01.01.00
Danas
03.03.2000.
Predstavljena knjiga "Benzin" Dragana Stojanovica
Ekscentricna proza
Benzin svakako spada medju najuobicajenije pojmove vezane za svakodnevicu, ali je u isto vreme i vrlo neobican za naslov jedne knjige, odnosno romana, pogotovo kada je ta knjiga pisana iz pera univerzitetskog profesora opste knjizevnosti i teorije knjizevnosti, kao sto je prof. dr Dragan Stojanovic. . U Kulturnom centru Beograda, uz prisustvo samog autora, knjigu su predstavili Tatjana Rosic i Gojko Bozovic.
Stojanovic, kao jedan od nasih najeminentnijih tumaca dela Dostojevskog i Tomasa Mana, autor je nekoliko zbirki poezije i pripovedaka, kao i romana: "Dvojez" (95) i "Zlocin i kazna" (96). Ovi romani zajedno sa poslednjim, po Bozovicevom misljenju cine jedinstvenu trilogiju kroz koju autor, udruzujuci romanesknost, odnosno naraciju sa pitanjima misljenja, traga za mogucnostima ostvarivanja obrasca, idile, srece i lepote, kao prirodnog i od coveka ipak neotudjivog nacina postojanja.
Tatjana Rosic vidi roman "Benzin" kao parodiranje romana odrastanja, s obzirom da je glavni junak, iako vec u godinama, jos uvek nezreo i proces odrastanja mu tek predstoji. Po njenom misljenju, posmatrani u kontekstu savremene srpske proze, romani Dragana Stojanovica nose sobom intrigantan i ekscentrican svet koji se najpre ocituje kroz upravo ekscentricne, tajnovite i sarmantno iscasene zenske likove - jedinstvene na nasoj knjizevnoj sceni.
O. Stosic
01.01.00
Blic 16.03.2000.
Dragan Stojanović, književnik, napisao je knjigu o užarenim beogradskim ulicama na kraju ovog veka
Ulična potera za sanjanom srećom
Nedavno se pojavila knjiga "Benzin" Dragana Stojanovića. Ovo delo je priča o urbanom životu savremenog doba, o egzistenciji na užarenim beogradskim ulicama na kraju veka. Ali, osim što prikazuje mlade "samuraje pločnika" i njihov pogled na svet i njegova pravila, "Benzin" pokazuje i nekoliko paralelnih životnih tokova koji se svi sreću na jednoj tački: emociji. Radilo se o čuvenom profesoru koji se iz Amerike vraća u kraj da odživi "film" iz mladosti i oženi prvu ljubav ili o mladiću koji ima vezu sa istom tom ženom, ili o dečku koji "ima problem" sa "ekipom iz kraja" ali istovremeno mašta o devojci koja će ga usrećiti - svi likovi "Benzina" odskaču "metar od asfalta" u poteri za sanjanom srećom. Vrlo autentična u prikazu Beograda devedesetih, ova knjiga je po rečima njenog autora "knjiga o životu koji se ovde ipak odvija punom snagom, uprkos svemu." Na pitanje da li su sve ideje zastupljene u ovom slojevitom delu dominatne osobine vremena i prostora u koje su smeštene, Dragan Stojanović kaže:
"Reč benzin je, pre svega, simbol za sve što nam se događa. Mada su neke moje fantazme mnogo starije. "Benzin" je imao dugu genezu, još od sedamdesetih. Aktuelna atmosfera naknadno je ubačena, svakodnevica je dobila tako svoju "upotrebnu" vrednost. Nekoliko ideja je tu dominantno: pitanje lepote, sreće, erosa, raja. Ali, zastupam i još jednu ideju: da upravo sada treba biti ovde. Taj osećaj sveta se vidi iz ugla uličnog sveta, mladića koji gledaju da prežive i žive, i koji taj svoj vitalizam ispoljavaju na jedan specifičan način uz dozu tužnog humora. Zatim tu je i pogled sa strane visokoobrazovanog sveta koji beži odavde ali se i vraća, jer može da se ode svuda ali svoju intimu uvek vodiš sa sobom. Ono što čini ljudsku egzistenciju u ljubavi, naprimer, to se nosi sa sobom, i u sreći i u nesreći, što je tipično za lik koji se vraća. Sledeći plan gledanja je fantastičan i odvija se preko lika Quappi, devojke koja je dobri duh, neka vrsta vile sa specifičnim erosom kojim oživljava posrnulog heroja sa ulice. Kroz nju se najbolje pokazuje ta teza da uprkos svemu treba živeti život čak i tamo gde se suviše veruje u nasilje i laž. Ali to nije samo lokalna karakteristika, nasilje i laž su širi problem, skoro planetarni, i ovde se osvetljava i taj problem."
