Grand hotel

26.08.11

Jaroslav Rudiš, jedan od najpoznatijih evropskih pisaca mlađe generacije, govori za Nin o filmu „Alois Nebel” koji je snimljen po njegovoj grafičkoj noveli, ali i o svojoj porodici, knjigama, srednjoj Evropi, vozovima, starima redovima vožnje i nekadašnjim pankerima koji su ostali luzeri

Jaroslav Rudiš, pisac, scenarista i dramaturg, rođen je 1972. godine u Turnovu. Studirao je nemački jezik, istoriju i novinarstvo u Liberecu i Pragu. Usput je promenio nekoliko profesija. Bio je pekar, učitelj, portir u hotelu, zidar, prodavac u mlekari, menadžer pank grupe, novinar i urednik. Njegove prozne knjige “Nebo pod Berlinom” i “Grand hotel”, koje je sa češkog za Geopoetiku prevela Aleksandra Korda Petrović, brzo su postale omiljene. Na filmskom festivalu u Veneciji premijerno će biti prikazan animirani film pod naslovom “Alois Nebel” koji je, po grafičkoj noveli Jaroslava Rudiša i ilustratora Jaromira 99, režirao Tomáš Luňák. Čekajući prevod najnovijeg romana ovog pisca, razgovorali smo o toj popularnoj „stripskoj” trilogiji koja se pretvorila u film o kome se već puno priča.

Nin: Kako je nastao vaš junak Alois Nebel? Kažete da su vas inspirisali ljudi koji su stvarno postojali, neki od članova vaše porodice.
Jaroslav Rudiš: Oh, da! To je tačno. Inpirisao me je život mog dede, železničara koji je radio u pograničnoj zoni bivše Čehoslovačke, neposredno pred početak Drugog svetskog rata i opet kratko, posle toga. Bilo je to u „Sudetenlandu“, gde se većinski govorilo nemačkim jezikom. Njegovo ime bilo je Alois, Alois Rudiš. Uz njega, tu je i moj ujak Miroslav koji je kasnije bio otpravnik vozova. I jedan i drugi radili su na malim železničkim stanicama uz granicu, izgubljeni u šumama i planinama. Sad su obojica mrtvi. Razmišljao sam kako bih napisao jedan roman o starom, usamljenom železničaru i vozovima koji prolaze kroz njegovu stanicu, natovareni dramatičnim i traumatičnim trenucima koje je srednoj Evropi doneo dvadeseti vek. Sa nemačkim vojnicima, s ruskim vojnicima, sa Jevrejima i holokaustom. Nemcima koji napuštaju Bohemiju. Onda sam razgovarao sa ilustratorom Jaromirom 99 i napravili smo crno-belu grafičku novelu u tri toma.

U prezimenu vašeg junaka krije se mala igra rečima...
„Der Nebel“ je na nemačkom – magla. Ali ako reč čitate naopako, s kraja, pronaći ćete reč „das Leben“ – život. To je bila baš lepa slučajnost, nikako naša namera. Jednostavno se dogodilo i „pije vodu“. O tome govori naša priča. O životu koji je ponekad izgubljen u magli, o skrivenoj prošlosti i skrivenima traumama. O tome kako brišemo sećanja. Želimo da krenemo dalje, da zaboravimo one najružnije stvari, ali su one još uvek tu. Čekaju nas i napadaju iz magle prošlosti.

Radnja vašeg filma smeštena je u kasne osamdesete godine prošlog veka, u mali češki grad kraj poljske granice. Glavni junak, dispečer, počinje da pati od halucinacija koje se, kako stoji u jednom trejleru, prepliću sa mračnom istorijom centralne Evrope. Šta biste dodali ovom strogom opisu?
Dodao bih da je Alois Nebel jako usamljen. Nema ženu, nema prijatelja. Ima mačku, pivo, radio i stare redove vožnje. Opčinjen je vozovima i brojevima. Ima i neku vrstu magle u sopstvenoj glavi. Susreće se sa stvarima koje se vraćaju iz izuzetno dramatične prošlosti. Nailazi na stvari koje ne uspeva da zaboravi, koje ga vode u ludilo. Mora da se izbori sa tim demonima.

