Imperija suze

15.09.06

NEOBIČNA, zamišljenog pogleda i nežne boje glasa, poljska pesnikinja Eva Zonenberg svoje pesme publici najviše voli da čita sama. Na književnim večerima, osim stihova, prisutnima daruje i muziku. Uspostavlja sa njima poseban kontakt. Svira im i recituje. Sa njima, kaže, deli ono najbolje u sebi, prefinjenost i osećajnost.
Stigla je u Beograd, gde je Izdavačka kuća "Treći trg" objavila izbor njene poezije "Imperija suza". Za srpske čitaoce njene stihove prevela je Biserka Rajčić.

Zašto "Imperija suze"?
- "Imperija suze", jer je svaki čovek nosi u sebi. To je naša unutrašnja imperija. Smatram da postoji imperija ljudi koji pate, koji na svim geografskim širinama proživljavaju isto. Ona je mnogo veća od imperije radosti i smeha. Svet poznajemo kroz tugu, a smeh je površan. Napisala sam u jednoj pesmi da ću prestati da pišem kada na svetu ne bude nijednog tužnog čoveka.

Pripadate generaciji poljskih književnika koji su posle doba socijalizma i cenzure dobili šansu da, bez straha, kažu šta misle i osećaju. Koliko se to oseća u Vašim stihovima?
- Pobuna i poniznost potrebne su za stvaranje. Ja nikako ne odvajam inspiraciju i pobunu protiv aktuelne situacije. Te dve stvari su povezane, Moja zemlja ima dosta poetskog, ali i apsurdnog, nadrealističkog, što pogoduje umetnosti. Posle oslobađanja od cenzure mladi pesnici su došli do reči, odjednom su nastali mnogi književni časopisi, organizovane poetske večeri. Osećali smo se zagrcnuto slobodom. Počeli smo da stvaramo oslobođene i šokantne stihove. Mada, ta pobuna u piscu postoji i bez obzira na političke okolnosti.

Pišete o svakodnevici, bez ulepšavanja i prikrivanja, ponekad i surovo...
- Volim istinu, a ne da ulepšavam stvari. Svakodnevica je svetinja, a poezija se upravo krije u sitnicama. Ona joj daje novu vrednost, smisao. Posebna umetnost je veština proživljavanja sveta, da u svakodnevnom pronalazimo suštinu. Rekla sam u jednoj pesmi "pišem o pesmi čekajući velike stvari, a prepoznajući apsolut u malim". U sitnici je, dakle, sadržana moć duha.

Završili ste muzičku akademiju, svirate klavir. Kako su povezani Vaši stihovi i muziciranje?
- Muzika je muza poezije. Ne samo tako što inspiriše, nego i formalno. Stih je malo muzičko delo. Povezivanje reči možemo da tretiramo kao komponovanje muzičkog dela. U stihu imamo i pijano, forte, krešendo, kao i u muzici. To je slična materija, a sličan je i jezik. Za poeziju je bitna forma, a muzika me je naučila da ovladam njom. Muzika počinje tamo gde završava poezija.

"ZEN" NA EVROPSKOM

POLjSKA pesnikinja trenutno studira filozofiju. Kaže, veoma je interesuje i mistika. Istovremeno predaje i kreativno pisanje studentima u Krakovu.
- Za filozofiju samo se oduvek interesovala, čitala mnogo literature. Mistika je nešto drugo - kaže nam Eva Zonenberg. - Ona je upisana u ono što radim. Muzika i poezija su sredstva, one približavaju mistici, apsolutu. Mnogo čitam o tome i ne interesuje me sam evropska, već i istočnjačka mistika - budizam, zen... Upravo pripremam zbirku koja sadrži šest tema i napisana je u duhu zena, koji sam "prevela" na evropski jezik.

KNjIGE
EVA Zonenberg poezijom se bavi deset godina. Za prvu zbirku "Hazard" dobila je prestižnu nagradu Georg Trakl. Objavila je još zbirke "Zemlja hiljadu notesa", "Planeta", "Povodac", "Bukteći tramvaj" i "Čas ushićenja". Stihovi su joj prevedeni na većinu evropskih jezika.

I. MIĆEVIĆ

08.09.06

Na ovogodišnjoj književnoj koloniji koja se tradicionalno održava polovinom septembra u Čortanovcima našoj široj čitalačkoj javnosti predstaviće se poljska pesnikinja Eva Zonenberg. NJenu prvu pesničku knjigu, „Imperija suza” na srpskom jeziku objavila je nedavno mlada izdavačka kuća „Treći trg” iz Beograda, u prevodu Biserke Rajčić.

Ovu poetesu u rodnoj Poljskoj prati glas da je intrigantna i šokantna zbog nesvakidašnjih književnih večeri koje priređuje. Ipak, njen uspeh je nesporan. Sa nepunih 40 godina Eva Zonenberg je autorka šest vrlo prevođenih zbirki poezije, a već za prvu knjigu „Hazard” 1995. godine dobila je prestižnu poljsku nagradu „Georg Trakl”. Završila je i Muzičku akademiju i nastupala kao pijanistkinja, a trenutno je zauzeta studijama filozofije i predavanjem kreativnog pisanja studentima u Krakovu.

