Savana odlazi na stanicu. Svetovni železnički hramu u stilu secesije dostojan je rival barokne bazilike. Retki su putnici koji sebi priušte vremena za fascinaciniranost kupolama – grandioznim konstrukcijama od stakla i metala – impozantnim holom u kojem se stepeništa i balustrade utrkuju u eleganciji, zidovima koji su oslikani stilizovanim motivima biljaka. U poslednje vreme ni Savana ne obraća mnogo pažnje na lepotu. Suviše je u žurbi da se vrati kući, grupi, Enriku. Prošle su dve nedelje otkako je u Zorasu umakla Gregoaru i Iveti, ali i dalje je mori osećaj da nije bezbedna. Kao da joj se Gregoarov zadah na beli luk i cigarete trajno uvukao u nozdrve. Srećom nije naletela ni na jedno od njih dvoje. Što ne znači da je opasnot minula. Tajna služba ne naziva se uzalud tajnom.
Juče je još Enriko besneo zbog toga: „Sistem infiltriranih tajnih agenata i doušnika nagriza srž društva. Kao kod jabuke koja spolja deluje crvena i zdrava, ali koja je iznutra, kad je prepoloviš, potpuno trula. Izgubljeno je poverenje.“
Enriko ume tako dobro da iskaže stvari. Njoj uglavnom ponestane reči. Njen izraz je ples. Kroz njega se oslobađa svojih frustracija.
U staničnom holu Savana vadi iz torbe svoju pretplatnu kartu. Enriko se postarao da svako iz grupe može da koristi javni saobraćaj. To je po njemu od životne važnosti, jer većinu mladih lutalica hvataju kad se voze na crno. Kad se nađeš u vozu ili metrou, onda nemaš kud, nemoguće je pobeći kad policija ili kontrolori krenu da kontrolišu putnike. Enriko takođe zahteva da uvek izgledaju negovano. To ne očekuju od lutalica, naglašava on uvek iznova.
Savana prolazi pored kioska. Pažnju joj privlači naslov iz novina: NAORUŽANA MILICIJA NAPALA SKLONIŠTE LUNJA.
Kupuje novine i zatim trči ka trećem peronu gde je voz spreman za polazak. Uskače u prvi vagon. Iza nje se vrata zatvaraju s uzdahom. Voz kreće blagim trzajem. Savana ispušta uzdah olakšanja, srećna što napušta Zoras. Grad joj se čini kao omča koja se sve čvršće steže. Kao da se policija i redari svakodnevno umnožavaju. Intenzivni osećaj zadovoljstva koji joj je ples oduvek pružao, sada je ozbiljno poljuljan. Ali, šta drugo da radi? Nastupi su za nju jedini način da sakupi dovoljno novca kako bi doprinela preživljavanju grupe. Na jedno se sebi svečano zaklela: da nikad neće zarađivati kao kurvica. Bolje da crkne nego da trpi odvratne prste i piše na svom telu. Videla je ona kakvog je to strašnog traga ostavilo na Fioni. Lepa Fiona koju se od njene desete poslali na ulicu da se prostituiše, dok je Enriko nije našao pokraj puta svu u krvi, obrađenu nožem. Fiona se više ne usuđuje ni da kroči u Zoras. Ona sad uči najmlađe da čitaju i pišu, jer Enriko to smatra bitnim. Po povelji o dečijim pravima, svako dete treba da ima pristup školovanju, ali nema nijedne škole u kojoj su neregistrovana deca dobrodošla. Vlasti to uostalom ne bi tolerisale.
„Držanje ljudi u neznanju verovatno je najmoćnije oružje tiranije“, rekao joj je Enriko kad ga je jednog lepog letnjeg dana pitala zašto mališani ne mogu da se igraju na reci umesto što ispisuju dosadne reči. „Nepismeni ljudi odsečeni su od pisanih informacija. Njima je lakše manipulisati jer nisu naučili da kritički razmišljaju.“
Savana se divila Enriku zbog njegove rečitosti i inteligencije. U neka bolja vremena možda bi studirao za advokata, postao političar, dobar...
