21.01.11
Izvorna melodičnost srpskog jezika
Miloslav Šutić
Odrednica "moderna" (lirika) u "Antologiji" nije upotrebljena u vrednosnom, nego u estetskom smislu: Miloslav Šutić
Jedan od naših vodećih teoretičara književnosti i estetičara, dr Miloslav Šutić bio je vrlo aktivan poslednjih godinu dana. Najpre je Službeni glasnik izdao njegove esejističke rukopise Podrhtavanje smisla i Traganje za metodom, da bi zatim Zavod za udžbenike publikovao drugo izdanje Šutićeve Antologije moderne srpske lirike (1920-1995) na engleskom jeziku, prvobitno objavljene poslednje godine XX veka.
Ova knjiga zapravo, u novim okolnostima, predstavlja nastavak stožerne "Antologije novije srpske lirike" Bogdana Popovića štampane pre tačno jednog stoleća.
Profesore Šutiću, pretpostavljam da ste vi i vaši saradnici nailazili na mnoga iskušenja u procesu stvaranja engleske verzije ove "Antologije"?
- U skladu sa namerom časopisa "Relations" da upozna svet sa savremenom srpskom lirikom, ova "Antologija" je pripremana u teškim okolnostima druge polovine devedesetih, aktuelizujući prevođenje poezije kao jedno od pitanja poetologije i nauke o književnosti. Prevođenje poezije se razlikuje od prevođenja proze, što pokazuje i termin "prepev" za pesničke prevode, koji podrazumeva nekoliko uslova, a prvi je prenošenje ritma, kao distinktivnog obeležja poezije u odnosu na prozu. Ako se ritam stiha u širem smislu (metrika) može lakše preneti iz jednog u drugi jezik, viši stepen toga ritma, "jezička melodija", zbog različitog zvučanja pojedinih reči u različitim jezicima, praktično je neprevodiv, pa prevodiocu stihova, uz traganje za približno adekvatnim obrascima "zvučanja", preostaje oslanjanje na "značenje", kao drugi sloj pesničkog jezika.
Specifičnu okolnost pri prevođenju odabranih pesama moglo je predstavljati i vaše opredeljenje za termin "lirika"?
- "Lirika" podrazumeva jezičku melodiju, kao, uz "osećanja", suštinsko obeležje ovog, temeljnog pesničkog roda. Istovremeno se u izboru pesama insistiralo na onome što je neponovljivo u modernoj srpskoj lirici, na "maternjoj melodiji", terminu koji je upotrebio Momčilo Nastasijević, i koji se prepoznaje kod niza najistaknutijih srpskih lirskih pesnika ovog perioda. Uprkos ovakvim teškoćama, može se reći da su izabrane pesme uspešno prepevane ili prenesene iz jednog u drugi jezički kontekst. To potvrđuju i ocene najkompetentnijih znalaca, kakav je redaktor prevoda Timoti Bajford. Priznanje pripada svim prevodiocima, počev od Novice Petrovića koji je, uz obimni predgovor, preveo blizu polovine od oko 200 pesama u "Antologiji" i Dragana Purešića sa oko trećinom prevoda.
I samim naslovom "Antologije" insistirate na pomenutoj odrednici "lirika", mada se kod nas, u sličnim slučajevima, uglavnom, upotrebljava izraz "poezija"?