Na omotu prve zbirke „Hazard” Vaš portret na fotografiji je prepolovljen, a na „Imperiji suze” ste „celi”. Koja je simbolika u tome?
– Na tim omotima jeste sadržana određena simbolika. „Hazard” sam objavila u trenutku kada sam se nalazila u prilično teškoj životnoj situaciji. U sebi sam osećala sukob sa svetom, pa i sa samom sobom. Ta pobuna se veoma živo urezivala u stihove iz tog perioda. Za omot zbirke „Imperija suze” namerno sam dala istu fotografiju da bih dozvala sebe, mada već drugačiju. Možda se nisam toliko odrekla pobune, ali je ona sada drugačija.

Pišete o ljubavi, grehu, detinjstvu, ženi i muškarcu... Koja je tema koju ne biste voleli da pretočite u stih?
– U pisanju treba izbegavati lažni sjaj sveta i pokušavati da dopremo dublje do korena osećanja, želja i strasti. Lepo može biti i u odbojnom i nepoetskom. Treba biti otvoren prema svim aspektima života, od ushićujućih do užasavajućih stvari, čak prema tragizmu sveta u pravom smislu te reči. Uostalom, poezija se krije u najprozaičnijim stvarima, u našoj prizemnoj svakodnevici. NJen zadatak je da toj prozaičnoj svakodnevici dâ vrednost, novi smisao, oplemeni je.

U poeziji ne volim lažno ulepšavanje. Ja sam za istinu, čak za najokrutniju, najbolniju, najvulgarniju. Muzika i poezija su bile i ostale sredstva za pronalaženje te istine kroz samousavršavanje. Problem je uvek, kako te teme prevesti na poetski jezik.

U jednoj pesmi iz „Imperije suze” kažete da je „sreća suviše jednostrana”. Zašto? Zar nije ona upravo ta kojoj svi težimo?
– Mislim da veću pouku izvlačimo iz tuge i poraza. Sreća kao da nas porobljava, uspavljuje, te postajemo i duhovno i egzistencijalno manje osetljivi. Možda je težnja ka sreći izbor lakšeg puta. A ja ne podnosim lakoću. Samo na teškom putu srećemo punoću naše sudbine. To je povezano i sa osećanjem slobode. Sloboda je veoma teška stvar, zbog toga možda ljudi odustaju od nje i uleću u konformizam, u zavisnost od drugih ljudi, političke situacije, sistema. Zato poštujem usamljenost, bez koje nema slobode, i slobodu, bez koje nema stvaranja.

Muzika igra važnu ulogu u Vašem životu. Da li je, poput simbolista, shvatate kao biće poezije?
– Bliže mi je shvatanje romantičara koji su tvrdili da muzika počinje tamo gde se završava poezija. Možda se neizrazivo u poeziji može iskazati u muzici, ili poezija počinje tamo gde se završava muzika. Mislim da se te dve oblasti međusobno dopunjuju. Jedna ne bi mogla da postoji bez druge. Uostalom, lirika je rođena iz muzike! Pesnici to ne smeju da zaboravljaju. Mislim da sam mnogo naučila od muzike. Stih je poput muzičke minijature, dok su poeme velike muzičke forme. Čulo sluha je veoma važno u pisanju. Podjednako spoljašnji sluh, zahvaljujući kojem možemo čuti „melodiju stvari” i unutrašnji koji nas čini osetljivim na nevidljivo.

Postoje li trenuci u Vašem stvaranju kada jezik „udari” u granicu, kada Vam nedostaju reči da se izrazite? Pomaže li tad muzika? Ili filozofija, čije studije završavate?
- Tada pomaže poniznost. Poniznost pred svetom i rečju. Reč je velika tajna, kao i ljubav. Reč ima neobičnu moć, a pesnici su šamani reči. Istina je, takođe, da postoje događaji i situacije koji prevazilaze reči. Postoje i emocije koje je nemoguće opisati, ali i izvesne velike stvari koje odlaze bez reči. Ipak mi se čini da je upravo poezija najbliža izražavanju najvažnijeg. Pišući htela bih da ponovo imenujem nova osećanja, da im dam vrednost i značenje. Da konačno dobro i zlo, koji u današnje vreme kao da su prestali da budu suprotnost, budu odgovarajuće imenovani. Muzika me je višečasovnim vežbama za klavirom naučila unutrašnjoj disciplini, strpljenju i sistematskom radu. Što se filozofije tiče, osećam se više umetnik nego filozof. Filozofija je odveć logična, više volim pesnički mentalitet koji se kreće u alogičnim prostorima.

- Pisanje je i samoća

Šta kao predavač kreativnog pisanja govorite studentima?
– Ne učim ih pisanju, već se trudim da ih učinim osetljivim i naučim osećajnom i smotrenom doživljavanju sveta. Aristotel tvrdi da je korišćenje metafora urođeno i zato je teško govoriti o učenju pisanja poezije. Moja predavanja treba da skrenu pažnju na izvesne mogućnosti poezije. Želim da moji studenti shvate da je put pesnika, s jedne strane, nešto čudesno, a s druge da je iracionalno dirinčenje. Pisanje mora biti pasija, zbog toga je moj zadatak da u njima probudim stvaralački žar. U jednom od svojih „Pisama mladom pesniku” Rilke je napisao da treba da pišemo tek onda kada ne možemo da zamislimo život bez pisanja.

Pisati znači i odricati se. Pisanje je i samoća u koju malo osoba ima pristupa. Ja pisanje tretiram veoma ozbiljno i tu ozbiljnost, takođe, prenosim svojim studentima.

Biljana Stojaković