Čelo na suncu

12.08.09 Polja

Liriku odnekud, i oduvek, poimam kao rasprostiranje finih čini – mreže – u kojoj je ulovljeno,i neizbežno upleteno, više od jednog sunca.
Preosetljivost tih niti neće, međutim, propustiti da dojavi i kada se poneki od ulovljenihbiljura utopi. Kada oglasi i prohujalost, zabludu, nedomašenost, izneveren sopstveni lik.Mreža i o tome svedoči – zatreperi – zabeleži poremećeni sklad, i čini to bez prenaglašenosti,ili dodavanja jarkih boja nastaloj praznini.
Svetla i tamna sunca, uostalom, svuda su, na nebu i u nama, a između njih tanka je nit,sâmo klatno bivanja. Iza njegove osi pak, meka je, plastična, gotovo muzički osetljiva podlogapisma, na kojoj su otisnute, i na kojoj ožive i plešu zbilje i obmane, susreti i rastanci,naši svakodnevni prohodi kroz prostor i vreme, dodiri sa drugima, koji nas tronu i prosvetle,pre no što utonu u nas, i iznova nas sačine – načinom koji snaži, i kaže – tu sam, podsvodom sopstvenog srca. A tu tek, kao i pod onim spoljašnjim, velikim lukom neba, ništaneću izbeći, ništa me neće mimoići.
U tome ključu, najtananije breme unutarnjeg bića u poeziji Lucije Stupice (1971) u istimah je i baštinik najtrajnijeg lirskog nasledstva.
Putevi kojima hodimo u susret drugima i oni koji nas dovode do sopstvene granice, sakoje se vraćamo pozleđeni, ne siromaše unutarnje galerije, biblioteke, čitaonice, izložbe neprostore potkrovlja i najmanje odaje intime u ovoj poeziji, gde obitavaju pejzaži, likovi idogađaji jednom odmotane filmske trake iskustva, koja čini da se sred arhiva njihovih odležanihboja i mirisa, što više ne postoje, budimo ozareni oblošću same spoznaje, kao štose i svet budi, bujanjem novih šumora, boja i tajni, sklopljenih ponad tek ucrtane senovitetačke iščeznuća svakog minulog trena.
Raskršća su u ovoj poeziji ono što su putevi u lirici. Grančice mraza, sa one strane okna,ali i vidik ka ulici i snežnom trgu, kojima ćemo tek proći, i koji će primiti naše stope, a mi paknjegovu lakoću, topljivost, i sopstveni bol.
Ta posve osobena gradnja unutarnjeg bića, koja uprkos svoj ranjivosti ustrajava, čuvajući,umesto sentimentalnih recidiva i efemernih supstitucija, sam supstrat postojanja, i krepećinjegovo obnavljanje, ponovno rađanje, ohrabreno mekim otiscima i čistim obrisimasenzacija i pamćenja – drugačijim od onih u golom oku vremena – u ovoj poeziji kao polazištebira neposredni životni fragment, sa ishodnim ehom u metamorfozama njegoveesencijalnosti, tako bliske vanvremenoj lirskoj suštini, ali i otvorenom, mnogolikom i vazdušnomustrojstvu dinamičnih i modernih lirskih perspektiva, koje je Lucija Stupica još napočetku svog pevanja neosetno pretvorila u uverljivi poetski kredo:
Moj list. Tvoje pero.
Bele noći su zakopale lica,
umorna od iščekivanja da ih
pustim kroz vrata.
Kameni vekovi sa otiscima:
želim da se rastanem sa njima,
da nacrtam lice, čiste crte,
padnem u sebe i dignem se
u drugim očima.
O, zimski dani na vrhovima
Prstiju!
(„Dugi zimski dani“)

