01.01.00
Politika
14.02.2000.
Savremena proza
Tragika izbora
Ljubomir Prelić: "Građanski roman o bogopoznanju"; izdavač: "Narodna knjiga", Beograd, 1999.
NNije to izbor po sklonosti ili srcu, po simpatiji ili tradiciji već sam račun kako da što jeftinije platimo kartu za budućnost. Birao sam što manju štetu, jer mali narodi su uvek na gubitku, a veliki gubici mogu ih potpuno biološki poništiti.
Ovako Knez (Pavle Karađorđević), glavni junak "Građanskog romana o bogopoznanju" obrazlaže svoju odluku da se prikloni germanskom Antihristu i njegovoj sili u martu 1941. godine. Radnja romana - zanimljivo ispričana u 26 poglavlja dobijenog rukopisa, prekidanih priređivačevim komentarima, i kroz sudbinu još dvojice junaka, Mitra, Kneževog vrtlara, i neimenovanog monaha - vodi nas od tridesetih godina ovoga veka i Belog dvora na Dedinju, preko partizanskih i četničkih epizoda, Kneževog izgnanstva u Afrikz i Pariz, golootočkih stradanja do antikvarskih kupovina sećanja u predvečerje sunovrata Druge Jugoslavije.
Roman koji je mogao da bude odličan...
U središtu romana je Kneževa drama: lična upućenost na umetnost i njen svet (posebno na slike velikih evropskih majstora), te ravnodušnost, ako ne i prezir, prema ljudima sa kojima mora, po prirodi položaja, svakodnevno da se meša, sa jedne strane, i odgovornosti za državu (time i za ljude) koja mu je iznenada i u nevremenu poverena, sa druge strane. Sažeto rečeno: odan lepoti, zatvoren za ljude, zabrinut za narod - tri su najbitnija momenta u ovoj drami.
Ona se pojačava njegovim uviđanjem da država nema prijatelje i saveznike (scene sa engleskim ambasadorom koji traži srpsko žrtvovanje, a ne nudi ni najmanju zaštitu zauzvrat, i na prijemu u Nemačkoj koja nije prikrivala svoje ultimativne zahteve), odnosno, da se nalazi u situaciji kada pravog izbora ne može da bude. Knez bira, kao što vidimo i iz navedenih reči, opstanak i poniženje, a ne slavu i stradanje. Da je ova situacija stalnost u našoj državnoj i nacionalnoj sudbini, ali da je izbor carstva zemaljskog nažalost izuzetak, priređivač rukopisa nam - imajući u vidu i naše vreme - sugeriše više puta u romanu. (Na više mesta u romanu se veoma uverljivo daje atmosfera još jedne naše stalnosti: ispraznih političkih razgovora u kojima niko nikoga ne sluša i niko ne odustaje od svog mišljenja jer ga se razlozi drugoga nimalo ne tiču).
Likovi Mitra i monaha senče i izoštravaju Knežev lik: prvi, otrovan svojim bednim položajem u blizini dvorskog sjaja, iz donje i osvetničke perspektive; drugi, sav u sozercanju ljudske taštine i zagledan u najdublje prostore ljudske duše u kojima se, uz mučno uspinjanje, stiže do nesebične ljubavi i dobrote. Kada u te prostore, nakon bolnih lomova, stignu Knez i Mitar, kada se sva tri lika steknu u jednoj tački (to je taj roman o bogopoznanju), njihov život je ispunio zadanu meru i nužno se završava: ali tu, andrićevski rečeno, i sama priča gasne i nestaje jer nestaju i razlozi za nju.
... i zašto nije
To što knez Pavle, ljubitelj umetnosti i anglofil, protivno svojim najdubljim opredeljenjima, bira potčinjavanje germanskoj sili i put ka sopstvenom stidu, u romanu se posebno ne problematizuje: iako je sav usredsređen na unutarnji život svojih junaka, Ljubomir Prelić ne ide dalje od njihovih razmišljanja i samoodređenja. Niti, zauzvrat, makar i malo aktivira prelamanje kulturno- nacionalnog konteksta u njihovoj svesti. Zatim, pojedini postupci likova nisu dovoljno motivisani, na primer, zašto Knez (pri tome nesiguran u svoj odnos prema Bogu) ide u pećinu (običnom) monahu, dok je prethodno monahovo povlačenje iz svetovnog života "pokriveno" odveć prepoznatljivim razlozima.
Možda jedan od razloga zašto to ne čini jeste i autorovo kolebanje oko statusa onog ko pripoveda osnovnu priču: on je neko ko sa strane posmatra dešavanja ("da li je možda sam teča bio knežev sekretar, ili je posredno od ovoga čuo o sadržini pojedinih razgovora"), ali je istovremeno i sveznajući pripovedač kome ni najskrivenije i neizgovorene misli njegovih junaka nisu nepoznate. Tako ostaje sve vreme, iako se radnja i prostorno i vremenski znatno širi u završnom delu knjige.
Drugi nedostaci ne tiču se romana u celini, prosto više zasmetaju tokom čitanja (i mogli su relativno lako da budu otklonjeni), recimo Kneževo obraćanje monahu sa "Vaša svetosti" ili ne baš retka nepotrebna gomilanja kvalifikativa ("mladi, sveži novobogataši") koja, kao i pojedine sintagme ("gruba zbilja čovekovog trajanja"), stoje na ivici banalnog i praznog imenovanja.
Šteta, jer je reč o romanu koji je uveo u priču značajnu i skrajnutu ličnost naše nezavršene prošlosti, čija muka i dileme posebno ovih dana snažno dopiru do nas, i jer je reč o autoru koji tu priču u osnovi ume dobro da priča.
Aleksandar JOVANOVIĆ
