PROLOG
Zapadna pustinja,
godine 523. pre n. e.
Grku je celog jutra dosađivala muva. Kao da strašna pustinjska žega, usiljeni marševi i bajata hrana nisu bili dovoljni, sada je morao da muči i ovu muku. Prokleo je bogove, i tako se pljesnuo po obrazu da je poleteo oblak kapljica znoja, ali je beštija bila brža.
„Bog ubio ove muve!“ – opsova.
„Ne razmišljaj o njima“, reče njegov saputnik u stroju.
„Ne mogu. Izludeše me! Dođe mi da pomislim da su ih poslali naši neprijatelji.“
Saputnik slegnu ramenima. „Možda i jesu. Kažu da Amoniti imaju nečastive moći. Čuo sam da umeju da se pretvore u divlje zveri. U šakale i lavove i ko zna šta još.“
„Mogu da se pretvore u šta god hoće, ništa im ne vredi“, zareža Grk. „Kad mi padnu šaka, skupo će mi platiti za ovaj prokleti marš. Šipčimo već četiri nedelje! Ej, četiri nedelje!“
Smaknuo je mešinu s vodom s ramena i otpio, namrštivši se na njen zagrejan, uljast ukus. Šta bi dao za pehar hladne, sveže vode iz brdskih izvora Naksosa, vode koja nema ukus kao da se u njoj upravo opralo pedeset zaraženih bludnica!
„Napustiću ovaj najamnički posao“, gunđao je. „Ovo mi je poslednji pohod.“
„Tako svaki put kažeš.“
„Ovaj put sam se nameračio. Vraćam se u Naksos, da se oženim i uzmem komad zemlje. Masline – to je pravi posao.“
„Nikada ti to nećeš uraditi.“
„Hoću“, reče Grk, još jednom neuspešno zamahnuvši na muvu. „Hoću, jamčim ti. Ovaj put je drugačije.“
I jeste bilo drugačije. Dvadeset godina je krvavio gaće za druge. Predugo. Osećao je da više nema snage za marševe. Osim toga, stara rana od strele ove godine ga je kinjila više nego pre. Jedva je uspevao da podigne ruku sa štitom. Još ovaj pohod, i kraj. Vratiće se na rodno ostrvo da gaji masline.
„Ko su ti Amoniti, uostalom?“ – upita, otpivši još jedan gutljaj vode.
„Nemam pojma“, odgovori njegov saputnik. „Imaju neki hram, i Kambiz želi da se on sruši. Tamo im je, navodno, proročište. To je otprilike sve što znam.“
Grk hmnu, ali nije više pitao. Nije ga naročito zanimalo protiv koga ratuje. Libijci, Egipćani, Karijci, Jevreji, pa čak i njegovi zemljaci Grci – nije pravio razliku. Upadneš, ubiješ koga moraš, a zatim se priključiš drugom pohodu, često protiv istih onih koji su ti upravo platili za prethodni. Danas mu je gazda bio Kambiz Persijski, ali se još koliko juče borio upravo protiv Kambiza, ali u egipatskoj vojsci. Tako to ide u ovom poslu.
Još jednom je potegnuo iz mešine, odlutavši mislima nazad u Tebu, i poslednji dan pre nego što se zaputio preko pustinje. On i njegov saborac Fedis Makedonac kupili su mešinu piva i prešli Iteru, veliku reku, da bi se spustili u dolinu po imenu Dveri mrtvih, gde su se po predanju nalazile grobnice mnogih velikih kraljeva. Proveli su popodne pijući i istražujući, i nabasali na usko okno u podnožju strmog obronka od trošnog stenja u koje su iz radoznalosti upuzali. Zidovi i tavanica bili su prekriveni slikama, i Grk je uzeo nož da ureže svoje ime u mekom gipsu:
„Evo te i ja, Dimakos iz Naksosa, sin Menendov, ovih čudesa svedok bejah. Sutra u boj protiv Amonita polazim. Neka...“
Ali pre nego što je uspeo sve da ureže, siroti Fedis kleknuo je na škorpiju, dreknuo kao da ga deru živog i ispuzao iz tunela brzinom preplašene mačke. Kako mu se smejao!