Kada se govori o specifičnom svetu ulice u književnosti, uvek se javi pomisao o nespojivosti te dve ravni, odnosno o teškoći prikazivanja pravila iz kafića kroz beletristiku?
"Namera mi je bila da se o tome ne govori patetično", kaže autor, "već sa izvesnim humorom koliko je moguće, bez velikog opredeljivanja i da se pusti da stvari kazuju za sebe. Problemi se očitavaju vrlo jasno, kod glavnog junaka koji se brine za svoju egzistenciju, ljubavnice, izbeglu decu koju je prihvatio i na kraju za sam svoj život, kod drugih iz generacije izgubljenih momaka koji su potpuno otišli iz realnosti, kao i kod čoveka koji je bogat i zna sve ali ne razume sebe i ne može sa sobom da izađe na kraj. Sve te teskobne priče se lakše i lepše fokusiraju u romanu nego u nekakvoj sociološkoj studiji ili pamfletu. Književnost, iako deluje kao da nema dodirnih tačaka sa takvim svetom, ipak ga detaljno prikazuje i donekle objašnjava. Ako je pisac "pravi" i drži do svoje umetnosti on mora da vlada svim jezicima, svim žargonima i scenama. Ne pripadam svetu dilera i "žestokih" momaka ali oni su meni podjednako važni kao i lik koji razmišlja o Nobelovoj nagradi. Da ne govorimo o rekonstrukciji razmišljanja ženskih likova kojih ovde ima četrnaest i koji se kreću u rasponu od finih gospođa preko radnica u kiosku do fantazmagorične poluprostituke iz Amsterdama. Pisac mora da se otrgne matici vremena i da živi u jeziku, što je meni bio cilj, da bi mu se verovalo kada piše o svetovima kojima ne pripada. Ja osluškujem, neću reći da prisluškujem, ali registrujem stvari. U karate klubu gde rekreativno treniram dolazi dosta mlađih momaka koji nose u sebi taj ulični kod. Kroz moje studente mi stiže akustika mladosti koju sam takođe inkorporirao u knjigu. Sa drugom stranom, intelektualcima, sam ionako ceo život. U suštini, knjiga "Benzin" je o ljubavi, a to je svačije. I dilera i naučnika. Svako ima taj problem samo je on artikulisan na različite načine kod različitih ljudi." A na pitanje: Može li "Benzin" da izdrži epitet urbane knjige", Stojanović odgovara:
"Moje knjige su sve o Beogradu, ali ne geografski shvaćenom kao glavnom gradu na rekama, već u jednom idealnom smislu kao što je Džojs pisao o Dablinu. To nije fizički grad već ideja urbanog. Radnja se dešava na potezu od Kalenić pijace do Zemuna, a taj deo nije samo gomila zgrada već je jedan duh, asfalt koji govori, scene koje čine naš život. I nije toliko važno da se samo zbriše odavde. Jer, život je svuda, zavisi samo gde ste vi prikopčani na njega u onome što je važno, kao ljubav, prijateljstvo, solidarnost, povezanost, na primer. Poenta je da život može da bude lep i da ga treba gledati tim očima kao što ga gleda Quappi. Slobodnim erosom ona pobeđuje nametnutu teskobu."
Branimir Gajić