Kad smo već kod prošlosti, u romanu „Grand hotel“ kažete kako prošlost nije ništa drugo do strah. U filmu govorite o istoriji, recimo, o odnosima Nemačke i Češke.
Da, ali se iskreno nadam da je sve to priča o našoj srednjoj Evropi, a ne samo o Česima i Nemcima, taman i ako se tako na prvi pogled učini. Nema samo češke, poljske i nemačke istorije, već je sve čvrsto povezano. Pre poslednjeg rata, u Čehoslovačkoj je živelo tri miliona Nemaca. Nakon toga, oni su bili prisiljeni da napuste zemlju. Ali, ukoliko posetite te bivše nemačke gradove, ako prošetate ulicama, osetićete da su oni još uvek tu negde. Taj deo istorije naše zemlje bio je jako dugo pravi tabu. Niko pre 1989. nije pričao o češkim Nemcima, o njihovoj kulturi... Oni su jednostavno bili „nacisti“. No, nakon promena, moramo da se zapitamo ko su bili ti ljudi, šta im se dogodilo i kakav je njihov uticaj na našu kulturu. I da li je moguće da su svi oni stvarno bili nacisti? Naravno da nije moguće! Ja mislim da oni nama jako nedostaju. Nedostaju nam naši Nemci, nedostaju nam naši Jevreji. Postoji još uvek neka vrsta kulturne i duhovne praznine.

Mića Vujičić

04.06.09

Glas javnosti, 04.06.2009.



Beograd je autentičan grad


Radujem što ću biti u prilici da posetim ovdašnje noćne klubove o kojima su mi prijatelji toliko govorili, kaže autor „Grand hotela“

Jedan od najpoznatijih čeških pisaca mlađe generacije, Jaroslav Rudiš, nedavno je boravio u Beogradu. Povod dolaska najpopularnijeg češkog pisca mlađe generacije bio je predstavljanje njegovog najnovijeg romana“Grand hotel“koji je upravo objavila „Geopoetika“, kao i premijerno izvođenje istoimenog filma u SKC, urađenog prema romanu ovog pisca. Reč je o književniku neobične i autentične biografije.Naime, Rudiš je pre nego što su mu se otvorila vrata književne slave radio kao portir u hotelu, svirao u rok grupi, a jedno vreme se izdržavao pišući muzičku kritiku u češkim novinama.

ZADOVOLJAN FILMOM

Kako vam se dopala ekranizacija vaše knjige?
- Film je nastao istovremeno sa knjigom. To je jedna osećajna, melanholična ljubavna priča koja se dešava ispod oblaka. Film je zaista lepo urađen, ima puno lepih scena, glavna glumica, Erička je izuzetno lepa, tako da sam veoma zadovoljan. Knjiga je više istorija o samom gradu, a film budući da je ograničen na devedeset minuta okrenut je više tom ljubavnom odnosu.

Prvi put ste u Beogradu. Kako vam se dopada srpska prestonica?

- Veoma sam uzbuđen što sam došao u Beograd, po prvi put sam na ovim prostorima, ako izuzmemo moju posetu Sofiji. Nisam bio ni u Sloveniji ni u Hrvatskoj, ali to ne znači da ne pratim ono što se ovde dešava. U Češkoj se sve to temeljno prati i piše se o tome. Kod nas u Češkoj ljudi još uvek ne mogu da shvate šta se ovde zapravo desilo i ove prostore posmatraju kao celinu, kao Jugoslaviju. Česi sve mešaju i većina i ne zna da li je Drago Jančev Slovenac, Hrvat ili Srbin. Na primer, kod nas je veoma popularan film Emira Kusturice „Undergraund“ ali svi misle da je Kusturica Jugosloven, nikome ne pada na pamet da ga deklariše drugačije. To je još uvek za nas jugoslovenski, a ne srpski ili hrvatski film. Svi znaju da je Kusturica studirao u Pragu i da je on jedan od najpoznatijih vaših reditelja i njegovi filmovi su jako popularni u Češkoj. Isto tako, veoma je popularan i Goran Bregović, on redovno dolazi u Prag i često ima koncerte.

Kakve su sličnosti, kakve razlike između Beograda i Praga gde živite?

