Sever Indijskog okeana, 250 milja istočno od Šri Lanke
Severozapad Anure
Noć je bila teška, a vazduh na temperaturi tela i gotovo nepokretan. Ranije, u toku večeri, pala je lagana, osvežavajuća kiša, međutim sada kao da je iz svega zračila vrelina, čak i iz srebrnastog polumeseca čije su lice povremeno zaklanjali maleni oblaci. I sama prašuma kao da je izdisala vreli i vlažni dah grabljivca koji čeka u zasedi.
Sajam se nemirno vrteo u svojoj platnenoj stolici. Znao je da je to sasvim obična noć za ostrvo Anura u to doba godine: početak sezone monsuna se uvek oseća i u vazduhu. Samo su uvek budni komarči remetili tišinu. U pola dva ujutru Sajam je na toj kontrolnoj tačci dežurao već oko četiri i po sata. U tom trenutku tačno sedam ljudi se vozilo prema njima. Punkt se sastojao od dve paralelno postavljene linije bodljikave žice - na razmaku od dvadeset pet metara duž druma, na oba kraja kontrolne zone. Sajam i Arđun su bili istureni stražari i sedeli su ispred drvene stražare. Dvojica određena za podršku je trebalo da dežuraju sa druge strane brda, međutim sati njihovog nejavljanja nagoveštavali su da oni dremaju, kao i ljudi u montažnim barakama, nekoliko desetina metara niz drum. Uprkos dramatičnim upozorenjima njihovih pretpostavljenih, to su bili dani i noći ne-poremećene monotonije. Severozapadna provincija Kena je bila retko naseljena i u najboljim vremenima, a ovo vreme nije bilo takvo.
Sada, sa povetarcem, kao udaljeno zujanje insekata do njih dopre zvuk motora vozila pod gasom.
Sajam polako ustade. Zvuk se približavao.
„Aniune", pozva ga pevušećim glasom. „Ar-đu-ne. Dolazi neko vozilo."
Arđun polako zavrti glavom u krug, razgibavajući ukočeni vrat. „Sad?" Protrlja oči. Zbog vlage je bio mokar od znoja, kao da je namazan mineralnim uljem.
U pomrčini proređene šume, Sajam najzad ugleda svetla. Kroz buku motora čuli su se glasni i veseli uzvici.
„Prljavi seljačići", progunđa Arđun.
Sajam je, opet, jedva čekao da bilo šta razbije tu jednoličnost. Proteklih sedam dana je proveo u noćnoj kontroli vozila na kontrolnoj tačci Kandar i to mu je izgledalo naporno. Naravno, njihov ukočeni pretpostavljeni se mučio da im dovoljno objasni ogromnu, životnu važnost te dužnosti. Kontrolna tačka Kandar nalazila se na drumu, nešto iznad Kamene palate u kojoj je vlada održavala nekakav tajni skup. Zbog toga je bezbednost bila pojačana i ovo je bio jedini drum koji povezuje palatu sa odmetničkom teritorijom, koja je počinjala odmah tu i protezala se na sever. Međutim, gerilci Oslobodilačkog fronta Kagama su znali gde se nalaze kontrolne tačke i izbegavali su ih; kao i gotovo svi ostali: između odmetničkih i anti-odmetničkih pohoda, više od polovine seljaka sa severa otišlo je iz provincije. Oni koji su ostali u Keni bili su siromašni, što je značilo da stražari nisu mogli očekivati mnogo od „napojnica". Tako se ništa nije dešavalo i njegov novčanik je ostajao tanak. Je li to zbog nečega što je zgrešio u prethodnom životu?
Na vidiku se pojavio kamion; u kabini su bila dva mladića bez košulja. Krov je bio spušten. Jedan od njih je upravo stajao i sipao penušavo pivo iz limenke po svojim grudima. Kamion -verovatno natovaren kurakanom, to jest berbom korenja nekog siromašnog seljaka - je izlazio iza okuke, uzbrdo, brzinom od oko petnaest kilometara na sat, koliko je motor mogao stenjući da se napregne. Treštala je američka rok-muzika sa neke od snažnih ostrvskih radio-stanica.
Veseli uzvici i urlici odjekivali su kroz noć. Sajam tužno pomisli kako zvuče poput čopora pijanih hijena. Veseli bednici: mladi su, dokoni i potpuno bezbrižni. Sto, ovo poslednje, ujutru neće biti. Poslednji put kada se to desilo, nekoliko dana ranije, vlasnika kamiona su ujutru posetili postiđeni roditelji tih momaka. Kamion je vraćen, zajedno sa mnogo, mnogo bušela kurakana, nadoknadom za bilo kakvu pričinjenu štetu. A klinci, pa nisu baš mogli normalno da sede, čak ni na tapaciranim sedištima u vozilu.
