Čarna i Nesvet

24.01.14

Nijedno ,,milo, dobro i pametno dete” nije odraslo, a da nije osetilo nepravdu

Nagradu „Politikinog Zabavnika” za najbolje književno delo za mlade objavljeno u 2013. godini dobio je Uglješa Šajtinac za delo „Čarna i Nesvet”, u izdanju čačanske „Pčelice”. Ovo priznanje biće danas u podne uručeno laureatu, na svečanosti u Skupštini grada Beograda. Prema obrazloženju žirija, u sastavu Ivana Vujić (predsednik), Velja Pavlović, Aleksandar Nikolić i Petar Milatović, ovo delo Uglješe Šajtinca uspešno istražuje arhetipske teme bajke. „Ovo je knjiga o odrastanju i govori o tome da čovek odrasta tek onda kada je sposoban da voli, da bude prijatelj i da se suprotstavi predrasudama sveta odraslih”, stoji u saopštenju. Glavni likovi knjige su mala vrana Čarna i glistan Nesvet...

Za junake ste izabrali životinje koje nisu na glasu ni u životinjskom svetu, pa ni u svetu basne. Da li ste tako čitaocu želeli da približite naizgled neugledno, da pokažete savršenost i tamo gde je obično ne tražimo?
Može se i tako reći. ,,Savršenost” je nedokaziva. Svaki božji stvor, mitski junak, sve od kosmičkih sistema, pa do čestice – sve ima samo privid „savršenstva” u sebi i toliko toga što podseća na nestalnost, propadljivost. Stara priča.

Mala vrana Čarna razroka je, glistan Nesvet ime je i dobio po tome što se razlikuje od ostalih predstavnika svoje vrste. Koliko je za decu, i odrasle, važno da u svoj sistem vrednosti uvrste i drugačije i neobično?
„Drugačije i neobično” može biti toliko toga. Stvar je u poziciji – nekom detetu iz zapadne Afrike može zvučati neobično da „tamo negde” roditelji ne prodaju svoju decu plantažerima kakaovca da bi došli do zarade. Opet, deci iz nekog drugog kraja sveta, koja jedu tu istu čokoladu napravljenu od kakaoa sa pomenutih plantaža, može izgledati „drugačije i neobično” da toliko dece iz te iste Afrike nemaju ni mobilni telefon, a kamoli kompjuter. U ovom trenutku svet živi u „zabunjenom” sistemu „drugačijeg i neobičnog”. Jedino je nezadovoljstvo ono koje pripada i jednima i drugima. Svet odraslih je „tamna zvezda”, zlo, beznađe.

Ova basna ruši i biološka pravila. Zbog ljubavi i prijateljstva jedno o drugome brinu i vole se zakleti neprijatelji u lancu ishrane, uz moto da je ljubav jača od gladi. To je čudo, a inače, verujete li u čuda?
Čuda kao nečeg neobjašnjivog ili čuda kao ,,pravde koja kadgod da se ostvari” biva dobrodošla ? Danas je „čudo” održati reč, „slušati svoje srce”, „žrtvovati se”, to je ono na šta se danas gleda kao na „čudo”. A to dovoljno govori o vremenu i o ljudima.

Ako bi svakoj od životinja odgovarao neki tip čoveka, ko bi bio ljudska paralela glistanu koji traži duboke odgovore, ko mala hrabra vrana koja štiti slabije, ko mudri rovac koji zna da smrt ima krila...?
Glistan bi mogao biti neko od one dece iz Bagdadskih sirotišta koja kad ne vrište, ridaju i tresu se u strahu i imaju retke trenutke „sojedinjavanja” sa sećanjima, nadama i predstavama o svetu koji tu negde postoji, ipak postoji iako se jednom, u jednom trenutku, sav srušio. Vrana bi mogla biti svako od one hrabre, a uvređene dece, prezrene u svom „gnezdu”, ranjene na samom početku. Njeno lutanje i saosećajnost nisu od dokonosti već od bola koji je i sama jednom osetila. Rovac je starac, stoik, „osmi” od onih „sedam mudraca”, kao oni koje jednom sretnete, podelite svoju muku sa njim, rastanete se i više nikad ne vidite, a zauvek zapamtite.

Ništa od svog života nećeš napraviti ako se bojiš, jedno je od naravoučenija. Međutim, kao što sazrevamo uz odgovornost da činimo dobro i volimo druge, sazrevamo i u strahu. Kako napraviti pravu meru u ovome?
Nema mera. Nema sistema. Jedino postoji unutrašnji glas, snaga srca, polet duše – kao što za snagu koja dolazi da vas podrži kad sledite to trojstvo često nema reči da se opiše, tako i svaki strah nestaje, iznenada, bestragom, u trenu. Oklevanje ide sa starosti i iskustvom, zato se i kaže : „Svet pripada mladima.”

Koju osobinu, pored odvažnosti, smatrate da je važno razviti kod deteta?
Volju, radost, znatiželju, kako da se podsmeva svojoj grešci, a ne ismeva tuđu. Osećaj slobode koji se samostalno stiče, bez „prepisivanja” ili „tuđim rečima”. Biti „odvažan” bez povoda, kome to treba? Na kraju, treba im omogućiti da mudrost stiču kroz sopstveno traganje i dar. Uz odrastanje, već će im se toliko toga „kasti”, a i sam prelazak u svet „odraslih” nije ništa drugo nego suočavanje sa kritikama i prekorima. Nijedno ,,milo, dobro i pametno dete” nije odraslo, a da nije osetilo nepravdu.

Kako se književnost za decu uklapa u drugi deo vašeg stvaralaštva „za odrasle”?
Da li se uklapa? Ne razmišljam o tome. Pisac je kao golubarnik, a priče su kao ptice. Stojiš prazan i besmislen dok se u tebe ne usele. Onda se tu izlegne „novi naraštaj”, priča je gotova kad je žutokljunac stasao i odleteo dalje. Kuda i kome lete to se ne pita. U lavirintu ove metafore čitaoci bi bili ljubitelji ptica, neznani, mladi ili stari, očekivani ili neočekivani.

Ova knjiga dugo je tražila izdavača, a na kraju dobila divno priznanje „Politikinog Zabavnika”. Kako se osećate tim povodom?
Počastvovano i ponosno. Ili, ako ćemo da se vratimo na metaforu o golubarniku, kao onaj koji je bio baš na pravom mestu i u pravom trenutku. Ovde je i kraj svih metafora – objavljivati, baviti se izdavačima, pratiti, slutiti ili čak „nametati se” sve je to obrnuto proporcionalno osećanju koje imaš dok te nagrađuju. Jedno je dostojanstveno, a drugo sasvim bez dostojanstva. I, kao u nekoj basni, dakle, „Čarni i Nesvetu” je utočište i svu brigu i pomoć pružila jedna „Pčelica”. Hvala joj i hvala „Politikinom Zabavniku”, čuvaru tajni Flaša Gordona, Hogara, Paje Patka, svakolike zabave i vaskolike mudrosti.

Marina Vulićević