17.05.20 Danas
Prava životinja moraju se poštovati
Pred kraj 2018. novosadska Akademska knjiga objavila je kapitalno delo I životinje imaju prava.
Karin Lu Matinjon, u saradnji sa Dejvidom Rozaneom, ukrstila je mišljenja i stavove tri vodeća poznavaoca etičkih, filozofskih i naučnih pitanja odnosa prema životinjama.
Boris Sirilnik, Elizabet de Fontene i Piter Singer videli su dalje od nas i upozorili čovečanstvo na vreme. Svojevrsno otkrovenje u bibliji prirode prošlo je gotovo neprimetno, a pisac ovih redova je, na sopstveni stid i kajanje pustio da prašina padne po koricama. Izgledalo je da ima vremena za spoznaju…
Godinu i po kasnije, zatočeni smo bez osude i ne vidimo kraj tamnovanju. Ipak, mislim da većina shvata svoj greh.
Da li je sve počelo u laboratoriji ili na pijaci u Vuhanu, nije sada važno. Virus, naizgled nesavladiv, pekićevski moćan, ušao je u naše živote iz onog poniženog životinjskog carstva koje smo, kakve li iluzije, bacali pod noge i drži nam svakog dana lekciju o tome kako smo sebi umislili da smo svemoćni na ovoj Zemlji.
Život kao vrhunsko Božje delo ili postignuće prirode nije samo naša svojina i malo skromnosti nije naodmet kao dobar početak na putu spasenja. Po svemu sudeći, ugrožene i utamničene životinje na toj nesrećnoj dalekoj pijaci došle su u neprirodni kontakt (slepi miševi, zmije, sada više nije važno), a zatim su korišćene za ljudsku ishranu, i to je dovelo do eksplozije neslućenih razmera. Ima nečeg nestvarnog u tome u kojoj je meri čitavo čovečanstvo paralisao gotovo neprirodni strah, koncentrisan posebno u velikim gradovima.
Ne bih se usudio da tvrdim da je to neka viša pravda što su deca mahom pošteđena ove pošasti; pa zaboga, ona su i najmanje kriva za sve što smo zgrešili mi, odrasli u svojoj nadmenosti i osionosti prema majci prirodi.
Vratimo se našem delu I životinje imaju prava. Krije li ono spas?
Sopstveno pokajanje nastojim da dosegnem spoznajom svega šta su mudraci pokušali da nam saopšte na stranicama ove knjige. I da odmah podvučem, ničeg ne bi bilo bez preduzimljive glavne urednice Akademske knjige, Bore Babić, i sjajne Jasne Šamić koja se hrabro poduhvatila stručne redakture.
Singer, etičar svetskog renomea iz Australije, provokativno je jasan – prava životinja se moraju poštovati. Istorijski trenutak kad je on prvi put formulisao ove stavove datira u rane 1970-e kad je rođena savremene globalna bioetika Van Renseler Potera, utemeljena na nasleđu Frica Jara i Alberta Švajcera.
Singer je iznenađujuće realan i nedvosmisleno negira sve zloupotrebe sopstvenih ideja: npr. ne poistovećuje, kako ga optužuju, moralne dimenzije genocida nad Jevrejima sa zloupotrebom životinja na nehumanim industrijskim farmama. Takođe, on ne zagovara otvaranje svih kapija tih farmi. Međutim, Singer ukazuje na isti mehanizam zataškavanja neprimerenih postupaka dominantne grupe (ljudi) koja čak i ne traži moralno opravdanje za zloupotrebu životinja, već se nameće kao jedini arbitar.
Lišavanje životinja osnovnih prava duboko je nemoralno i u svojoj biti ne može se pravdati dualističkim stavovima o tome da je čovek nešto uzvišeno i da mu time, samo po sebi, pripadaju posebna prava. Stav o oslobođenju životinja radikalno je nov u odnosu na prihvaćen koncept njihove dobrobiti (pravilo pet sloboda, da ispolje svoje prirodno ponašanje, ne budu gladne, žedne, povređene ili suprimirane), i konfrontira se sa aksiomom da je ljudski život svet sam po sebi i da ima veću vrednost od života životinja.
Elizabet de Fontene, francuska filozofkinja, pravi disekciju dualističkog obrasca i tradicije koja je od čoveka napravila izabrano biće (napomena: monisti smatraju da su ljudi i životinje jedno, a dualisti nas uzdižu iznad životinja).
Ne negirajući da se čovek izdvaja svojim izuzetnim sposobnostima u darvinističkoj mreži prirode, ona u tome vidi upravo odgovornost nas kao vrhunskih razumnih bića. Zaštita životinja je, zapravo, naša dužnost. Možda je najvažniji njen stav da nema dve etike, one koja se odnosi na ljude i one koja važi za životinje (animalna etika); po istoj analogiji, nemamo dva srca: „… ili imamo srce ili ga uopšte nemamo“.