Ali šala je na kraju otišla na njegov račun, jer je Fedisu noga otekla kao balvan i sledećeg dana nije mogao da pođe s vojskom na marš, te je tako propustio četiri nedelje mučenja u pustinji. Baksuzni stari Fedis? Pre će biti talični stari Fedis! Pomisao ga natera da se zasmejulji.
Saputnikov glas prenu ga iz misli.
„Dimakose! ’Ej, Dimakose!“
„Šta je?“
„Vidi ono tamo, tupčo. Ispred nas.“
Grk podiže pogled i zagleda se preko kolone u maršu. Prolazili su kroz široku dolinu između visokih dina, a u daljini ispred njih dizala se ogromna stena u obliku piramide, obrisa zamućenih zaslepljujućom svetlošću podnevnog sunca, sa stranicama tako pravilnim kao da ih je neko isklesao. Delovala je nekako preteće, tiha i samotna u inače jednoličnom krajoliku, te Grk instinktivno podiže ruku do talismana s likom boginje Izide oko vrata i žurno promrmlja molitvu za teranje zlih duhova.
Marširali su još pola sata pre nego što je pala naredba da se zaustave i pojedu podnevno sledovanje. Grkova četa je u tom trenutku bila gotovo ispod same stene. Oteturao se do nje i skljokao u uski pojas senke u podnožju.
„Dokle ćemo ovako?“ – zastenja. „O Zevse, dokle ćemo ovako?“
Među vojnicima se razmileše dečaci sa hlebom i smokvama. Malo potom, neki se latiše urezivanja imena u zid stene. Grk se naslonio na kamen i sklopio oči, uživajući u iznenadnom povetarcu. Trenutak kasnije, oseti golicanje na obrazu. Bio je siguran da je to ona ista muva koja ga je celo jutro mučila. Ovaj put nije pokušao da je spljeska, već joj je dopustio da mu šeta preko usana i očnih kapaka. Poletela je i opet sletela, iskušavajući snagu njegove volje. On je, međutim, mirovao, i insekt mu se konačno spusti na čelo, uljuljkan njegovom nepomičnošću. Grk beskrajno oprezno podiže ruku, na trenutak je zadrža malo iznad lica, a onda se snažno pljesnu po slepoočnici.
„Imam te, napasti!“ – uskliknu, zagledan u ostatke muve, razmazane na dlanu. „Konačno!“
Njegovo je likovanje, međutim, bilo kratkog veka, jer se sledećeg trenutka iz zadnjih redova kolone proširi uzbuđen žagor.
„Šta je sad?“ – upita on, otresavši ostatke muve i skočivši na noge, s rukom na balčaku mača. „Jesmo li napadnuti?“
„Ne znam“, reče čovek pored njega. „Nešto se dešava tamo pozadi.“
Buka je bila sve glasnija. Pored kolone protutnjaše četiri kamile zapenjenih gubica, rasipajući tovar za sobom. Ljudi su vrištali i nerazgovetno vikali. Vetar je takođe jačao, tukući mu u lice i noseći mu kosu unazad.
Grk zakloni oči i zagleda se prema jugu doline. Iz pravca iz kog su došli valjala se nekakva tmina. U prvom trenutku mu se učini da je reč o jurišu konjice, ali mu tada vetar silovito grunu u lice, i on jasno začu ono što je do tada bila samo zamućena vika.
„O, Izido“, prošapta.
„Šta je?“ – reče njegov saputnik.
Grk se okrenu prema njemu. Oči su mu bile pune straha. „Pustinjska oluja.“
Svi su mirovali, sleđeni. Čuli su priče o olujama u zapadnoj pustinji, o tome kako se iznenada podižu i gutaju sve što im se nađe na putu. Pričalo se da proždiru čitave gradove, i sahranjuju civilizacije.
„Nađeš li se u pustinjskoj oluji, postoji samo jedna stvar koju možeš da učiniš“, reče im jedan od libijskih vodiča.
„Šta?“ – upitaše ga.
„Da umreš“, odgovori on.
„Bogovi, smilujte se!“ – zavapiše.
Neki pobacaše zavežljaje i bezglavo potrčaše dolinom. Drugi se zaputiše uz dine, ili popadaše na kolena, ili se skupiše u zaklonu stene. Jedan vojnik se baci licem na zemlju, jecajući. Drugoga izgazi konj koga je pokušavao da uzjaše.