- Reč "lirika" u naslovu uslovljena je teorijskim, istorijskim, žanrovskim, terminološkim, metodološkim... razlozima. "Poezija" je dugo bila odrednica za sva tri klasična književna roda - liriku, epiku i dramu - imajući u vidu stihovni izraz kao njihovo zajedničko obeležje. Posle "romantičarske revolucije" narušavanje klasične rodovske trijade, izazvano složenošću "književne proizvodnje", dovelo je do podele književnosti na "poeziju" i "prozu". Ova podela, međutim, nije mogla da izbriše tragove klasičnih rodova, što je dovelo do žanrovskog diferenciranja, i u okviru poezije i u okviru proze. Zato je u nauci o književnosti, koja je krajem 19. i početkom 20. veka postala složenija i obuhvatnija, prevladalo mišljelje da poezija nije jedinstven rod. Bogdan Popović, u predgovoru svojoj "Antologiji", usvojio je ovo mišljenje isključujući neke žanrovske oblike koji, po njemu, ne spadaju u liriku, a u teoriji srpskog nadrealizma, ukazivanjem na "lirizam" i "poetičnost", ide se, od žanrovske, u pravcu estetičke perspektive. Opredeljenje za reč "lirika" u naslovu moje knjige ukazuje na neprekinutu liniju lirske poezije, počev od prvobitnog "sinkretizma", obeleženu emocijama kao primarnim psihičkim elementima u stvaralačkom činu, s tim što se podrazumeva veza tih elemenata sa drugim, duhovnim oblicima, kao i njihov uticaj na osnovne elemente strukture lirske pesme, poput imaginacije, refleksije, jezičke melodije. Takođe je na opredeljenje za "liriku" uticala i pojava racionalno-intelektualne poezije u srpskom pesništvu druge polovine 20. veka.
U predgovoru ukazujete i na ambivalentnost pojma moderna?
- Odrednica "moderna" (lirika) ovde nije upotrebljena u vrednosnom, nego u estetskom smislu. "Moderno" je relacioni pojam korišćen da se odredi vremenska perspektiva. U srpskoj lirici 20. veka "moderno" treba da izrazi prevlast "novina", imajući u vidu pesnički postupak, stvaralački doživljaj i strukturu lirske pesme. Upotreba termina "moderna" u istoriji srpske lirike je problematična, jer svi predstavnici ovog "pravca" ne pišu poeziju u duhu nekog potpuno novog stvaralačkog načela, već "dovode do vrhunca" prethodne pesničke pravce i stilove - romantizam, parnasizam, simbolizam, impresionizam... i njihove veze (Šantić, Dučić, Rakić, Dis, Pandurović). Tako je, u vreme takozvane "srpske moderne", do vrhunca doveden spoj "klasicizma" i "romantizma" u poslednjoj pesmi Laze Kostića. Ako je i bilo "modernih" pojava u srpskoj lirici početkom 20. veka, one su dolazile do izraza u pojedinim slučajevima: u oblasti "forme" (Ćurčin), u doživljajno-motivskoj sferi (Dis). Širok raspon "novina" - polazeći od pesničkog doživljaja, preko pesničkih asocijacija, pa do ritma i oblika stiha - doćiće do izraza tek u "Stražilovu" Crnjanskog, što ne znači da je ova poema bolja od nekih Disovih ili pesama Dučićeve pejzažne lirike.
Poseban utisak ostavlja vaša težnja da ovom "Antologijom" potsetite na neke potcenjene stvaraoce?
- Pored osnovne metodološke orijentacije, u knjigu sam uključio ne samo dobro poznate pesme prisutne u drugim antologijama, već, možda i prevashodno, neke manje poznate, ali vrhunske pesme. Takođe sam nastojao da "izvučem" neprekinutu liniju "maternje melodije", kao jednog od najznačajnijih pokazatelja specifičnosti moderne srpske lirike. Jer "maternja melodija" ukazuje na izvornu melodičnost srpskog jezika uključujući i lirsku hermetičnost u pojedinim pesmama. Jedan od osnovnih utisaka o modernoj srpskoj lirici je njena izuzetna razuđenost i raznovrsnost.
Dušan Vidaković
20.03.03 NIN
Estetički pristup
Antologiju moderne srpske lirike 1920-1995. zamislio je i sastavio svestrano pripremljeni autor. Teme i stanovišta, merila i rezultati Šutićevih književnoteorijskih studija, filozofskoestetičkih rasprava, kritičkoesejističkih knjiga ukazuju nam se (nekad više nekad manje) u konceptu i u realizaciji njegove antologije. Načela na kojima je zasnovana i zadaci koji su joj namenjeni veoma kompetentno su postavljeni i elaborirani u predgovoru “Estetički pristup modernoj srpskoj lirici”. Opredeljenje za antologiju lirike Šutić temelji na uverenju da je reč o “posebnoj, izrazito specifičnoj pesničkoj vrsti”. (Nikako o poeziji u celini!) O žanru koji se u potpunosti može razumeti i, dakako, analizirati samo u najširem kotnekstu odgovarajućih estetičkih pojmova i kategorija... Podrazumeva se da je i termin moderno, ovde upotrebljen “u najbližoj vezi sa terminom novo”, u međuvremenu dobio “status estetičke kategorije”.