Elizabet de Fontene se, takođe, oštro suprotstavlja anglosaksonskoj utilitarističkoj školi, danas dominantnoj u bioetici i osporava uskost antispecizma, radije tražeći rešenje u lagodnijem slobodnomislećem svetu filozofije, braneći čak i prividno kontroverzne stavove Kanta i Dekarta; ona tu čak poseže i za umetnošću, kao ključem za razumevanje problema, i suprotstavlja hrišćanstvo drugim religijama zbog toga što je iz trougla Bog-čovek-životinje izostavilo potonje.
Konačno, njen stav neumitno dovodi do pitanja – šta je uopšte ljudsko biće? Ne nalazeći jednostavan odgovor, poseže za biblijskom alegorijom o Adamu, kao biću kome je Bog dao mogućnost da imenuje životinje (ljudska posebnost – reč), a što ona naziva ljubazno tumačenje slobode.
Ova filozofkinja usput dotiče neopravdano zaboravljenog francuskog naturalistu Lamarka, koji je danas ponovo aktuelan. Singerov projekat zaštite velikih majmuna u kome se zahteva davanje izvesnih fundamentalnih ljudskih prava tim majmunima, ona svodi na specizam i potencira opasnost da se zaštita životinja neravnomerno distribuira na više, nama slične vrste.
De Fontene zapravo zagovara poštovanje principa integriteta jedinke i vrste, kao univerzalnog u živom svetu.
Drugo, ona negira suštinski diskontinuitet između čoveka i ostalih živih bića. Ukratko, prema njoj, čovek ne treba da oslobodi životinje (što zagovara Singer), već da ih poštuje u svoj svojoj posebnosti; pri tome, ona je i za poštovanje posebnosti čoveka kao vrhunski razumnog bića, i podržava stav da životinje nisu moralni agensi (oni koji posmatraju), ali jesu moralni pacijensi (oni koje posmatraju), nešto kao deca i hendikepirani (dakle, ranjiva kategorija). Kao ilustraciju svojih stavova, ona navodi jedan eksperiment.
Šimpanza kome su naučnici postavili brojne prepreke na putu do hrane, a zatim izašli iz prostorije, nije krenuo u rešavanje tih prepreka (čovekov sklop razmišljanja), već je virio kroz ključaonicu da bi video šta ljudi rade; jednostavno, nije se uklopio u čovekovu shemu.
Konačno, Boris Sirilnik, francuski lekar, posvećuje svoj život etologiji, odnosno proučava ponašanja životinja i pokušava da ih razume. Možda je naš nadmeni stav o jedinstvenosti ljudskog razuma pogrešan i utemeljen na nedovoljnom poznavanju činjenica, npr. socijalnih odnosa koji vladaju među životinjama? Polazna greška je, prema Sirilniku, naš pokušaj da ponašanje životinja tumačimo ljudskim obrascima.
Kako neobično zvuče reči kao „bogat emocionalni život i razvijene kognitivne sposobnosti svinja“! Do takvih otkrića se stiže ako se prevaziđu uhodani modeli proučavanja ponašanja životinja u kojima se guši njihova inicijativa, dakle svedu se na određene kalupe. Etologija na taj način postaje neka vrsta reakcije i negacija biheviorizma, a životinja-objekat postaje životinja-subjekat. Reči Borisa Sirilnika zatvaraju tako ciklus ove fascinantne knjige koji počinje etikom, nastavlja se dubokim filozofskim promišljanjima i završava se etologijom, dakle pažljivim naučnim posmatranjima i analizama.
Nova otkrića o ponašanju životinja stvorila bi u nama unutrašnji otpor prema zloupotrebi i nehumanom postupanju („što nam se više životinje čine bliskima, to ćemo manje biti u stanju da ih jedemo ili da ih mučimo“). U ovoj priči posebno mesto imaju empatija, emocije i prevazilaženje ravnodušnosti u čemu ulogu igra vaspitanje, ali i umetnost.
Sirilnik je realan: postoje zakoni koji štite prava životinja, ali se oni nedovoljno poštuju; u praksi, klanice se sklanjaju na periferiju velikih gradova, daleko od očiju javnosti. On je i protiv mitologizacije tradicionalne prakse koja je suprotstavlja urbanom miljeu; voleti i poštovati životinje se može i van tih tradicionalnih okvira stočara i uzgajivača.
Sirilnik podvlači da životinje mogu da pate, gube želju za životom, uđu u depresiju i imaju halucinacije.
Na kraju, budemo li shvatili i prihvatili pouku koju nam nudi ovo delo, lakše ćemo razumeti tektonske poremećaje sveta koji nas okružuje i možda naći put ka spasenju. Ako mi to ne uspemo, priroda neumitno hoće, sa nama ili uprkos tome, ako ne i bez nas.
Zoran Todorović