Samo je Grk ostao gde je bio. Ćutke je stajao, olovnih udova, dok se zid tame nezadrživo valjao prema njemu, naizgled sve brže. Pored njega protutnja još tovarnih životinja i ljudi bez oružja, lica iskrivljenih od užasa. „Bežite!“ – vrištali su. „Već je progutala pola vojske! Bežite, ako vam je život mio!“
Vetar je sada besneo, noseći pesak oko njegovih nogu i struka. Čula se grmljavina kao u blizini katarakta. Sunce se zamračilo.
„Hajde, Dimakose, bežimo odavde“, doviknu mu saputnik. „Zatrpaće nas žive ako ostanemo.“
Grk se ne pomeri. Usne su mu bile izvijene u osmejak. Od svih načina umiranja koje je zamišljao, a bilo ih je mnogo, ovaj mu nikada nije pao na pamet. Bio je tako svirep da je to bilo smešno. Osmeh mu se proširi i preraste u kikot.
„Dimakose, budalčino! Šta te je spopalo?“
„Idi“, reče Grk, vičući da nadjača buku oluje. „Beži ako ti se beži! Ionako je svejedno. Ne želim da umrem bežeći.“
Isuka mač i ispruži ga ispred sebe, zagledan u sklupčanu zmiju na blistavom sečivu, s razjapljenim čeljustima na zašiljenom vrhu. Osvojio ga je pre više od dvadeset godina, u svom prvom ratnom pohodu protiv Lidijaca, i od tada se nije odvajao od njega, uveren da mu donosi sreću. Pređe palcem duž oštrice. Njegov saputnik dade petama vetra.
„Ti si lud!“ – doviknu mu preko ramena. „Prokleta, mahnita budala.“
Grk ga nije slušao. Čvršće je stegnuo oružje i upiljio se u gigantski, pokretni zid pomrčine. Uskoro će se nadneti nad njega. Zategao je mišiće.
„Hajde, navali“, šapnu. „Da vidimo šta možeš.“ Odjednom se osećao opijeno. Tako je uvek bilo u bici: na početku strah, otežali udovi, a zatim nagla navala borbenog zanosa. Možda ipak nije rođen da uzgaja masline. Pre će biti da je makimos, da mu je vojevanje u krvi. Možda je najpravednije da skonča ovako. Poče da izgovara staru egipatsku bajalicu za teranje baksuza:
Ubila te Sehmetina strela!
Zgromile te Totove čini!
Stigla te Izidina kletva!
Neftida te kaznila!
Probolo te koplje Horovo!
Oluja tada stiže do njega, naletevši snagom hiljadu konjskih dvoprega. Vetar ga gotovo obori s nogu, a pesak ga zaslepi, vukući ga za tuniku, kidajući mu meso. U tami su se nazirala senovita obličja razmahanih ruku, koja su nemušto vrištala u zaglušujućoj rici orkana. Jedan od stegova, otkinut s barjaka, zaplete mu se u noge i nekoliko trenutaka ostade tamo pre nego što ga je kovitlac ponovo otrgnuo i odneo.
Grk je sekao vetar mačem, ali je ovaj bio prejak za njega. Gurnuo ga je unazad i u stranu, i na kraju ga oborio na kolena. Peščana pesnica raspali ga po ustima i napuni mu ih. Nekako se ponovo uskobeljao na noge, ali ga vetar gotovo istog trenutka ponovo obori, da više ne ustane. Talas peska se obruši na njega.
Nekoliko trenutaka se bacakao i otimao, a onda se umiri. Oseti, odjednom, veliki umor i smirenost, kao da pluta pod vodom. U glavi su mu se polako smenjivali prizori – Naksosa, gde se rodio i odrastao; grobnice u Tebi; Fedisa i škorpije; njegovog prvog ratnog pohoda, onog protiv žestokih Lidijaca, u kome je osvojio mač. Poslednjim, natčovečanskim naporom podiže oružje visoko iznad glave, nadajući se da će, kada sve ostalo bude zatrpano, široko sečivo ostati da štrči iznad površine peska, obavijeno zmijskim kolutovima, kao beleg mesta gde je pao.