- Ovde osećam nešto što sam u Pragu prepoznavao pre deset-petnaest godina. Beograd mi izgleda kao autentični grad za razliku od Praga koji se u poslednje vreme unificirao sa drugim gradovima. To će verovatno ubrzo snaći i Beograd. Čini mi se da jednog dana Prag neće ni postojati, da će ga turisti jednostavno odneti, razneti. Jako se radujem što ću biti u prilici da posetim noćne klubove u Beogradu o kojima su mi moji prijatelji toliko govorili.
Kako biste svoj roman preporučili onima koji tek treba da ga pročitaju?

- Radnja se dešava u gradu Libericu na severu Češke koji ima iza sebe bogatu češko-nemačku, pre nemačku istoriju i glavni lik, to je tridesetogodišnjak koji nikada nije imao devojku i ništa mu ne ide od ruke i jedino što ga interesuje je vremenska prognoza i oblaci. On ne može da napusti Liberec jer ima strah od spoljašnjeg sveta, smatra da je taj problem straha od spoljašnjeg sveta problem Čeha uopšte. To je jedna od glavnih tema, ali je istovremeno reč o ljubavnoj priči, jer on u Grand hotelu sreće svoju devojku koju je zavoleo i koja je zavolela njega iako je on jako neobičan. Tako se zvala jedna devojka koju je on jako voleo. Glavna junakinja romana se zove Elien, kao i devojka koju sam u mladosti jako voleo. S druge strane, i ja sam poput glavnog lika dok sam studirao radio kao portir u hotelu, tako da sam tamo prikupio puno elemenata za priče.

U kojoj meri je ta priča autobiografska?
- Ovo nije autobiografska priča, jer, da sam ja taj Flajšman, danas bih bio verovatno u nekoj ludnici i ne bih u Pragu seo na neki avion i doleteo u Beograd.

Mila Milosavljević



Politika, 02.06.2009


Hotel kao Češka u malom

Odnos Nemaca i Čeha je dugo bio tabu, kaže češki pisac čiji se roman „Grand hotel” bavi upravo ovom temom


Markantne naočare i neobična frizura odlikuju Jaroslava Rudiša, češkog pisca, dramaturga i scenaristu koji je ovih dana gost Beograda zbog predstavljanja svoje novele „Grand hotel”, nedavno objavljene kod nas („Geopoetika”, prevod Aleksandre Korda-Petrović). Čitaoci u Srbiji su već imali priliku da se upoznaju sa radom ovog autora kroz njegov debitantski roman „Nebo pod Berlinom”. Na srpski, dosad, nisu prevedeni njegov roman „Potichu” („Tiho”) i vrlo uspešna stripovana trilogija „Alojz Nebel”, koju je radio u saradnji sa slikarom Jaromirom 99, a po kojoj se trenutno u Češkoj snima film.

„Grand hotel”, roman koji se kroz ispovesti glavnog junaka bavi češko-nemačkim odnosima, nagrađen je priznanjem „Magnesia Litera”, koje čitaoci dodeljuju za najomiljeniji češki roman. Beograđani će, osim susreta sa autorom, biti u prilici da pogledaju i film „Grand hotel”, koji je po scenariju Rudiša režirao David Ondržiček. Rudiš kaže da je priču pisao paralelno kao scenario za film i kao roman.

– To nisu potpuno dve iste priče jer su ispričane na različite načine. Čak ni završetak filma nije isti kao u knjizi. Filmom dominira ljubavna priča, a u knjizi je akcenat više na istoriji.

Zašto ste radnju svog romana smestili u „Ještjed”, hotel neobičnog izgleda na brdu iznad češkog grada Liberec?

Kao i Flajšman, glavni junak „Grand hotela”, ja sam radio kao portir u „Ještjedu”. Jednostavno, Liberec je, za mene, češka laboratorija. Ja ga vidim kao Češku u malom, jer je taj grad okružen planinama, isto kao i Češka. Grad se nalazi na severozapadu zemlje, blizu granice sa Nemačkom. Tamo je pre Drugog svetskog rata živelo tri miliona Nemaca koji su kasnije morali napustiti Češku. Kada se tamo nađete, uvek se sretnete sa tom češko-nemačkom istorijom. I to me fascinira, ta skrivena prošlost, jer je odnos Nemaca i Čeha dugo bio tabu. Progon Nemaca, prilikom koga je poginulo mnogo ljudi jeste nešto na šta Česi ne mogu da budu ponosni.

Često se bavite češko-nemačkim istorijskim odnosima u svojim delima.