Misli joj sa Enrika skreću na majku i nesmanjenu ljubav prema uličnom pozorištu. Od nje je Savana naučila zanat. Nakon što joj je muž nestao, Savanina majka je iz dana u dan plesala po trgovima i prometnim ulicama. Tako se starala da ona i njena ćerka imaju krov nad glavom i ne gladuju. Godinama je Savana pomno posmatrala majku: svaki pokret, svaku ekspresiju, svaki nepomični trenutak.
Tada je došao dan kad je napunila jedanaest godina. Taj rođendan urezan joj je bolno i neizbrisivo u sećanje.
„Mogu li sad i ja napokon da plešem, mama?“
„Ne, Savana, mislim da si još premlada.“
„Hajde, molim te, danas punim jedanaestu! Stvarno više nisam beba, a i tako želim da zarađujem novac za tebe.“
Majka ju je zagrlila.
„Stvarno si srce“, rekla je. „Pusti da još koju godinu brinem o tebi. Kad budem prestara za ples, imaćeš dovoljno posla oko mene, veruj mi.“
„Zajedno možemo dodatno da zaradimo“, pokušala je Savana još jednom.
Činilo joj se fantastično da te svi ti ljudi gledaju, da ti tapšu i bacaju ti novac u kačket.
„Onda možemo da kupimo novu haljinu za tebe, mama, onu crnu s crvenim cvetovima koju smo juče videle u izlogu. Divno bi ti stajala.“
Majka se slatko nasmejala. Imala je zarazan smeh.
„Dobar pokušaj!“
Savana je već krenula da se obuva kako bi s majkom pošla na veliki trg u gradu.
„Neću ja dugo“, rekla je majka. „Ostani ti bolje ovde.“
„Zar nećeš da plešeš?“
„Neću.“
„Šta ćeš onda da radiš?“
„... Kupiću ti poklon za rođendan. A pokloni moraju da budu iznenađenje. Doneću i nešto lepo za jelo.“
„Hamburger?“
„To baš i nije mnogo svečano“, njena će majka.
„Ali je super ukusno!“
„Videću.“
Kad je počelo da se smrkava, Savana je pomislila da kupovina poklona baš ume da potraje.
Ogladnela je. U ormanu je pronašla kutiju dvopeka i teglicu džema od kajsija. Namazala je debeo sloj na dvopek i zagrizla. Na bluzu su joj padale fine, mlečnobele mrvice. Savana je olizala džem s gornje usne.
Crkveni sat oglasio je devet, deset, jedanaest časova.
Njena majka se nije vratila kući.
Voz sada ide punom brzinom. Zgrade promiče u sve bržem tempu: bazilika, prestižna zgrada suda sa dva šiljata krila koja samo što ne polete iznad ovozemaljskih zađevica, tri oblakodera sa prozorima u kojima se ogledaju oblaci – nebo je granica – siva pregrađa, beskarakterni obodi grada... Savana prislanja glavu o hladni prozor. Na putu ka stanici neprestano je pogledom tražila Hermelina. Na tren ga je videla među ljudima. Njeno interesovanje za tajanstvenog momka raste iz dana u dan. Takva je nepoznanica. Ni u jednu sliku se ne uklapa. Reklo bi se da nema kontakta ni sa kim. Pa ipak mu polazi za rukom da preživi tako sam. Ona ne može ni da zamisli šta bi radila bez podrške grupe. Bez Enrika.
Grupa je Savanina porodica. Deca i tinejdžeri, svako sa svojom tragičnom pričom. Komuna odbačenih. Od prošle nedelje ih je dvanaestoro. Enriko je doveo Lisu, crnu devojčicu od sedam godina koju je izgladnelu našao u jednom ulazu. Dao joj je hleba nakon čega ga je pratila kao zalutalo kučence. Zato ju je poveo sa sobom. Kad čeljad nisu besna, kuća nije tesna, rekao bi Enrike.
Nisu saznali mnogo više o njoj osim njenog imena. Možda ne govori našim jezikom, bila je najpre Enrikova pretpostavka, ali ubrzo je bilo jasno da ga ona ipak razume. Kad bi je pitali koliko ima godina, podigla bi sedam prstića. Kad bi je pitali da li je gladna, žustro bi klimala glavom.
Noću Lisa spava kod Savane na dušeku. Čvrsto se privine uz nju, čeznući za sigurnošću. Od njenog košmarnog vrpoljenja Savana ponekad ne može satima da spava.