Način na koji pesnikinja priziva i slika fluide, dajući bujan i maštovit izraz egzistencijalnomoprezu i skepsi, koliko i uvek svežem ritmu osetljivog krvotoka pesme, upravo je tajprianjajući, topli dah uz okno. Uz lov na sunca, svakidašnji gutljaj plavetnila, „tri minuta začaj“, ili radosni izlazak u novi dan, taj dah podjednako podupire i toplu arhitektoniku enterijera(sasvim u skladu sa pesnikinjinim profesionalnim obrazovanjem), što odaje muzikusvoje celokupne unutarnje građe – sveta od reči.
Osetljivu ravnotežu Lucijine pesme tako tvore koliko jasna svest o trenu, razdoru celine,„pukotini na staklenom nebu“, toliko i nada da odrazi u telu, duši i svesti neosetnomogu da pređu u svoje drugo postojanje, dostupno prizivima refleksije i evokacijama stiha(Da bih prešla granicu/ potrebno mi je prelivanje zvukova/ u boje, sve manje senke/ i prokrijumčarenjezik zemlje), nežno poverenje, dakle, u mogućnost da se u drugim dimenzijama,slivenih boja i utišanih tonova, dâ izvajati njihov drugi lik.
Istovremeno je to i neprekidno otvoren, nečujni poziv da u iste tihe prostore senzacijai duha uđu novi impulsi, osetljivi merači životnih vibracija, koji svedoče da smo tu. Mi,putnici kroz nepoznato, novu gradsku vrevu, lektire svakodnevnih uzburkanosti i smiraja,izazove svih drugosti, ali i kroz zamamnu draž što u neposrednosti tek nastalog pastela, ilicrteža u bojama vazduha, čaja, lišća, raskvašenog snega i tuša, koji čini pesmu, svedoči dasam život postoji, i da je stih – taj potez nikao iz čula, tela i emocije, a produžen kičicom uetru – ispisan upravo u njegovu slavu.
Senzibilna mreža reči ukida hijerarhiju, i stoga je epifanijski obojena istaknutost i izdvojenostmotivskog detalja, tek uslovna visina, i samo na drugi, mističan način, izbalansiranai drugačije shvaćena dubina. Istančano probran povod i motivska sprega spramkoje mreža zatreperi, spremna da ih primi, pre je otvoreni opit saznavanja čulima, i kožom,svega što se dešava samo jednom, negoli doslovnost odmeravanja i pragmatičnavalorizacija. Neposredna snaga i lepota tih najosetljivijim senzorima proverenih vrednosti,što jednako pripadaju praznično osvetljenim prizorima razlistane ambijentalnosti kolikoi unutarnjem trezoru spontanih uvida, asocijacija, sećanja i emocija, stvara sliveni skriptdvostrukog pisma, jednovremeni dokument viđenog i nevidljivog.
RAZMENA DAROVA170Intrigantni oslonac ove poezije nije samo njena iskrenost, i istinitost, već i činjenica da verizam– proistekao iz nepomućne optike, senzacija, osećanja, sećanja – uspeva da objediniudaljene stvarnosne dimenzije koje se otvaraju, spliću i razilaze, i onda kada nam pesma prenosiubedljiv urbani šum, prizore sa razglednica svakodnevlja – ulazak u prodavnicu, šetnjutrgom, saobraćajni metež – kao i kada hitro, u poslednjem času pre doživljajnog utrnuća,kao pred utonuće u san, beleži simultane i naizgled neizgovorive njihove vančulne odjeke.Igra dopiranja do drugog lica stvarnosti i pesme tako je zapravo uvek novi ciklus kojiobnavlja godišnja doba duše. Jer anatomija melanholije i radosti, pojam koji ova poezijausvaja i dosledno ga razvija u svom fino raščinjenom sentimentu, istovremeno obnavljaprimarnu energiju tragalačke i otkrivalačke žudnje, koja, i nakon realnih uminuća pojedinačnihpriča, iznova narasta, čista i cela, otvorena ka svemu: muzici, knjigama, pejzažu, nepoznatomdrugom. A uvek daleko od lako datih obećanja.Jer i u intimnom, i u urbanom obrubu ove lirike, nazire se promenjiva, gotovo kosmička,opalna konstanta postojanja, koja pali i gasi sazvežđa, čini naše postojanje krhkim ikolebljivim drhtajem između jednog da i ne, danom koji pleše, baš kao što se i u Gradskojdivljini ruše nasledstva,/ otvaraju i zatvaraju tuneli... Realnost se ukazuje kao teško ostvarivdijalog daljina – „nemilosrdan i lep ovaj svet“ – koji nadahnjuje, utoliko pre, Lucijine posveteobičnostima, svakodnevnom detalju, neretko i samoći, kao zaljubljenosti u iskru kojamože da se izgubi u tami. Dvoznačnost, izvedena na granicu lirskog paradoksa, stoga jezalog britkosti i bistrine njenog svedenog izraza, katkad prožetog autopoetičkom cezurom(Negde na pola puta između uzdaha/ i epigrama, boravim u reči), koju, nepretencioznouvedenu u ritam pesme, formulišu njeni stihovi.U do sada objavljenim zbirkama (Čelo