Šutić drži da se, u vremenskom rasponu koji obuhvata njegova antologija (1920-1995), formirao lirski tok sa svojstvima kontinuiteta i organske celine. Antologija, stoga, treba da pokaže - i to joj je “poseban zadatak” - da se srpska lirika između dva rata produžava u lirsko stvaranje posle Drugog svetskog rata. Glavni joj je zadatak da odgovori na pitanje: šta je u srpskoj lirici zadanog perioda novo, ili moderno? Smernice koje upućuju gde novo, ili moderno valja sagledavati takođe nudi instruktivan Šutićev predgovor. “Puteve u prostor moderne srpske lirike” otvara - tako stoji - množina teorijskih i žanrovskih pojmova, odnosno pesničkih pravaca shvaćenih kao estetičke kategorije. Neki od njih su: lepo, dinamično, ekspresionizam, impresionizam, neoromantizam, dadaizam, nadrealizam, etnološko-folklorno-religijsko-mitsko, maternja melodija, lirska transcendencija.
Šutićeva antologija je, nesumnjivo, jedno novo i specifično, teorijski pouzdano zasnovano i izabranim pesmama ubedljivo argumentovano viđenje srpske lirike pretežnog dela dvadesetog stoleća. Viđenje utoliko vrednije što uspešno izbegava pesme “potrošene” u prethodnim antologijama. Probrane pesme sedamdeset pet autora (od Crnjanskog do D. J. Danilova) obelodanjuju korenite promene lirskog stanja duha i emocija, koliko i promene u nosivosti estetičkih pojmova lirizam i lirsko. Upućuju na inovacije i usložavanja što su ih, u stihovima srpskih pesnika, rečene promene proizvele. Postojanje kontinuiteta u srpskoj lirici dvadesetog veka u izabranim je pesmama dokazivo na nov način. Pri svemu, priroda novih, multipliciranih, razuđenih i neretko racionalno nedokučivih odredaba lirskog otežava doživljavanje ovako viđenog pesništva kao organske celine.
S razlogom, Šutić insistira na kontinuitetu lirskog toka kojim se bavi. Sva je, međutim, prilika - već i nanizani pojmovi i kategorije na to ukazuju - da je, po sastavljačevim merilima, u današnjoj srpskoj lirici najvrednije ono što na neki način proizlazi iz međunarodnih poetičkih orijentacija. Drugačije bi teško bilo razumeti zašto su učinci poetičkih smerova razgranatih tokom sedamdesetih, osamdesetih i devedesetih, neadekvatno predstavljeni. Misli se, dabome, na one smerove sasvim uklopive u Šutićev koncept lirike... Sa ovom je u posrednoj vezi naredna napomena. Veli, naime, sastavljač da njegova antologija, zato što u liriku ne uključuje racionalno-intelektualnu poeziju, “daje nešto drukčiju sliku savremenog srpskog pesništva”. Bilo bi to realno kad bi se lirika mogla identifikovati sa poezijom u celini - što sam Šutić poriče. Ili, kad bi njegov izbor obezbeđivao dovoljno reprezentativnog “materijala” za prosuđivanje celina(e) - što naprosto nije slučaj. Izabrane pesme su odreda visoke vrednosti, one uspešno funkcionišu u ostvarenju antologičarove zamisli, ali samo po njima ovi pesnici ne bi bili ono što jesu... A ni savremeno srpsko pesništvo ne bi bilo ono što jeste.
BOGDAN A. POPOVIĆ