O češko-nemačkim odnosima počinje da se priča tek poslednjih pet-šest godina. Interesantno je da se time sada bave pisci koji imaju 30-40 godina, dakle mlađa generacija koja je napravila vremensku distancu u odnosu na te događaje.

Moj deda se borio protiv Nemaca pred kraj Drugog svetskog rata i nikada nije mogao da shvati zašto mene zanima nemačka kultura. Stalno smo se sporili, sve do njegove smrti. Međutim, kao i svaka druga češka porodica, i mi imamo neke nemačke pretke. Za Čehe se, inače, i kaže da su slovenski Germani. Moje prezime, zapravo, potiče od nemačkog. Ipak, nemački sam naučio zato što sam se zaljubio u jednu devojku iz Istočne Nemačke.

Fascinira Vas i železnica?

Da, železnica je često prisutna u mojim delima. Jako me fasciniraju vozovi koji spajaju različita mesta, kulture, istoriju... Inače, moj deda je radio na železnici i on mi je, zapravo, bio uzor kada sam oblikovao lik Alojza Nebela u svojoj stripovanoj trilogiji. I moj stric je bio železničar tako da sam s njim provodio puno vremena na železnici. Dugo sam hteo da postanem mašinovođa, ali ljudi koji nose naočare tada nisu mogli da rade taj posao.

Ipak, glavni junak u „Grand hotelu” nema veze sa železnicom. Njegova opsesija je posmatranje oblaka i drugih meteoroloških pojava. Otkud to?

U Liberecu, inače, stalno pada kiša. Nebo je uglavnom prekriveno oblacima i celi grad je pod nekom tminom. Flajšman traži smisao života upravo u praćenju vremenske prognoze i izradi meteoroloških dijagrama. Morao sam dosta da učim o meteorologiji kako bih pisao o tome. Nešto sam naučio od svog brata koji, takođe, izrađuje meteorološke grafikone, a nešto u praškom Meteorološkom zavodu. Tamo sam jednom meteorologu ispričao priču koju nameravam da napišem, na šta mi je on rekao da se njima zaista javljaju takvi ludaci koji se raspituju za vreme jer smatraju da svoj život mogu da upravljaju prema tome. Ti meteorolozi se sada postepeno menjaju u psihologe jer imaju kontakt sa takvim ljudima. Postoji još jedna zanimljivost u Flajšmanovom životu. On, naime, nikada nije napustio svoj grad. Znate li koliko ljudi u celome svetu nikada nisu napustili svoj grad? Čak mi je Ivan Paser, češki filmski reditelj, nakon što je odgledao film „Grand hotel”, rekao da zna ljude koji nikada nisu napustili brdo Ještjed.

Nedavno ste postali otac. Da li će Vas to, možda, inspirisati da se okrenete literaturi za decu?

Znate, većina mojih junaka su, na neki način, deca. Imaju oko trideset godina, ali se ne ponašaju baš kao odrasli, zreli ljudi. Ali, da, pisci često misle da, ako imaju dete, moraju i da napišu knjigu za decu. Nadam se da se to neće desiti i meni jer mislim da je jako teško napisati dobru dečju knjigu.

Senka Korać



Večernje novosti, 31.05.2009



Život između neba i zemlje


BIOGRAFIJA puna kao oko: strip crtač, rok muzičar, scenarista, dramaturg, bivši muzički novinar, hotelski portir, pekar i učitelj. Tridesetsedmogodišnji Čeh Jaroslav Rudiš, ipak je, na prvom mestu, pisac romana. I to jedan od vodećih iz plejade mlađih pisaca u Češkoj.
Iz Beča je stigao u Beograd, odakle nastavlja za Hamburg. Ovde je stigao na poziv ambasade Češke i srpskog izdavača „Geopoetike“, da bi predstavio roman „Grand hotel“ iz 2006. godine, koji je sada dostupan i našim čitaocima u prevodu Aleksandre Korde-Petrović.
Kaže da je stalno u pokretu, ali njegov junak Flajšman iz „Grand hotela“, živi sasvim suprotno: ne mrda se iz grada Libereca i traumatično je vezan za njega. Flajšman ne zna svoje pravo ime, ima tragičnu sudbinu i o njemu se stara dalji rođak Jeger koji je pasionirani navijač fudbalskog kluba Slovan Liberec. Obojica rade u hotelu na vrhu iznad grada, na periferiji između zemlje i neba.