na suncu, 2001; Vetrolov, 2004; Ostrvo, grad i drugi,2008), koje u celini predstavlja zrenjaninska Agora, u vanrednom, sinergijskom i istančanomprevodu Ane Ristović, Lucija Stupica posvedočuje svoj dosledan, rafiniran i unutar sopstvenihkrugova inovantan put.Kritičari koji prate njen rad, posve razumljivo, traže u njenoj pojavi i one spone što ovuskladnu, a opet i zagonetnu poeziju povezuju sa poetskim nasleđem i današnjim tokovimaslovenačke književnosti. Jasno je, međutim, da lirika Lucije Stupice pre svega pronalazisvoje orijentire i svoje okrilje u pismu kulture, gradeći ravnotežu između urbane dinamike,zvukova sadašnjosti, i neiscrpnih traganja za formama verbalne i muzičke tišine, kao i urasponima koje markiraju apostrofi i citati proznih, filmskih, slikarskih i muzičkih dela proteklogi ovog veka, a posebno, njen otvoreni dijalog sa poezijom različitih epoha – sa poezijomu najdubljoj suštini – što je, u konačnom podvlačenju crte, i čini pesnikom zrelosti,sposobnim da ponese breme svojih strahova, saznanja i ljubavi, ali i da jasno oblikuje primarniprofil svoje različitosti, svoju samoću, i svoje traganje. U svakom od naslovnih fenomenanjene poslednje zbirke, na primer – ostrvo, grad, drugi – njena je pesnička egzistencija.I jedno od lica njenog poetskog subjektiviteta.Ukorenjenost u samom pismu, pak, otvorenost živih i obnovljivih stvaralačkih pitanjaiz arsenala nasleđa i modernosti, ne umanjuje draž ove samosvojne poezije. „Ne treba sverazumeti“, duhovito i pronicljivo kaže naslov jedne njene pesme. I ona je upravo živi, kaozbilju u kojoj ne dešava se Ništa epohalno, ništa komplikovano. Tim jednostavnim potezimaocrtan je „Pesnikov vrt“:Okreneš se na sunčanoj postelji, ustaneš,baciš loptu psu, da potrči, i usklikneš,glasno, ka nebu. Takav je, eto, dan,voli te sa svih strana.To je poprište koje čini njenu optiku tako uzbudljivom i svežom, u svakom stvaralačkomciklusu, u nanosima boja vremena, ogledalima stvarnosti – taj prostor ispresecan fleševimagradskih svetala, brzinom poruka (...filmovi su poruke, knjige su poruke,/ ti si poruka dokse šetaš kroz dan,/ još poslednji put se daješ ljudima i konačno/ shvataš da si sopstvena misao.Već dugo. Da si na svom/ početku. Da odlaziš u drugu napetost; „Maglena lađa“) – ta tačka uvremenu, a i pored svega, tako temeljno izdvojena od njega, drugačija od huja epohe.Jer poetička perspektiva koja otvara dominantni Lucijin rakurs sadržana je u pesnikinjinomuverenju da istorija uvek promaši suštinu čoveka./ Iza datuma su reči i slike,/ važnije odsamih datuma,/ reči, koje gore i koje se gase/ kada su tužne i same („Dvoje“). Sred bučnosti ipolomne snage istorije, njena poezija uspeva da ostane smirena i setna. I tako lirski lična.Postoji u ovim stihovima, naime, nepomućena vera u mogućnost opstajanja u akusticizvuka i tišine, u prostoru reči i „međurečeničnog muka“, gde je u stalnim vibracijama sazdanpesnikov dom – „zemlja u jeziku“, po prirodi stvaralačke vokacije apartna, ali istovremenookrenuta drugima: Zemlju ti darujem u jeziku,/ u dlanu, u imenu, brate. Jer nebo/ jepredaleko („Pitam se“). I tako zgusnuta, holografska stvarnost, u kojojSve zavisi od gutanja spermekoju život izbaci u prolaznost,od doživljaja teme i od toga,kako te dirne raskoš sunca.(„Lepi izgubljenici“)Sa tom nekonvencionalnom notom njenog ličnog sentimenta obnovljena je motivskapartitura klasične lirike, koju Lucija Stupica razastire u svom tonu, iskristalisanom bistrinomnajširih opreka, najdubljeg registra, i najprisutnijeg znaka njene pesme, koja podjednakoi istovre meno obitava u regionima pneume i erosa. U policentričnom kosmosu, sa više sunaca.Među stranicama „nežnog herbarijuma“, koji nije drugo do skrovito mesto na koje bi,van vreme na, valjalo odvesti dušu na remont,/ i po nekoj analogiji slika opet je sastaviti.Gde vazduh, blistav od svetlucavosti, od dodira i oblikovanja, unutar tek prividno omeđenihsredišta pesme, čini dvoznačan doživljaj ove poezije: smirujući i eteričan, a u isti mahnemiran i pokretački – u spoznajama da je svet dom, a pesnik pustolov pred njegovim vratima– i da u oba ova statusa pesme počiva njena esencijalnost, koja „aplauz životu“ – sa obestrane prazničnih svetlosti – čini tihim i prozračnim. Kao disanje, ispevano u slavu disanja.Tanja Kragujević

