Avangarda, neoavangarda i signalizam

25.06.04 NIN

Visoka planetarna aktuelnost signalizma, bez ikakvih sumnji, ne prestaje da traje kao jedan od onih osobenih znakova prepoznavanja radoznalih i usamljenih duhova i u ovom, trećem mileniju. Možda baš zato što je sve predvideo, svemu se narugao i sve, odmah potom, urušio svojim temperamentnim, nemilosrdnim, odista po svemu tektonskim pomeranjima i agresivnošću bez mere, možda i zato što su sve svetske kataklizme, koje su se desile u međuvremenu, tek bile nalik na suštastvene lomove i slomove signalističkih predviđanja, ali zaista unisono, takoreći negleduš, ovaj apartni, jedinstveni naš pravac velikih naodređenosti i uvek zgrožen iznova svakojakim pragmatizmom, ima prevagu, ima živost, ima drukčiju energiju. Nekadašnje nadrealističke slobode, davni dani u slavu kolaža i Marsela Dišana, prononsirana drskost automatskog pisanja nadrealizma, sve je to nalik na propedevtiku, na pučku školu razularenog smisla koju sugeriše steg signalizma.

Ima mišljenja da je signalizam odveć rano, ne tek jedino sa sjajnom studijom Julijana Kornhauzera, ušao u znanstvene odaje razmišljanja sa distance, prerano, dok još i nije prestala aktuelna bitka za njegov vazduh, njegovo prisustvo, njegov prinudni smeštaj u neprikosnovenim prostorima periodizacije jedne balkanske književne i umetničke vizije.

Ne mari: lideri uticajnog i tako osporavanog talasa modernizma naših pedesetih godina, sa Vaskom Popom na čelu, bili su jedva šest meseci sporni, da bi namah ušli u sadržaje naših čitanki.

Rokovi su znatno skraćeni, a galilejske muke su svedene na tren, istina opasan i dalje, i podjednako opak.

Signalizam je, za razliku od beogradske, tzv. druge centrale nadrealizma, bio i ostao krajnje otvoren, nije imao svoju školu, nije imao vremena ni volje da stvara auru oko opet neke trinaestorice, nije imao svoje parije, u kojima se, gle čuda, možda najprimerenije i svakako reprezentativno može sagledati biće nadrealističkog antisistema života, pevanja i mišljenja (Ljubiša Jocić). Sasvim je logično, i tu niko više ne treba da se čudom čudi, da su upravo Jocić i Dušan Matić, ta plavokosa nigdina naše moderne misli (B. Timotijević), profesor naše slobode, bili skloni signalizmu.

O signalizmu i njegovim barjacima i protagonistima pisano je često i u nas i na strani. No, ipak se čini, još nedovoljno ne samo u smislu pojačane i kompletne informacije, nego i u vezi sa vremenskom distancom u odnosu na njegovo nastajanje, ili bolje: na njegova nastajanja.

Najčešće, svi ti aktivistički tekstovi signalizma, ili o signalizmu, od manifesta do hronika, od performansa do apologija, ipak su se svodili na često veoma uspešnu i grozomornu provokaciju.

Kako su godine prolazile, i kako su signalisti, sa svojim liderom Miroljubom Todorovićem isto starili, postavši, isto u međuvremenu, laureati naših, građanskih nagrada, svakako da se pojačala potreba da se slučaj signalizma evocira, u dobro temperiranoj muzici svakodnevice, u okruženju, granica među granicama, uznemirenost usred naših svakojakih mrtvih i još umrtvljavanih popodneva.

Knjiga Milivoja Pavlovića Avangarda, neoavangarda i signalizam (“Prosveta”) tu funkciju staloženog i zasnovanog promišljanja nad vitoperenošću signalizma, nad njegovim sumornim vitezovima i nad njegovom genezom, ispunjava poletno, sa žarom posvećenog istraživača.

Pavlović je i sam signalizmu privržen odavno, a njegova Bela knjiga, i baš zato što je užasavala puritance i konvencionalne naše ukuse, svakako je datum naših prekoračenja, naše slobode, naše nadmoći, čitava nastala za budućnost, i te kako rečita i privilegovana.

Međutim, odmah valja napomenuti, rođačka sljubljenost ovoga Pavlovića za sve mene i smene signalizma na našim svakojakim vatrometinama, nimalo nije smetala njegovoj rashlađenoj sintaksi erudite, tumača, propagatora, relativiste. Možda nigde sem u njegovoj knjizi Todorovićeva teza o signalizmu kao slobodi budućnosti nije bila tako dobro atribuirana, zasnovana, distingvirana.

Kompjuter, ono četvrto epohalno otkriće, i onaj nadasve prisutan još uvek poništen oblik ranijih predrasuda, banalnosti parnasovskih još zaveštanja, nisu nigde sem kod Pavlovića imali značenja novog podsticaja, ogradu od licemernih a isto prizemnih pohvala, problemsku izmaglicu velikih pokreta savremenosti.

Kosmos je bio jedan od onih bitnih poriva signalizma koji su ga i doveli u samu žižu savremenog sveta neizvesnosti, naših marginalnih podela, ukinuća atarskih barijera. I jezik, kao stvaranje a ne tek jedino kao prinudno korišćenje, svakako egzemplarno pobeđuje na svim pustolovnim stazama i bogazama signalizma: tu smo najmoćniji, ni razgovetni ni skloni tek podrazumevanju, tu smo carevi.

Upravo te dve teme sad i ovde izdvajam kao one čiste okosnice Pavlovićeve učene i po mnogo čemu kapitalne knjige. U njima se, kao u naprslim ogledalima našeg savremenog smisla, naše bespomoćnosti, otkriva ipak izlaz, izvestan goropadni podsmeh, ironijski naš fatum tako nepregledno i tako neizbežno spojen sa otkrićima samim.

Svakako, posle ove knjige, razuzdane i raspamećene stranice signalizma čitaće se pre svega po Pavloviću, i to je podatak koji valja upamtiti baš sada, kada je sve više difuzna svetlost moćna i jedinstvena umesto uperenih isledničkih farova ispitivanja u zlokobnim kazamatima starinskog smisla.

Razložno kritički postavljen prema determinisanim našim glupostima, o predrasudama da i ne govorim, ova knjiga daje za pravo Todorovićevom inokosnom poigravanju sa večitom vatrom kosmosa i jezika, ali uz diskretnu sumnjičavost onih koji pamte detalje, a raportima ikonoboraca i galamdžija mašu sa druge obale smisla, razgovetnosti, nepripadanja, izdvojenosti.

Jednoglasnost nikada nije pripadala kategorijama signalističkih vokabulara, i stoga su i mnogobrojna Pavlovićeva (ne)pristajanja jednako poučna, ispoljena u pravi čas, upozoravajuća napokon.

Pavlović danas poučava, ali, više i od toga, u evociranju čitavog planetarnog incidenta zvanog signalizam, većma mari za ukupnost. Ništa nije palo s neba, i vreme meteora nije predvidljivo. Pavlović ima meru, ljubav, kontrolisani voz za tu magičnu planetu signalizma, koja je, može biti, jedna jedinstvena knjiga neumrlosti, beskonačnosti, gneva.

DRAŠKO REĐEP