Uzima novine i čita članak ispod upadljivog naslova.
„Policija je sve nemoćnija“, izjavio je juče predsednik organizacije Mea Patria, paravojnog pokreta koji teži društvu očišćenom od apatrida, kriminalaca, a pre svega od mladih lutalica.
„Mlade lutalice podrivaju naše društvo. Niko ne zna koliko ih ima, gde se kriju niti kako preživljavaju. Duboko nas zabrinjava činjenica da ih ima sve više i da nastupaju sve bezobzirnije i nasilnije. Politika i pravosuđe drže se previše nehajno“, smatra Žan Fereira.
Na optužbe da milicija njegove organizacije Mea Patria uzima pravo u svoje ruke i pri tom se ne libi da ubija mlade beskućnike, Fereira je reagovao s indignacijom. Pa ipak, postoje indicije da je Mea Patria odgovorna za više paljevina pri kojima je stradalo na desetine mladih lutalica. Sve češće kruže priče o povezanosti s policijom i vojskom.
Kad je opozicija postavila pitanje o tome, predsednik vlade je izjavio da ne raspolaže sa dovoljno dokaza kako bi pokrenuo istragu o delatnostima organizacije Mea Patria.
Savana nije naivna, shvata ona i te kako da opasne bande onemogućuju normalan život u nekim četvrtima, da neke lunje trguju drogama i ne prezaju od ubistva. Ali, u pitanju je manjima. Oni predstavljaju veću pretnju drugim mladim lutalicama nego Žanu Fereiri s njegovom hordom telohranitelja. Pomišlja na one dve sestre kraj Lavinijinog restorana i odlučuje da sledećeg puta uđe u restoran i raspita se za njih. Da nisu one možda opasnost po društvo? Da nije i ona opasnost? Ili Enriko?
- Budalaština!
„Sledeća stanica Valin“, najavljuje nazalni glas kroz zvučnik. Njena stanica. Savana ostavlja novine na sedištu. Dok voz iza nje polako kreće, njoj se odjednom javlja velika želja za pastrmkom. Nada se da je Enriko otišao na reku da isprazni vršu. Dok ona stigne kući, deca će verovatno već biti gotova s jelom. Divno, biće malo nasamo s Enrikom.
Kod izlaza iz male stanice Valina stoji njen šareni bicikl parkiran među svojom skupom i svetlucavom braćom. Savana pričvršćuje torbu za prtljažnik i penje se na bicikl. Nekoliko klinaca se cereka. Neka ih. Neka im ti njihovi superbicikli. Njen bicikl je autentično umetničko delo.
Mesto na kojem Savana živi sa svojom grupom nalazi se desetak kilometara od stanice. Iako je preko dana predivno oktobarsko vreme, večeri su prohladne i vlažne. Savana žustro tera bicikl. ne samo zbog hladnoće već i da bi stigla kući pre mraka. Od sumraka je hvata neprijatan osećaj. Kao da u trenutku kad sunce zađe, iz zemlje poput pečuraka niču jezoviti fantomi što se osećaju na vlagu. Smešno, detinjasto, shvata ona to, ali otkako zna za sebe, u glavi joj se uvek uspostavljala ta veza između sumraka i pojave pretećih, neuhvatljivih bića.
„Tata, sunce zalazi.“
„Naravno, Savana, pada veče. Sutra ujutro opet će se pojaviti!“
„A šta ako se ne vrati? Hoće li onda ostati mrak?“
„Sunce se uvek iznova vraća. Sada sija na drugom kraju sveta.“
„Znači, nije stvarno nestalo?“
„Nije.“
Savana čvrsto stiska očevu šaku. Pogledala je u mračne senke ispod jabukovog drveta i stresla se.
„Da li ti je hladno?“ pita je otac.