Sada Sajam iskorači na drum sa puškom. A pošto kamion nije usporavao, on uzmače. Nije bilo svrhe u glupiranju. Ti klinci su pijani kao zemlja. Jedna limenka piva poleti kroz vazduh i uz tup udar pade na zemlju. Sudeći po zvuku bila je puna.
Kamion obiđe prvu, pa drugu prepreku od bodljikave žice i nastavi dalje.
„Neka im Šiva rastrgne jedan po jedan ud", reče Arđun. Vrhovima debelih prstiju počeša se po raščupanoj, crnoj kosi. „Nema potrebe da javljamo da ih zaustave. Ti klinci se čuju na kilometre."
,,A šta bi trebalo da radimo?", reče Sajam. Oni nisu bili saobraćajci i nisu bili oviašćeni da otvaraju vatru za vozilom koje se ne bi zaustavilo.
„Seljačići. Obični seljačići."
„Hej", reče Sajam. ,,I ja sam seljačić." On dodirnu oznaku koja mu je bila prišivena na uniformi zemljane boje: ARA, pisalo je. Vojska republike Anure. „Znaš da mi ovo nije tetovaža? Kad isteknu moje dve godine vraćam se na selo."
„To pričaš sad. Ja imam ujaka koji je diplomirao na koledžu; deset godina je služio kao civil. A zarađivao je pola naše plate."
,,A ti zaradiš svaku ruviju", reče Sajam vrlo sarkastično.
„Samo kažem da treba uzeti sve što ti život pruža." Arđun pokaza palcem limenku na putu. „Zvučalo je kao da još ima piva u njoj. Eh, pa o tome ja govorim. To je pravo osveženje, druže moj."
„Arđune", pobuni se Sajam. „Mi treba zajedno da stražarimo, je l" znaš? Nas dvojica, jel tako?"
„Ne brini, druže." Arđun se isceri. „Podelićemo."
Pošto su odmakli gotovo ceo kilometar od prepreke na putu, vozač uspori kamion a momak pored njega sede i obrisa se peškirom, pa navuče crnu majicu i opremu na sebe. Pivo je bilo loše i neukusno, i lepljivo na teškom vazduhu. Oba gerilca su izgledala ozbiljno.
Jedan stariji čovek je sedeo na klupi iza njih. Uvojci crne kose su mu se od znoja slepili sa čelom, a brkovi su se presijavali u noći. Oficir KLF je ležao neprimećen dok je kamion probijao blokadu. Sada na svom starom ali očuvanom modelu voki-tokija pritisnu dugme KOMUNIKACIJA i promrmlja neku instrukciju.
Uz metalno grebanje zadnja vrata prikolice se otvoriše, da naoružani ljudi u njoj udahnu svež vazduh.
Obalsko brdo je imalo mnogo naziva i mnogo značenja. Indusi su ga znali kao Sivanolipata Malaj, Šivinu stopu, da bi opisali kako je nastalo. Budisti su ga znali kao Sri Padu, Budinu stopu, jer su verovali da ga je on napravio levim stopalom kada je dolazio na ostrvo. Muslimani su ga znali kao Adam Malaj ili Adamovo brdo: arapski trgovci iz desetog veka su verovali da se Adam, pošto je izbačen iz Raja, tu zaustavio i ostao da stoji na jednoj nozi, dok Bog nije prihvatio njegovo pokajanje. Kolonijalni gospodari - prvo Portugalci a zatim Holanđani - posmatrali su to više praktično nego duhovno: to obalsko ispupčenje bilo je idealno mesto za tvrđavu sa koje bi artiljerija mogla biti uperena prema mogućoj pretnji neprijateljskih ratnih brodova. Tvrđava je tu, na brdu, prvi put dignuta u sedamnaestom veku; i mada je struktura dograđivana tokom sle-dećih vekova, niko nikada nije poklanjao mnogo pažnje obližnjim kapelicama. One sada služe kao sedište Prorokove vojske pred finalni napad.
Njen vođa, čovek koga su zvali Kalifom, obično se ni u kom slučaju ne bi izlagao zbrci i nepredvidljivosti oružane akcije. Međutim, ovo nije bila obična noć. Ove noći će se pisati istorija. Kako bi Kalif mogao da izostane? Sem toga, znao je da je njegova odluka da se pridruži svojim ljudima na poprištu bitke neizmerno povećala njihov moral. Bio je okružen hrabrim Kagamama koji su želeli da on bude svedok njihovog junaštva ili, ako se to dogodi, mučeništva. Gledajući crte njegovog lepog, abonosnog lica i snažnu, kao izvajanu vilicu, oni su u njemu videli ne samo Prorokovog posvećenika koji će ih povesti u slobodu, već će i upisati njihova dela u knjigu života za sva buduća pokolenja.
