Agi i Ema

09.10.07

„Agi i Ema” je priča o skoro mističnom načinu na koji dete uči kako da bude samo, kako se posle detinjstva uvek pomalo bude sam u životu
Beogradska premijera novog domaćeg igranog filma „Agi i Ema” Milutina Petrovića biće održana 21. oktobra u Domu sindikata, u okviru Dečjeg filmskog festivala.
U ekranizaciji istoimenog romana Igora Kolarova, reditelj, scenarista, producent i montažer Milutin Petrović (autor filmova „Zemlja istine, ljubavi i slobode” i „Jug jugoistok”) slika beskrajni svet dečje mašte koji mami osmehe.
Film za decu „Agi i Ema” prikazan je prošle nedelje na otvaranju 12. dečjeg filmskog festivala u Šlingelu u Nemačkoj, očekuju ga učešća na festivalima u Indiji i Austriji, a pozivi pristižu i dalje.
Šta Vas je privuklo romanu „Agi i Ema”?
Kada sam pročitao tu neveliku knjigu ličila mi je na one Antoana Sent Egziperija, i bila je nekako potpuno nezaštićena od mogućih napada. Danas, u ovoj džungli, retko ko postavlja stvari na mesto koje je izloženo mogućim udarcima i uvredama. Ako ih i postavi, onda to umetničko delo mora da bude u nekom kung-fu položaju, cinično i spremno za tuču. Roman Igora Kolarova je, međutim, knjiga koju svaki grubijan može da napadne kako god hoće i ona se neće braniti, ali joj niko ne može ništa. Poželeo sam da imam isti takav film.
Može li se, uopšte, odgovoriti na pitanje – zašto u Srbiji nema domaćih filmova za decu?
Ne znam. Ne razmišljam u kategorijama: Srbija ima filmove, nema filmove, ima bioskope, nema bioskope. Vaspitavan sam starinski, shodno tome sam glupo romantičan i još uvek mislim da su filmovi nešto što ima veze sa nekim važnim stvarima i pitanjima sa one strane. O tim ozbiljnim „društvenim” pitanjima treba pitati one po upravnim odborima i komisijama.
U filmu prikazujete da roditelji često ne obraćaju dovoljno pažnje na decu? Kako to promeniti?
Koliko god se trudio da budeš zabavan roditelj, u odrastanju deteta dođe trenutak kada si mu glup i dosadan. Koliko god se trudio da izbalansiraš količinu i vrstu pažnje, nećeš uspeti. Dete će uvek imati osećaj prezaštićenosti ili zapostavljenosti. „Agi i Ema” je priča o skoro mističnom načinu na koji dete uči kako da bude samo, kako se posle detinjstva uvek pomalo bude sam u životu. U američkom filmu „Sam u kući” klinac je greškom roditelja ostao sam u kući, a Agi je sam samcijat, „sam do koske”, kako su sami svi ljudi ili nisu, o čemu se i govori u filmu. Postoji i ta socijalna priča o savremenim porodicama, ali to meni nije bilo mnogo važno.
Čime Vas je „kupio” Stefan Lazarević da baš njega izaberete za lik Agija, i da li je Milena Dravić bila prvi i jedini izbor za lik Eme?
To je bio naporan i pedantan rad. Od nekoliko stotina dečaka izdvojili smo tridesetak, pa sedmoricu. Na kraju, bilo je skoro nemoguće izabrati među poslednjom trojicom. Stefan je bio sladak i nežan kao Agi, a bistar i snalažljiv kao neko sa kim možeš da radiš nekoliko meseci po kiši i mrazu. Ema u romanu ima 82 godine, ali sam se, skoro protiv scenarija, baš navrzao da je glumi Milena Dravić. Naš dogovor je bio da je Ema, u stvari, Pipi Duga Čarapa, pedeset godina kasnije. Milena poseduje veliku tajnu filmske glume koja od običnih glumaca pravi filmske zvezde. Radeći sa njom pokušao sam da ukradem bar nešto od te tajne i shvatim je, ali znam koliko i pre filma. Dakle, ništa. Zašto nekoga voli kamera na takav način ostaće tajna Milene Dravić, Merlinke ili Delona.
Jednostavnim sredstvima prikazali ste svet dečje mašte. Po Vašem filmu, čini se, da danas nisu baš neophodni, širom sveta popularni čarobnjaci, zmajevi i „pomereniji” svetovi?
Jeste, najveće čudo smo mi. Čarobno je i magično to što postoji nas nekoliko milijardi, a svi smo različiti. Svaki najluđi i najfantastičniji svet je uvek napravljen tehnikom kolaža. Odsečeš glavu praseta i noge žirafe, pa natakneš rogove gnua i misliš da si maštovit, a samo drpišeš od već stvorenog. Ne volim što ljudi danas toliko vole egzotično. Ja volim obične, ružnjikave pse i dvorišne mačke, a ne neke čudne vrste. U savremenim dečijim filmovima pokušavaju da budu sve neobičniji i maštovitiji, a deca se i dalje najbolje igraju sa malim domaćim mačetom.
U filmu koristite klasičnu muziku koju je odabrao Ivan Tasovac. Zašto baš klasika u filmu za decu?
Pomislio sam da bi ovi kadrovi uz sebe trpeli zvuke Mocarta, Čajkovskog ili Musorgskog... U stvari, „gađao” sam Betovena, a onda mi je Ivan Tasovac objasnio neke stvari. Mislim da nije loše da se deca u ovo vreme sretnu sa tom muzikom. Ma koliko se ovde i sada mazohistički trudili da potcenimo sebe, ma koliko nam se ustupala jedino koncesija na Guču, još uvek imamo ozbiljnu vezu sa drugim stavom nekog klavirskog koncerta iz 18. veka. Dok dete gleda film, ono sluša Mocarta i oseća neke važne stvari. To je ohrabrenje i dobra vest za koju mislim da je treba podeliti sa svima.
Kako su Vaša deca reagovala na film „Agi i Ema”? Da li ste ih konsultovali tokom realizacije filma?
Moja mlađa ćerka Ljubica je intenzivno radila u pripremama filma. Pri izboru glavnog glumca, Ljubica se nametnula kao prvi asistent i pomagala je. Moja deca su mali ljudi ovog vremena i znaju da je bolje kada tata režira reklame nego „te njegove filmove”. Ali, vrlo su se oduševile na premijeri i plakale su. Kažu da je Stefan najslađi, a Milena fenomenalna.
Ivan Aranđelović