„Plašim se, tata.“
„Čega“
„Slompa.“
Savana je imala svoj mali svet nastanjen raznoraznim bićima. Ona su bila jednako stvarna kao leptiri kupusari na divljem peršunu ili crnožute ose koje su izgrizale rupice u belom mesu nedozrelih jabuka zbog čega bi posle nekoliko dana otpadale trule. Od svih kreatura kojima je Savana udahnula život Slomp je bio najjeziviji. Kad bi sunce odlučilo da obasja neki drugi deo zemaljske kugle, Slomp se izvlačio iz tla, mukotrpno se migoljeći, ponekad nakratko puhćući, blizu debla starog jabukovog drveta. Bio je to ogroman, pljosnati crv boje mahovine, sa sjajnim očima na smeđim drškama. Usta su mu bila nalik na bezobličnu crnu rupu. Sa odsotjanja od nekoliko metara Savana je mogla da oseti njegov smrdljivi zadah: na trule jabuke. Sumnjičila je ose da su se urotile sa Slompom tako što su bušile rupe u jabuke kako bi snabdevale zelenog ljugavog crva hranom.
„Ko je Slomp?“ pitao je njen otac radoznalo.
Savana ga je uštinula za prste.
„Čudovište ispod jabukovog drveta“, prošaptala je. „Ne pomeraj se! Gleda u nas.“
„Ne boj se, nema nikakvog čudovišta ispod drveta“, pokušao je otac da je umiri. „Hajde, idemo da pogledamo. Videćeš.“
Savana se opirala.
Tata ju je uzeo za ruku.
„Kad sam ja s tobom, ništa ti se ne može desiti.“
Prvo deo puta vodi kroz borovu šumu sa slatkim mirisom smole, jednim od najlepših mirisa za Savanu. Samo lavanda i zrele jabuke mirišu još lepše. Pomisao na mirise navodi joj misli dalje do ribe sa roštilja, do Enrika koji je možda ulovio pastrmku. Prepada se kad joj dva šumska goluba prhnu tik ispred točka da bi uz glasni lepet krila nestala između drveća.
Nakon šume idu polja, zadivljala i zapuštena. Divlje cveće i grmlje prisvojilo je ustalasane pašnjake ovog napušenog mesta kome su Bog i ljudi okrenuli leđa. Živice i žbunovi rastu u širinu, u toploj boji svog lišća uhvatili su poslednje ostatke leta. Od prvog dana kako su ovde potražili utočište Savana je duboko zavolela ovaj nepripitomljeni pejzaž. Seljaci su pre više godina napustili svoja domaćinstva kako bi drugde potražili sreću. Iscrpli su bili zemlju, a ona je iz osvete odbijala da dalje rađa. Priroda je nakon njihovog odlaska uzvratila čistom lepotom.
Na jednoj od napuštenih farmi Savana, Enriko i ostali našli su bezbedno skrovište. Na udaljenim mestima ne tragaju za lunjama. Do daljnjeg barem, jer policija i vojska nastupaju sve temeljitije u gradovima. A posledica je da mladi bez dokumenata ili krova na glavom kreću u potragu za alternativama. Vlast, naravno, nije glupa i odmah je aktivirala dobro razrađen sistem denunciranja. Svaki je građanin u obavezi da prijavi sumnjiva kretanja. Ko to ne učini smatra se saučesnikom. Kazne su drakonske. Savanu to strašno ljuti.
Sumnjiva kretanja! Šta hoće od njih? Da se svi okupe na gomilu i da se onda poput leminga sa dalekog severa masovno bace sa litice?
Udubljena u misli, na stotinak metara se približila farmi koja je bila skrivena iza brežuljka obraslog glogom i žutilovkom. Pred brežuljkom vijuga rečica koja ih štedro snabdeva ribom. Spušta se sumrak.
„Ja bih da večno bude kasno proleće ili leto“, gunđa Savana sebi u bradu. „Rano svitanje i kasno smrkavanje.“
U trenutku kad je upalila svetlo na biciklu, primećuje da se iza brežuljka širi zažareno crvenilo spram neba. Požar! Tamo je farma...
„Enriko!“ zastaje joj krik u grlu.
Sasvim neočekivano iz sledeće krivine izranja sivi automobil zatamnjenih stakala koji joj se približava ne smanjujući brzinu. Savana pokušava da vozi što bliže uz ivicu puta.
- Šta ovaj radi ovde kog đavola.
U deliću sekunde do svesti joj dopire da automobil ide pravo na nju.
- Jebote, ovaj se namerio na mene!
Sa sve biciklom baca se u stranu. Prekasno. Autmobil je udara u zadnji točak. Ona leti i pada nešto dalje u jarak gde ostaje da leži bez svesti.
