Gozba

18.02.05 NIN

Kad je Gozba u naslovu knjige pesama, što je kod Mitrovićeve slučaj, asocijacije nas istog trena vode ka istoimenom, valjda najslavnijem među Platonovim dijalozima. Ako je, uz to, podjednako naslovljena duga pesma svojevrsna, ovovremena replika Platonovog spisa baš na čelu te knjige, pesnikov se naum mora učiniti veoma ambiciozan... Kako god bilo, aspekti i manifestacije ljubavi su, u Platonovom dijalogu, okvirna tema razgovora u kome učestvuju sve sami tadanji umnici. A Mitrović, u svojoj uvodnoj pesmi, veli da se reči, na ovom „mitskome skupu” izgovorene, „milenijumima ponavljaju”. Mada je „mapa života neizmenjena”, u predlošku naznačeni fundamentalni problemi do danas nisu dobili odgovarajuće razrešenje... Moglo bi se, dakle, pretpostaviti da će okvirna tema Platonovog drevnog spisa u Mitrovićevoj četrnaestoj zbirci pesama biti na osoben način razvijena.

Njeno se grananje, zapravo, poklapa sa onom etapom u životu govornog subjekta kada je, mada ne i lekovito, pravljenje bilansa sasvim prirodno. Okolnost ubrzanog opadanja vitalnosti pokreće pitanje od kojeg, poput koncentričnih krugova, kreću sva druga: „Ko sam, šta sam, gde sam/ I čemu služe ovi dani prolaznosti”? Evociranje emocionalnih, psiholoških, moralnih, pa i opštedruštvenih okuka i raskršća što ih je život donosio – poetsko promišljanje konfliktnih stanja svesti koje premrežuje ovu zbirku – presudno je senčeno neizbežnom prolaznošću i neumitnom konačnošću. Dosta često u ovim pesmama govor ide o sećanju koje bi trebalo da, kao kakva sublimacija preživljenog, bude uteha nadomak ništavilu. Pesnik, međutim, drži da je posredi „rasplinuto ništa/Što pogrešno ga /Nazvasmo sećanjem”. U najboljem slučaju prečica do sna koji vodi spoznavanju „čuda smrti”. A ono, opet, privodeći kružnicu početku, budi nadu u „izgubljeni raj ništavila”.

Karakteristično je da se pesniku, u ovom kontekstu, jedino asocijacije podstaknute delom i uspomenom Branka Radičevića ukazuju kao „neistrošeno sećanje”. Bezmalo sve ostalo svrstano je u „istrošeni sadržaj prošlosti” koji i nije drugo do „alternacija mrtvog”. Slobodno, stoga, možemo konstatovati da u celoj ovoj zbirci, na njenom ličnom planu pogotovu, preovlađuju fatalistički tonovi. Da se oni sjedinjuju u jednoj od pesama njene završnice („Zamisli”) odgovarajući na temeljno, s početka postavljeno pitanje. Pritisnut slutnjom kraja, govorni subjekt je, naime, u isti mah suočen sa besmislom proteklog bivstvovanja koje se svodilo na „Ništa”, „Nigde” i „Nikad”... Puna mera razrešenja problema što ih je Platonov dijalog naznačio to svakako nije, sažetak Mitrovićeve varijante bez sumnje jeste.

U poetičkom sloju ove zbirke vidljive su promene stanovišta od poricanja moći poezije (od „pustinje reči”), do mirenja sa specifičnošću njene delotvornosti i svrhovitosti („Reči su sama prošlost i semenke dolazećeg”). Eksplicitan autopoetički stav izrečen je, pri tom, u pesmi u prozi „Poetika doslovnosti”: „Opiši to što vidiš rečima koje ne izmiču osnovnom značenju. Nepotrebno je i nema mogućnosti da tražiš simbole i metaforička proširenja.” U nastavku pesme, koji je nalik praktičnoj primeni navedenog stava, Mitrović potanko opisuje izgled i funkciju venčane čaše svojih roditelja kako bi se na kraju otkrilo da te čaše već čitavu večnost nema... A to će reći da ona ipak opstojava u sećanju, da je njeno trajanje produženo u poetskom tekstu koji je, hoćeš-nećeš, stvaralačkom imaginacijom oživotvorena realnost.

Iščitavajući Mitrovićeve poetske tekstove, stihovane i u prozi, ne jednom smo se podsetili da je gozba, u stvari, srpski prevod grčke reči simposion. Tekstovi o kojima je reč, i tematski i jezičko-stilski, kadgod odista podsećaju na raspravu (pa i na onu stručnu) u skraćenoj formi. Poetika doslovnosti očigledno ne zastupa naglašavanje „posebnih”, poeziji „primerenih” svojstava, oštro razgraničenje poezije od proze još manje. U mnogom pogledu nestandardna, ona u svom primenjenom vidu posvedočuje da je, i kad ne računa sa energijom figurativnog pesničkog jezika, majstor kakav je Srba Mitrović kadar da proizvede kreativne učinke veoma visokog reda.

Bogdan A. Popović