IRVING STOUN (1903–1989) bio je američki pisac, poznat po svojim biografskim romanima slavnih ličnosti. Roditelji su mu se razveli, a kada se majka preudala Irving je uzeo očuhovo prezime. Od majke je nasledio strast za čitanjem i obrazovanjem. Dobio je titulu magistra iz oblasti pisanja, umetnosti i nauke na Univerzitetu u Južnoj Kaliforniji. Knjigu Žudnja za životom napisao je inspirisan Van Gogovim pismima bratu. Dok je pisao roman, mnogo vremena je proveo u Italiji, istražujući život ovog velikog umetnika, a imao je svu pomoć italijanske vlade.
29.04.19 Danas
Početnica budućeg strasnog čitaoca
Američki pisac Irving Stoun (1903-1989) najpoznatiji je po biografijama slavnih, pre svega po romanu Žudnja za životom iz 1934. o Vinsentu van Gogu, koji mu je doneo svetsku slavu.
Iako bi danas rekli da je bio pisac bestselera, njegovo traganje za tačnim biografskim podacima nadvisilo je neophodne književne intervencije zbog kojih se ovakve knjige nazivaju romansiranim biografijama. Učešće izmišljenih situacija i likova je kod Stouna neophodan ali ne i preterano korišćen začin.
Sada je na srpskom dostupna i njegovo Grčko blago: Priča o Hajnrihu i Sofiji Šliman, Vulkan izdavaštvo, 2018) – priča o čuvenom arheologu Hajnrihu Šlimanu, samoukom zaljubljeniku u antiku i Homera koji je sopstvenim sredstvima finansirao iskopavanja u Maloj Aziji i Grčkoj. Iako je prvo veliko otkriće, Troja, ostalo do danas pod znakom pitanja i predmet sporenja naučnika oko tačnosti lokacije, otkriće Agamemnonovog carstva u Mikeni nesporno je donelo Šlimanu svetsku slavu učinivši njegovo ime poznatim do danas.
O okolnostima njegovog dolaska u Grčku, o uslovima pod kojima je radio, sukobima sa turskom administracijom i grčkom sujetom pisali su i drugi zaljubljenici u antiku i prostor Levanta, ali roman koji je napisao Stoun objedinio je istine i mitove o ovom neobično upornom čoveku koji se najpre obogatio kao trgovac (neki bi dodali i ratni profiter) da bi u kasnim četrdesetim konačno stigao do cilja, oženio se mladom i sposobnom Grkinjom Sofijom i započeo mukotrpno iskopavanje Troje na mestu koje je odredio pažljivo iščitavajući Ilijadu.
Na samom početku, pričom o tome kako je Šliman upoznao Sofiju Engastromenos i odlučio da se njome oženi, težište romana možda i nesvesno prelazi na nju, mladu i pametnu sedamnaestogodišnjakinju koja na brak sa mnogo starijim, veoma bogatim Nemcem, pristaje da bi spasla porodicu od finansijske propasti. Postoji šarmantna, ali neproverena anegdota da je Šliman raspisao svojevrsni konkurs za suprugu na kome je uslov bio da devojka zna napamet Ilijadu, pa je među atinskim gospođicama nastala pomama učenja stihova napamet.
Za Sofiju to nije predstavljalo napor jer je spev već kao devojčica znala naizust, a Šlimanovo znanje i zanos odvode je ka tajnama prošlosti njenog naroda, arheologije i istorije, da bi dvadeset godina kasnije primila sve akademske počasti koje su joj zaslužno dodeljene nakon otkrića palate i riznice u Mikeni. Tako čitalac uranjajući sve dublje u žive slike njihovog rada i mukotrpnog istrajavanja pod nemogućim atmosferskim uslovima, shvata da čita roman o Sofiji, neobično hrabroj i odlučnoj, pametnoj i obrazovanoj ženi koja je imala retku sreću da joj za života savremenici odaju priznanje.
Put izvođenja zaključaka o Troji iznova ih je oboje vraćao na svaki pojedinačni stih Ilijade bez koje prava ili zamišljena Troja nikad ne bi bila iskopana. To verno praćenje Homera bilo je moguće naravno uz izvanredno poznavanje starogrčkog, ali i desetine drugih jezika koje su oboje učili sa lakoćom.
Time se bračni par Šliman nametnuo intelektualnoj eliti Evrope koja je sa nadmenošću gledala na njihovu samoukost. Blago iskopano u maloj Aziji Šliman je poklonio Berlinskom muzeju kao znak odanosti sopstvenom poreklu, uz oštro protivljenje turske i grčke vlade. Ali, krajem Drugog svetskog rata, tokom osvajanja Berlina Prijamovo blago netragom je nestalo najverovatnije u očajničkom pokušaju kustosa da bude sklonjeno od pljačkaša. Tako se dramatične ratne okolnosti od pamtiveka povezane sa ljudskim sudbinama upliću u neprekinutom nizu oko ilijskog mita i njegovih protagonista.
Romansirane biografije ne zauzimaju visoko mesto na skali vrednosti književnih dela, uprkos tome što, naročito ako se prenesu na film, ispričaju ogromnom auditorijumu velike i važne delove iz istorije civilizacije. U tom smislu, ova knjiga može se posmatrati kao kamen temeljac, početnica budućeg strasnog čitaoca.
Ona je kao drvena kutija koja u sebi sadrži niz sledećih smernica za dalje čitanje, pre svega Homera u stihovima (šteta što prevodilac nije koristio prevod Miloša N. Đurića jer bi manje upućenom čitaocu pružio mali uvid u srpsku varijantu Homerovog jezika i približio mu epitete kao što su medoruhi Ahejci, ružoprsta zora…), potom grčkih mitova i knjiga kao što su Rečnik zaljubljenika u Grčku Žaka Lakarijera, Kolos iz Marusija Henrija Milera, ili prelepi putopis Jovana Dučića iz Delfa, u kome on vidi grčke bogove i junake na besmrtnoplavom nebu nad sobom.
Žive, plastične slike siromašne i ponosne Grčke oko 1870, govore u prilog Irvingovom književnom talentu koji nudi čitanje kao najkreativniju mogućnost putovanja kroz prostor i vreme, na čistinu između mora i dve reke gde izlaze na megdan Ahil i Hektor, ali iz čitaočeve mašte, ne iz holivudskog filmskog hita.
Aleksandra Đuričić