Zašto knjiga nosi podnaslov „Roman iza oblaka“?
- Glavni junak Flajšman radi u hotelu kao momak za sve. On se plaši da napusti grad. Ima traumu iz detinjstva i panični strah od nepoznatog. Jedino što razume su oblaci, vazdušne struje i meteorologija. On ne može da napusti grad, živi u hotelu kao u kavezu, ali ti oblaci i vazdušne struje mu omogućavaju pokret. Flajšman je luzer, ima trideset godina i nikada nije imao devojku, ali se zaljubljuje i onda počinje ljubavna priča.

Da li je knjiga autobiografska?
- Ne, jer u suprotnom ne bih bio ovde, nego u nekoj ludnici, verovatno. Ipak, jako volim hotele. Radio sam dve godine kao portir u čuvenom hotelu „Zlatni lav“ u Liberecu, gde su svojevremeno spavali Franc Jozef, Masarik, Gagarin, Hitler...Mnogi događaji koje sam tamo doživeo,
našli su se u knjizi.

Jedan od glavnih junaka je i Liberec?
- To je jako zanimljiv grad. Pre Drugog svetskog rata bio je nemački. Posle tog rata mnogo Nemaca je moralo nasilno da ode iz Libereca. Progon Nemaca je velika češka trauma, jer tada se dogodilo puno nepravdi i mnogo ljudi je poginulo. Dugo o tome nije smelo da se priča u Češkoj. Jedna od tema knjige je i istorija češko-nemačkih odnosa posle rata. Liberec nosi napetu istoriju ali i atmosferu, jer je to grad u kome najviše pada kiša u celoj Češkoj. Ljudi koji u njemu žive su nekako „kišoviti“, melanholični.

Često se, na duhovit način, u romanu pominje i vreme komunizma.
- Jedan junak je upravo produkt tog vremena - recepcionar koji nigde nije bio osim u zemljama istočnog bloka. Nije bio ni u Jugoslaviji, jer je to bio Zapad za Češku. Bilo je teško stići tada do Jugoslavije, dobiti specijalne dozvole, jer se preko Jugoslavije emigriralo na Zapad, u Italiju.

Srpski čitaoci dobro razumeju specifični češki humor, ironiju i samoironiju koju i vi negujete.
- Ne umem da pišem bez humora, to ide samo od sebe. Moj treći roman „Tiho“ malo je ozbiljniji, hrabalovski humor ostao je sa strane, a četvrta knjiga koju pišem biće opet duhovita. Ona će doneti dijalog između češkog mladića i dvadesetogodišnje Nemice, kroz koji obrađujem istoriju češko-nemačkog odnosa.

Istovremeno sa romanom „Grand hotel“ napisali ste scenario za istoimeni film. Koliko vaša generacija pisaca duguje filmskoj umetnosti?
- Čitava generacija je veoma vizuelna. Većina savremenih pisaca videla je više filmova nego što je pročitala knjiga. Veoma često događaj koji opisujem vidim kao film.

Rekli ste da se jednako bavite i stripom?
- Sa svojim prijateljem Jaromirom 99 napravio sam strip koji se zove „Alojz Nebel“. To je isto priča iz pograničnog dela Češke.

A koliko vam znači muzika?
- Uvek sam želeo da budem rok muzičar, a ne pisac. Ali nikada nisam dobro naučio da sviram neki instrument. Muzika je moj veliki hobi i dok pišem knjigu, slušam muziku. U svakoj knjizi krije se poseban saundtrek. Rokenrol je i tema mog drugog romana „Nebo pod Berlinom“. Govori o junaku koji odlazi u Berlin i osniva rok grupu „U-Ban“. Imam svoju grupu „Jaromir 99 and the bombers“ i sviram klavijature sa tri prsta, sa kojima pišem i knjige.

FILM
RUDIŠ će u ponedeljak u 19 časova, u Velikoj sali SKC-a predstaviti roman „Grand hotel“. Posle promocije posetioci će moći da pogledaju istoimeni film u režiji Davida Ondžičeka, sa engleskim titlom. Češki pisac će sutra u 18 časova imati susret sa studentima Odseka za slavistiku Filološkog fakulteta

Bane ĐORĐEVIĆ