27.01.09 Vavilon

U izdanju Agore iz Zrenjanina nedavno je objavljena knjiga poezije Čelo na suncu slovenačke pesnikinje Lucije Stupice. Lucija Stupica rođena je 1971. g, a do sada je objavila tri zbirke: Čelo na suncu (2001), Vetrolov (2003) i Ostrvo, grad i drugi (2008). U srpskom izdanju Stupičine poezije, koje nosi naslov prve zbirke, integralno su prevedene sve tri zbirke, tako da se čitalac može kretati kroz ukupan dosadašnji opus, ali i razvoj ove pesnikinje. Poeziju Lucije Stupice sa slovenačkog je prevela Ana Ristović, naša vodeća pesnikinja iste generacije, koja je knjigu opremila i „Pogovorom“ koji osim jednog predanog čitanja Stupičine poezije, daje i ležernu ali uputnu skicu stanja i kretanja u savremenoj slovenačkoj poeziji, kao kontekstu u kojem se oformio i ovaj „obećavajući“, ženski pesnički glas.

Kao najosvedočenije jedinstvo ove knjige i ove poezije ne ukazuju se tematika, pseudo-narativne niti, ili strukturno jedinstvo zbirki, već opšti senzibilitet u koji ona upućuje. Noseća pretpostavka tog senzibiliteta je naglašena ali nepretenciozna subjektivnost koja se postojano ospoljava, obraća i izgrađuje, bez didaktičkih naglosti. Ta subjektivnost izrazitog dara za percepciju podjednako je osetljiva na utiske iz gradova i iz prirode, na godišnja doba i aerodrom, pa se do poezije jednako može stići tako što „sedaš u auto i putuješ do pojedinačnih pesama“ ali i time što „sve zavisi od toga kako te dotakne raskoš sunca“. Pri čemu je ovo drugo – jedna sasvim moderno artikulisana, a za poeziju tradicionalna, osetljivost za prirodu kao rezervoar elemenata i arhitekturu odnosa, ono što, kao donekle neočekivana karakteristika, izdvaja glas ove pesnikinje u okruženju novije poezije mlađih autora. Poezija Lucije Stupice, takođe, nije zasićena književnim i istorijskim pamćenjem niti suštinski pokrenuta njima, odnosno iako je nastanjuju Virdžinija Vulf, Ešberi, Breton, Elijar, Tarkovski, i uopšte prepoznatljivo civilizacijsko okruženje, ona ostaje izrazito intimistička, privatna, i perceptivna a ne ideološko-društvena, agilna ili eruditivna. Svet ove poezije, svet „dubokih veza i nemogućih razdaljina“, svet u kojem su „udaljenosti važne“ ali koji je „previše uzak za dvoje“, svet je u kojem „istorija uvek promaši suštinu čoveka“.

