Džozef Bendiks je posmatrao London sa uzvisina Blekhita. Ustajala vrelina razdvojila je pramenove dima iznad grada i otkrila njegove nove cigle i uske prolaze. Sunce je zapeklo površinu blata stvorivši debelu koru za njihove kočije. U podne nije bilo senki.
Bendiks se preko volje vratio u kočije, zauzevši mesto između dve vremešne gospođe, isto ono na kom je sedeo još od Dovera. Igle svetla probadale su šupljikavi lim na prozorima tako da su svi mogli videti zagušljivu prašinu koju udišu.
Silazak u London ispratila je erupcija razgovora koji je Bendiks
kilometrima tako oprezno gušio.
„Priča se“, reče gospođa Sekston, „da u Taueru ima leoparda...“
„Možda“, dodao je čovek širokog nosa, gospodin Harper, „još uvek pokazuju onog dvonogog psa što je bio tako primetan kada sam prošli put bio tamo.“
„Sestra mi je pisala“, nastavi gospođa Sekston, „da su izložili celukožu jednog Mavra. I to osunčanu. S maljama. Hoćete li ići da je pogledate, gospodine Bendikse?“
„Ne, gospođo, neću“, reče Bendiks i zagleda se pravo napred.
„Je li bilo zabave u Parizu?“, upita gospođa Sekston.
Bendiks ostade nem proklinjući manjak novca koji ga je osudio da putuje na ovako negospodski način. Sudarali su se, klatili i naslanjali jedni na druge dok su se konji s mukom spuštali niz brdo. Pokupili su još dve gospođe kod jednog svratišta u Deptfordu, jednu su ostavili kod konjske skele u Sautvorku i u smiraj dana konačno prošli kroz kapije Londona.
Stari Englez iz Pariza pričao mu je o njemu. Kako ga je kuga namuila, vatra osvežila i kako je ponovo izgrađen. Izniklo je hiljadu kuća, a uski prolazi vratili su se na mesta na kojima su ljudi zamišljali široke pariske bulevare i veličanstvenosti Sankt Peterburga. Izgrađeno je i nekoliko divnih delova: nasip kod Temze, pravilni uglovi trga Soho i katedrale Sent Džejms. Katedrala Sent Pol sijala je nad gradom, ali čak ni njena lepota nije bila daleko od Puding lejna i od krivih krovova u Ulici Bloublader. Međutim, Bendiks nije video ništa od toga jer je zurio u požutele nokte i ogrubele zanoktice gospođe Sekston. Da ova kočija nije nosila sav njegov ovozemaljski imetak, iskočio bi i pešačio sam.
Čuo je kočije u pokretu ispred i iza sebe. Vazduh je bio gust, prljaviji od pariskog, pomislio je Bendiks, otežao od jakog mirisa konjske balege i daha izmorene tegleće marve. Gospođa Sekston pokri nos maramicom. Ona druga dama iz Deptforda smejala se njihovoj ugroženoj osetljivosti.
Gospodin Harper se nagnu napred i štapom potapka Bendiksa po kolenu.
„Idete u posetu rodbini?“, zanimalo ga je.
Bendiks odmahnu glavom. „Oca mi odavno već nema.“
„Pokojni?“
„Samo se preselio u Nortamberland“, odgovori Bendiks uz nagoveš taj osmeha.
„A vi ćete ovde raditi. Odlično, odlično, gospodine.“
Bendiksu se delić vedrine povratio kada su stali kod Crnog konja. Pomogao je ženama da izađu iz kočija i unajmio plećatog nosača da mu odnese prtljag do sobe. Iz kovčega je izvadio kutiju s pisaćim priborom i odmah nažvrljao kratku poruku lekaru, s obaveštenjem da namerava da ga poseti sutradan. Pripasao je svoj kratki mač i sišao noseć i poruku. Gostioničar ga je posavetovao da se ne uzda u večernju poštu i preporučio mu dvojicu bakljonoša koji su sedeli pored praznog kamina. Bendiks je jednom dao dva penija da odnese poruku i preporuku, a drugog je unajmio za šetnju po Druri lejnu.
