Izbrisana

17.03.17 Danas

Kajem februara 1992. vlada Republike Slovenije izbrisala je iz evidencije 25.000 građana neslovenačke nacionalnosti koji od trenutka raspada SFRJ nisu uspeli da srede svoj status u samostalnoj i nezavisnoj Sloveniji. Tako su ti građani (čak i rođeni u Sloveniji) potpuno izbrisani iz sistema ostali bez ikakvih prava: na rad, socijalno i zdravstveno osiguranje, na stan, na boravak... Za državu Sloveniju više nisu postojali.

O tome govori roman Izbrisana (prevele Dragana Bojanić Tijardović, OrionArt, Beograd 2016) slovenačkog pisca Mihe Macinija, u priči o mladoj samohranoj majci Zali Jovanović iz mešovitog braka, od oca Srbina i majke Slovenke, koja nakon porođaja u jednoj ljubljanskoj klinici, sa zaprepašćenjem saznaje da je nema u računaru, tačnije u zvaničnom registru slovenačkih građana. Vlasti joj, u skladu sa odlukom o brisanju iz evidencije građana koji nemaju formalno slovenačko državljanstvo, oduzimaju posao, obustavljaju dalju zdravstvenu i socijalnu zaštitu. Izbrisana iz svih evidencija, ona je za slovenačku državu nepostojeća osoba, izvan zakona, pa joj u porodilištu oduzimaju i tek rođenu bebu i pokušavaju da je daju na usvojenje. Iako očajna, sasvim izgubljena i usamljena, mlada žena, gonjena snažnim majčinskim instinktom poput ranjene tigrice počinje tešku borbu sa državom. NJena grozničava potraga za pravdom i za rešenjem ove kafkijanske situacije pretvara se u užasnu ličnu dramu koja čitaocu otkriva ne samo birokratske zavrzlame, već duboku anomaliju slovenačkog društva, jak nacionalistički naboj pa i šovinizam iskazan naročito prema tzv. južnjacima, tj. neslovencima iz drugih republika bivše zajedničke države.

Diskriminacija neslovenaca i mržnja prema drugim etničkim grupama aktom o njihovom brisanju, tako dobija i zvaničnu državnu potvrdu. Bilo je to perfidno etničko čišćenje, koje je tek priznata nova država (15. januara 1992) sprovela iskoristivši trenutnu zaokupljenost Evrope ratom koji se razgorevao na tlu biše SFRJ, istovremeno koristeći i nacionalnu egzaltiranost slovenačkog društva usled dobijanja državne nezavisnosti. Glavna junakinja ipak uspeva da nakon mnogih neuspelih pokušaja i potucanja od nemila do nedraga, zahvaljujući učešću u jednoj gledanoj TV emisiji, skrene pažnju javnosti na ne samo na svoj, već i na slučaj ostalih izbrisanih građana, i tako počne da pridobija simpatije javnosti koja je i sama u šoku ne verujući da "naša nova i nezavisna Slovenija uopšte može učiniti takvo zlo". Kako bi izbegla veliku i neprijatnu aferu, vlast odlučuje da glavnoj junakinji promptno obezbedi državljanstvo i time joj vrati sva prava slovenačkog građanina. Ovaj prividni happy ending u romanu, nije međutim značio i rešenje problema većine izbrisanih u stvarnosti. I danas nakon četvrt veka mnogi od njih pokušavaju da se vrate u Sloveniju i ostvare svoja prava.

Osim umetnički ubedljivog pripovedanja i univerzalno usmerenih refleksija, u romanu nalazimo i slojeve potvrde teza Hane Arent o banalnosti zla -"Najlakše je odvesti čoveka na mesto odakle ne može da se vrati... u ratu se jednostavno zalupa na nečija vrata i kada se ona otvore čovek se istera iz stana, izvede iz kuće i odvede u nepoznatom pravcu... dovoljno je da neko prstom pokaže na nečiju kuću i u njoj će se obreti odred naoružanih vojnika, da vlasnika odvedu ko zna kuda i ko zna zbog čega... naša zapitanost: zbog čega ga odvode? ili kako je moguće da to rade iste one komšije sa kojima je do juče skladno živeo? samo pokazuje da pored banalnosti zlo ima i drugu stranu – apsurdnost".

Postoji, naravno, više razloga zbog kojih nastaje nasilničko ljudsko ponašanje koje je sa stanovišta racionalnosti teško shvatljivo. Čitava ljudska istorija je puna takvih primera koji dovode do nerazumevanja i mržnje, nasilja i ratova, prolivene krvi i bestijalnih zločina... To je već stvar psihologije čoveka. Slično je i sa celim narodima, a to je stvar socijalne psihologije; jedno je, pak, sigurno: pogrešni ciljevi uz upotrebu legalnih sredstava jednako su pogubni baš kao i dobri ciljevi uz upotrebu pogrešnih sredstava. Zato krajnja konsekvenca te spoznaje treba da bude pojedinačni i kolektivni nauk da se zlo i zločin više ne ponove. Utoliko više jer su sećanja na nedavni bratoubilački rat na prostoru bivše SFRJ još sveža, a danas se ta tema sve više književno eksploatiše.

Lakoća pisanja i pregnantan jezički izraz čine da sam stil, koji je jednostavan i bez nepotrebne ornamentike, daje harmoničnost strukturi romana. Psihološki plan romana je dobro razvijen jer je u narativno tkivo umešno inkorporiran složen emotivni kompleks glavne junakinje, kojoj je, zbog jedne iracionalne mržnje svojstvene etničkom nacionalizmu koja je dobila i svoju institucionalnu potvrdu, zamalo uništen život.

Dinamička dimenzija radnje koja se inače smatra osnovnim afirmativnim načelom romaneskne konstrukcije, multiplikuje se ličnom dramom glavne junakinje tako da se roman čita u jednom dahu. Treba međutim reći, i sa užasnim osećajem gorčine i pritajene jeze, da se i danas mogu desiti stvari tipične za nacifašističke sisteme u Nemačkoj i Italiji iz tridesetih godina prošlog veka. kad su Jevreji stavljeni van zakona. Zato je jako važno što je jedan Slovenac napisao roman o zlu koje je proizvela (tadašnja) slovenačka politička elita.

Zlatoje Martinov