "misticizma robe" kome kapitalizam duguje svoj mistični, sablasni karakter. Roba koja je rezultat ljudskog rada na tržištu dobija "vrednost" koja više ne potiče od ljudskog rada. I sada na ovom ključnom mestu dolazi do konačnog dekonstruktivističkog preloma, ili obrta, koji ukazuje na svu radikalnost dekonstrukcije.
Jer, Derida koji brani marksizam od svakog egzorcizma, ili jednostranog diskvalifikovanja i odbacivanja, u samom marksizmu, u ovoj radikalnoj razlici između upotrebne i tržišne vrednosti, koja misticizam, ili sablažnjavanje, pripisuje isključivo tržišnoj vrednosti - otkriva Marksov gest egzorcizma. To je čuveni double band, ili dvostruko dno, kao kod "babuške", dekonstrukcije. Jer, nema čiste upotrebne vrednosti, na kojoj se gradila poznata utopija o ljudskim potrebama i pravednoj raspodeli prema "potrebama". Jer, kako piše Derida, "čim ima proizvodnje ima i fetišizma: idealizacije, osamostaljenja i automatizacije, dematerijalizacije i utvarnog ovaploćenja, rada žalosti koji je koekstenzivan svakom radu itd. Marks veruje da se ta koekstenzivnost mora ograničiti na robnu proizvodnju. To je, po našem mišljenju gest egzorcizma o čemu smo ranije govorili i povodom čega naše pitanje ovde ostavljamo otvorenim".
Eto ponovo sablasti. Da li se to Marks vratio? Egzorcovati Marksa, ili egzorcovati Deridu? Sada kada je umro?
Nenad Daković