Šetao je zarad mešavine prosvetljenja i razonode – da obiđe grad u kom su mu roditelji odrasli. Bio mu je dovoljan jedan prolazak Druri lejnom da shvati zašto je njegov otac napustio London zarad Severa. Ulice su bile ispunjene nejasnom mešavinom ljudi. Gospoda u svili, prizor prosjaka i unesrećena deca nakaznih udova. Ali još je strašnija bila koncentracija nesvrstanih. Ljudi za koje je sumnjao da su glumci, žene za koje je pretpostavio da su prostitutke i otmena gospoda za koju je nagađao da su siromašni kao i on. London je, odlučio je, jedna otpala košnica, a pčele su davno prepustile svoju teritoriju larvama koje ne mogu da lete.
Vratio se u gostionicu Kod crnog konja, platio lučonoši nakon što je ovaj ugasio baklju u kofi s vodom i žustro otresao prašinu s kratkih pantalona. U svojoj sobi se brzo razodenuo, srknuo malo vina koje mu je gostioničar ostavio i na kraju skinuo periku. Glava mu je bila glatko izbrijana – čekinjava okruglina prošarana sedim vlasima. Ugasio je sveću i otišao do prozora nag s čašom u ruci. Ispod je ulicom, pod slabašnim svetlom što je dopiralo iz gostionice, prolazila reka senki. Posmatrao je nežne dodire ljudi koji su se držali za ruke i osetio oštar bol usamljenosti. Bendiks nije poznavao nikoga u gradu.
Pošto je mnogo meseci ranije izgubio očeve preporuke, oslanjao se na samo jedno poznanstvo. Očekujući susret s lekarom, grčevito je prespavao vrelu i nemirnu noć.
Jutro ga je zateklo smeštenog za stolom u Tomovoj kafeteriji, nedaleko od Crnog konja. Čitao je Dejli karent, primetio predstojeća su- đenja i politiziranje i držao novine visoko ne bi li sakrio svoju usamljenost. U Parizu je imao mali krug prijatelja, uglavnom kolega s medicine. Udaljili su se od njega dok je napredovao, a onda stali i prekrštenih ruku gledali kako propada.
Podrugljivi Parižani smejali su se tome što London misli da je centar civilizacije. Svi su se složili da se Hanover ustoličio i, kako je monarhija počela da cveta, Bendiks je verovao da će kralj Džordž podstaći svoj narod novcem. Gde ima novca, ima i napretka i prilika. Velike ljude mogli ste naći jedino u velikim narodima. U stvari, Bendiksov
povratak nije bio samo pitanje novca, mada bi on insistirao na ovoj laži da ga je iko to pitao. U krugovima u kojima se kretao novac je bio mnogo prihvatljivije opravdanje nego što je to bila ljubav.
Čuo je za jednog doktora, ser Edmunda Kolkrafta, od svog tutora Bertrana Lemetra, koji je krajem prošlog veka prisustvovao njegovim predavanjima o litotomiji. Nije bilo čoveka nalik njemu, tvrdio je Lemetr. Bar ne takvog koji je imao dovoljno nepoštovanja
neophodnog za napredak znanja još od vremena Bojla i Huka. Ali Kolkraft nije uzimao učenike već dvadeset godina, a isto toliko nije ni operisao. Šuškalo se, rekao je Lemetr, da Kolkraft čitavu deceniju nije izašao iz svoje kuće.
„Zašto bi“, pitao je Bendiks, „uopšte onda i razmišljao o meni?“
„Zašto se čovek ženi ako mu deca ili novac nisu potrebni?“, odgovorio je njegov tutor.
„Zbog ljubavi“, reče Bendiks istog trenutka.
„Ili“, rekao je Lemetr, „zbog društva. Napisaću ti pismo.“
„Na čemu radi?“, pitao je Bendiks.
Lemetr je klimao glavom. Nije bilo bitno šta je Kolkraft proučavao. Bendiks je morao da ode. „Videćeš da su njegova zapažanja veoma interesantna.“
Do četiri sata sutradan Bendiks nije dobio odgovor na svoj zahtev. Dok je sunce još jarko sijalo, unajmio je fijaker i zamolio da ga odvezu do Linkolns in fildsa. Od strpljivog Lemetra iz Pariza ukrao je dovoljno zlatnika da sebi obezbedi pristojan izgled. I zaista, sav novac je uložio u to. Desetak finih odela, svako kao svileni ključ koji otvara vrata na kojima inače sluge zaustavljaju odrpance. Prošli su Ulicom Grejt kvins, a Bendiks se divio skladu fasada od lepe crvene cigle i teških drvenih streha. Linkolns in filds bio je nastavak ovog savršenstva, iskvaren samo čudnovatim arabesknim ukrasima.