Ali čitalac koji bi u ovoj knjizi poezije tragao za diskontinuitetom i pukotinom, registrovao bi ih nesumnjivo između druge i treće zbirke, i to kao evidentno sazrevanje i zgušnjavanje pesničkog glasa. Koliko god da prirodno izrasta iz prethodnih zbirki, poslednja zbirka Lucije Stupice se od njih jednim jasnim kvalitativnim pomakom odvojila, počinjući da obećava i nešto novo, što do tada nije. Naslov treće zbirke Ostrvo, grad i drugi, upućuje na njenu podeljenost na istoimene cikluse, među kojima o pomenutoj promeni možda najkoherentnije svedoči prvi ciklus, Ostrvo. Tu se subjekt ove poezije najviše povukao iz neposrednosti svojih registara obraćanja i fragmentarnosti perceptivnih epifanija u sublimno, u stišaniju, suvereniju i zreliju atmosferu lišenu sentimenta koji je povremeno opterećivao njene ranije stihove. Poslednji stihovi poslednje pesme u ovoj zbirci Lucije Stupice izriču i jedno jasno novo obećanje, a o kakvom se obećanju radi saznaće čitaoci koji se sa ovom knjigom budu neposredno sreli.
Biljana Andonovska

05.11.08 Politika

Pesme Lucije Stupice (1971), jedne od najzanimljivijih slovenačkih pesnikinja mlađe generacije, već samim pojavljivanjem ispunjavaju jednu vidnu prazninu kada je reč o prisustvu savremene poezije nama bliskog jezika, a pogotovo – i pre svega – kada govorimo o poznavanju slovenačkih pesnikinja uopšte. Možemo reći da je taj nedostatak u akademskom smislu nedavno popunila „Antologija slovenačkih pesnikinja” u tri toma (2004, 2005, 2007) dr Irene Novak-Popov, koja obuhvata preko 150 autorki koje su stvarale od tridesetih godina 19. veka do danas. U našoj sredini zaoštrenih strasti, kada je u pitanju poezija koju pišu žene, takva jedna antologija ili hrestomatija bi tek bila više nego dobrodošla. Doduše, srpski čitalac se – sada već prilično davno – sreo sa grotesknom i apartnom poezijom Svetlane Makarovič, poslednjih godina i sa poezijom Ifigenije Zagoričnik-Simonović, ali je, čini se, ostao vidno uskraćen za neka značajna ženska imena koja su, nekako, i na slovenačkoj sceni potisnuta u drugi plan (npr. Majda Kne, Meta Kušar).

Opredeljivanje uglednog srpskog izdavača „Agore” i naše pesnikinje/prevodioca Ane Ristović da nam predstave upravo Luciju Stupicu, a ne recimo Barbaru Korun ili Janu Puterle, svakako je bio uzrokovan i činjenicom da je ova pesnikinja, koja je do sada objavila tek tri pesničke zbirke, bila odmah izuzetno dobro prihvaćena ne samo u svojoj sredini (nagrade, antologijska zastupljenost), već i na čitavom bivšem jugoslovenskom prostoru. Tako je 2006. godine u Zagrebu izišao izbor iz njene do tada dve objavljene zbirke („Čelo na suncu”, 2001. i „Vetrolov”, 2004) pod nazivom „Pulsiranje”, dok je ova poezija prevođena na srpski jezik u periodici, a L. Stupica se predstavila našoj publici prošle godine u Beogradu i Novom Sadu, u okviru gostovanja jedne grupe slovenačkih pisaca.

