01.01.00
Dnevnik
28.05.2001.
Kurs zgusnute istorije
Milan Živanović: DUNAV, DUNAV; "Partenon", Beograd 2001.
Piše: Milan Nenadić
U srećnim vremenima, čovek koji razume - a pesnik je sigurno taj koji razume! - trebalo bi da se oseća spokojnim i srećnim. U našem dobu, međutim, nije tako. Neću da rečem da li smo mi neskloni ovom vremenu, a neću da priznam ni da je ono nama sklono i naklono - samo bih hteo, pišući o poeziji Milana Živanovića, da podsetim na nekoliko detalja koji se, pesničkim njegovim jezikom nameću čitaocu. I dalje smatram da je veoma važno imati jednog dobrog, da ne kažem dobronamernog čitaoca, nego bulumentu onih koji "lete" preko teksta. Dobar čitalac, po meni, to je onaj koji čita sa razumevanjem. Kako sam razumeo Živanovićevu knjigu "Dunav, Dunav"? I da li sam je, uopšte, pročitao sa razumevanjem? Jedno je razumevanje za autora, druga stvar je razumevanje njegove poezije. I šta sam to, ja, našao u ovim pesmama?
Ovome tekstu dao sam naslov "Kurs zgusnute istorije", jer Milan Živanović u pesmi "Lament nad Crnjanskim" piše: "Nikoga više ne žalim,/ nikome se ne divim /završio sam kurs zgusnute istorije. Izvučeni iz konteksta, ovi stihovi bi se lako mogli nazvati "opštim mestom".
U najboljim pesmama u ovoj knjizi naglašen je "uspostavljen odnos" prema, kako bi rekao Krleža, "okrutnoj zbilji". Ko nije lupio svojim čelom o zid svakodnevice, ne može o njoj iskustveno ni "pevati". Kad kažem "pevati" imam na pameti obračun, duel, dvoboj koji u prvom redu treba dobiti sa samim sobom. A taj dvoboj se ne uzima u obzir, ako se nema protivnika. Direktan protivnik pesnika Milana Živanovića je živ čovek Milan Živanović. Najdirektnije što može da se kaže o njegovoj poeziji stalo bi u dve reči: "novi verizam". Taj pravac, pre jednog veka nastao u Italiji, podrazumevao je goli sudar sa golim životom. On podrazumeva i nešto od naturalizma, onog francuskog. A verisimo i vero - znači "istinito". Uz opasku, naravno moju, da istinito automatski znači i "okrutno", ali podrazumeva pesnika koji mora da bude, poput junaka Itala Kalvina, predvojeni vikont. Predvojeni vikont pre sto godina, u pesničkom smislu, a bogme i u ljudskom, znan je kao "homo dupleks". Iza bezazlenog, poluironičnog smeha Milana Živanovića krije se strašan razlog: u lice okoštale stvarnosti baciti rukavicu, na svoj način. A bez svog načina nema ni mogućnosti da se ostane, uslovno: opstane. U poeziji se, naravno, ne može govoriti o književnom sadržaju. I Živanović nije pronašao sadržaj, ali je zato uspostavio pesnički odnos koji se lepo zove "kurs zgusnute istorije". A kad se istorija "zgusne", to je onaj period koji zvuči kao kletva: Ne dao ti Bog da živiš u zanimljivom vremenu. Živanovićevi sagovornici u ovoj knjizi nisu tirani, nisu istorijski razbojnici vlastodršci - on je uspostavio odnos sa pesnicima, prozaistima, uspostavio je odnos sa "kalendarom duše" tek da bi knjigu "Dunav, Dunav" smestio u vremenski kontekst, u vremenski tesnac "zgusnute istorije". Kad se istorija zgusne, znači da lete glave. Živanovićev dvojnik je književni junak u smislu u kojem junak može da bude tvorac pamtljivog, književnog dela: To su, direktno, njegovi sagovornici - Crnjanski, Andrić, Šumanović, Popa, crni Toša Manojlović, Bule-Miodrag Bulatović pa Milorad Pavić i Kiš.
Kad je o pesničkoj formi reč, ona ovde nije nova. I ne može da bude novo ono što je istinito. Mnogi se zavaravaju formalizmima razne vrste, ali tvrdim da istinito i ne može da bude novo. Može da bude nov uspostavljeni odnos prema istom. To Milan Živanović postiže lako: Ono što je stalo u njegove pesme, tiče se svih nas. I inače, ne znam čemu služi lepo pisanje, ako se nikoga ne tiče. Eto, tu leži vrednost ove poezije. Ona se, i te kako, tiče sviju nas. U podtekstu ovih pesama naslućuju se promašaji revolucije, ne one pesničke, nego bukvalne revolucije koja ne uspeva da promeni strukture nasleđene iz mrtvačkog kovčega u koji smo spakovani. Ali, dodatni i nepoznati svet, pesniku je sasvim poznat i izvestan, uz lepu skeptičnu primedbu kako će se, akobogda, nešto promeniti. Šta, zapravo, hoće "objektivan stih" Milana Živanovića? Hoće da podseti, ali i da opomene: Oni traže suštinu / Drenovina se cedi / Kuća logičara se ruši. Mada je verizam podrazumevao objektivnost i bezličnost, novi verizam Milana Živanovića tražio je "pesnikovu glavu". Ovo može da zazvuči surovo, ali kad se prisetim dobrog pesnika novosadskog Radeta Tomića, onda mi se čini da na toj stazi stoji i Milan Živanović. To su oni tihi majstori koji zlatnu žicu svoga pevanja istežu do granica izdržljivosti i svoga pesničkog i ljudskog bića. Razlika između pesnika i saučesnika davno je pobrisana samom činjenicom da se mora biti u svom vremenu. Prividni uzroci koji nam se čudima tehnike nameću, nemaju nikakve veze sa onim što nam je unutra, u samome biću. Čudo se događa jednostavno: Danas pisac ne teži da otkrije istinu, a i što bi? Sama mu se ta istina nudi na svakom koraku. Jedini je problem: Kako je obuhvatiti rečima! Milan Živanović, uspostavljajući kontakt s presudnim ličnostima ovoga podneblja, to radi na pesnički uverljiv način. On nije izbegavao ni igru rečima koja je bila i ostala svojstvena Tuciću, Despotovu, Branku Andriću - ali je po fonu, po onoj tihoj muzici, muzici podteksta ostao bliži Radetu Tomiću. Tako sam ja čitao ovu njegovu knjigu. A sam naslov "Dunav, Dunav", da nije to "Dunav" ponovljeno, ne bismo ni znali da zvuči prvo kao gola istina, a kad se još jednom izgovori zvuči kao opomena. Ne jednom sam pažljivo čitao ove pesme i ja ih doživljavam kao zrelu i visoko svesnu opomenu. Dobar je ovo pesnik, dobra je i nasušna ova knjiga.
