Mala istorija srpskog pozorišta

01.06.05

Knjizi „Mala istorija srpskog pozorišta” prethodile decenije bavljenja pozorištem

Nedavno objavljenu knjigu „Mala istorija srpskog pozorišta” prof. dr Petar Marjanović napisao je podstaknut saznanjem o nespornoj dobrobiti koju donosi kritičko vrednovanje svake, pa i pozorišne tradicije. Pisanju ove svojevrsne studije prethodile su tri decenije autorovih predavanja iz istorije jugoslovenske drame i pozorišta na Akademiji umetnosti u Novom Sadu i Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, pri tom je koristio i fragmente svojih predavanja, kao i ranije objavljene tekstove i stručne radove.
Pre nekoliko dana, prof. dr Petru Marjanoviću uručena je i nagrada za životno delo iz oblasti teatrologije „Srebrni lovorov venac” koju dodeljuje Pozorišni muzej Vojvodine, sa obrazloženjem da je „njegovo delo ne samo veoma obimno i u velikoj meri sveobuhvatno i raznovrsno, već ga isto tako odlikuje naučna preciznost, prefinjenost misaonih kombinacija i dalekosežna mudrost”.

- Bilo je još kandidata koji su mogli da dobiju ovo priznanje. Za sve nas je karakteristično da smo napisali veliki broj teatroloških radova za koje se može reći da su ostvareni na relativno visokom nivou. Moram, ipak, da dodam da smo svi mi u godinama kada možemo besplatno da koristimo vozila gradskog saobraćaja i kada naše zdravlje i fizički izgled izazivaju opravdanu zabrinutost naših porodica i bliskih prijatelja. To je, verovatno, treći neophodan uslov da bi se u bilo kojoj oblasti javne delatnosti dobila nagrada za životno delo.

Da li ste i Vi , kao i drugi pisci istorije Srba, bili suočeni sa problemom razgraničenja nacionalnog i teritorijalnog principa?
- Postavivši sebi cilj da verodostojno obnovim sećanja na pozorišnu aktivnost u Srba, koja traje osam stoleća, pošao sam i od saznanja o razdobljima bez pozorišne aktivnosti i o nepostojanju trajne teritorije sa srpskom odrednicom. Pripadam generaciji koja je svesna koliko je teško pisati bilo kakvu istoriju Srba, zato što su Srbi od dolaska na Balkan živeli sa drugim narodima i nikada nisu bili doslovno ujedinjeni, čak ni u vremenima kada su imali svoju državu. Podrazumevao sam pravo savremenosti na kritički stav prema tradiciji koja „izumire ako je neprekidno ne stavljamo na probu”, kao i saznanja da viđenje prošlosti zavisi i od cilja prema kome se krećemo.

Koja su bila Vaša osnovna polazišta?
- Polazio sam i od saznanja da su Srbi živeli i žive na prostoru na kojem su sve velike sile Evrope imale svoja posla i vodile računa samo o tome da „njihov posao bude dobro obavljen”. Služeći se savremenim naučnim metodima, želeo sam, svesno i odgovorno i u meri u kojoj je to bilo moguće, da pozorišne događaje tumačim i u kontekstu južnoslovenske političke i kulturne istorije. Posebno naglašavam da sam pokušao da pozorišno-istorijska trajanja sagledavam u balkanskom i evropskom kontekstu. Kada mi se to činilo korisnim, istraživao sam ukrštanje društvenih, nacionalnih i umetničkih činilaca i njihovo prisustvo u pozorišnim događanjima.

Šta je bilo u osnovi Vašeg metodskog pristupa ovoj složenoj materiji?
- Saznanja koja sam stekao tokom četiri decenije bavljenja pozorištem opredelila su me da tumačenje pozorišta kao umetničke i društvene pojave ne određujem samo značenjem koje je ono imalo za stvaraoce i publiku svoga vremena. Polazio sam i od danas pretežnog shvatanja da nije moguće rasuđivati o prošlosti ako pri tome ne budemo i ljudi svog vremena. Zato se prilikom pisanja nisam opredeljivao za istorijsko ili za savremeno stanovište, nego sam uvažavao osobenosti doba u kojem je jedno umetničko delo nastalo, ali i promene koje su donosila sva potonja razdoblja.

Šta je za Vas suština pozorišta?
- Činilo mi se prirodnim što sam ovu istoriju pisao polazeći od opštih i ličnih shvatanja suštine pozorišta. Tokom dvadesetog veka mnogi teatrolozi pokušavali su da odgovore na pitanje šta je pozorište i da li je ono izvorna umetnost. Poznato je da nijedna od dosad iskazanih definicija nije naišla na opšte prihvatanja. I pored saznanja o naučnoj ograničenosti takvih sažetih objašnjenja, u svojoj najnovijoj knjizi izneo sam i lično shvatanje pojma pozorišta, a to je da je pozorište , verovatno, urođena ili evolucijom stečena potreba čovekova za igrom, zadovoljstvom i lepotom i mesto gde je ljudsko biće podstaknuto da misli i da se suočava sa istinom sveta i samim sobom. Ostvaruje se kao zajedništvo osećanja u neposrednom i uzajamnom dodiru glumaca i gledalaca, a kasnije se na osoben način čuva u njihovim sećanjima. Zato pozorište postoji samo u sadašnjosti, i ta njegova kratkovekost „tajna je njegove magične lepote i crna mrlja njegovog prokletstva”.

Borka Trebješanin