Srpsko izdanje „Čelo na suncu” obuhvata zapravo sve tri Stupičine pesničke zbirke, uključujući i poslednju, ovogodišnju – i možda najzreliju – „Ostrvo, grad i drugi”. Tako pred sobom imamo potpuni uvid u stvaralaštvo ove pesnikinje čija poezija, najčešće pisana dugim slobodnim stihom, posebno u originalu pleni neobičnom melodioznošću, treperavim slikama i vizuelnim detaljima, a nadasve jednom ležernom, profinjenom osećajnošću koja je katkada sasvim u području intimističkog, prisnog govora. U tom smislu, poezija Lucije Stupice otvara se čitaocu i kao ispovedna, i kao ljubavna i egzistencijalna, kao vid uzbudljivog putovanja koje nastoji da relativizuje i ovlada prostorom unutrašnje i spoljnje percepcije, doživljaja i spoznaje udvojenih i umnogostručenih otisaka. A oni se oživljavaju ne samo sećanjem na prvobitnu harmoniju i lepotu (motiv pale i udaljene zvezde), već i kao večito, sinestezijsko prelivanje boja i zvukova, svetlosti i senke, dodira i stvari, reči i njihovih odjeka: „I dalje trgujem koracima, / hodanje je približavanje samome sebi.” Ili: „Sve spoljašnje je unutrašnje. /Onaj iza mene me pretiče” („Uska staza”).

Zbog toga u ovoj poeziji telo jeste metafora izloženosti svetu – kako onom imanentnom, tako i onom u kojem to telo prebiva. Svakodnevno iskustvo, mali lirski prizori, anegdotske i parabolične scene tu su ne samo da ukažu na pesnikinjinu ukorenjenost u svetu, već i da asocijativnim, umreženim poetskim signalima materijalizuju njenu duhovnu zebnju zbog prekida komunikacije, zbog mogućeg udaljavanja i od sebe i od drugih. Koža je, stoga, uvek garant prisustva glasa, govora. Pozornica autorkinih lirskih preobražaja su i priroda i grad, svetske metropole – sa svojim privlačnostima i protivrečnostima, kao izvor slasti i teskobe. I svest o gotovo panerotskoj povezanosti raznih tačaka meridijana: Ravene, Dablina, Soče, Njujorka, Berlina, Patagonije, Tivolija, Ljubljane. A putovanje se pojavljuje kao svojevrsna provera identiteta, umnoženog i istog: „Prošlost se lomi u senci jedva znanog / lica. Strankinja sam koja hoda sporednim / putem, i izdaleka gleda, podbulih očiju”.... Jer: „U međuvremenu, uvežbah prste i oči. Ne jezik i ne reči. Drobim svoje potpise / na koži i crtam tetovaže, / da ih onda berem za sebe, za svoj vrt otisaka” („Vrt otisaka”).

Lucija Stupica se svojim zbirkama nesumnjivo potvrdila i kao jedna od vodećih slovenačkih ljubavnih pesnikinja: ozarenost nasuprot melanholiji, katkada prepoznatljiva rešenja iz neoromantičarskog arsenala opštih mesta, ponegde višak reči, što je i prevodiocu predstavljalo teži zadatak. Ono što, međutim, privlači jeste pozicija govornog lica / junakinje čije neposredno ili fiktivno obraćanje može biti upućeno muškarcu, drugoj ženi, samoj sebi, onda kada je rastanak samo druga reč za ljubav: „Kada opet budemo odlazili, dodirnimo / prazne sobe, dvorišta, procvetale trešnje. / Kada neko ode, neko ostane, rekao je Valjeho. / Na okuci dana razilaženje će / postati manje bolna smena” („Dijalog”). I ostaviti nas da živimo kao ostrvo, i kao ukleta slika grada, dok neki drugi pogledi već ispisuju nove stranice u međuprostorima ljubavi.

Bojana Stojanović-Pantović