A planine odjeknuše

23.05.13

Večernje novosti

Svetski bestseler pisac, Avganistanac Haled Hoseini, povodom svog novog romana "A planine odjeknuše". Sve velike teme mogu se naći unutar porodičnih priča - ljubav, tuga, sukob, dužnost, žrtvovanje

Naučio sam da briga o drugome postaje čin spasavanja onoga što je najbolje, i da sija najblistavije u onima koje volimo. A u tom procesu, i mi se preobražavamo i otkrivamo svoju stvarnu prirodu

NESVAKIDAŠNjU naklonost naših i čitalaca širom sveta Haled Hoseini zadobio je potresnim i dirljivim romanima "Lovac na zmajeve" i "Hiljadu čudesnih sunaca", koji su prodati u više od 48 miliona primeraka. Posle šestogodišnje pauze napisao je novi "A planine odjeknuše", koji je kod nas izašao iz štampe u sredu, u izdanju "Lagune".
Rođen 1965. u Kabulu, Hoseini je, posle komunističkog prevrata i invazije sovjetske vojske u Avganistanu, sa porodicom dobio azil u SAD. U Kaliforniji je završio medicinski fakultet, posle čega je počeo da se bavi internom medicinom. Međutim, kako naglašava, njegova prva ljubav uvek je bilo pisanje. Zbog izuzetno humanih poruka koje nose njegove knjige, 2006. imenovan je za ambasadora dobre volje UNHCR-a, a osnovao je neprofitnu fondaciju za humanitarnu pomoć Avganistancima. Živi u Severnoj Karolini sa suprugom i dvoje dece. Povodom njegovog novog romana objavljujemo ekskluzivni intervju sa ovim popularnim piscem.

* Šta vas je inspirisalo da napišete roman "A planine odjeknuše"?

- Možda sam o romanu mislio još 2007, kada sam putovao u Avganistan u posetu izbeglicama koji su se vratile u zemlju. Jedan od najupečatljivijih utisaka sa tog putovanja bile su priče seoskih starešina o teškim mukama kojima su siromašni seljani izloženi za vreme izuzetno surovih avganistanskih zima, koje redovno odnose veoma mlade, stare, bolesne i hendikepirane. S mešavinom užasa i divljenja slušao sam priče o opstanku, o odlukama koje seljani moraju da donesu, o tome šta sve čine da bi zaštitili svoje najmilije.
Pošto sam se vratio kući, pokušao sam da zamislim šta bih ja učinio u takvim okolnostima. Pokušao sam da zamislim očaj, strašnu računicu oko toga šta je najbolje za porodicu i bolne kompromise na koje su ljudi primorani. U mojim mislima polako je počela da nastaje porodica - nalik na mnoge koje sam posetio - koja živi u zabačenom selu, prisiljena da donese bolnu odluku koja bi većini nas bila nezamisliva. U srcu te porodice, zamislio sam mladog brata i sestru koji postaju žrtve tog očaja, a da toga nisu ni svesni. Roman počinje tim očajničkim činom, žrtvovanjem, činom koji kida porodicu i naposletku postaje stablo iz koga niču i šire se brojne grane romana.

MAJČINA BRIGA O OCU

- MOJ otac je umro krajem 2009, posle duge borbe s rakom. U poslednjoj godini svog života bio je gotovo bespomoćan. Moja majka ga je hranila, čistila, vozila ga, oblačila, čitala mu, davala mu lekove, kuvala mu. Njen život se preobrazio u niz obaveza, od jutra do noći. Nikada nije tražila zahvalnost i nikada se nije žalila. U takvom svakodnevnom trudu moje majke video sam najjači, najiskreniji, najpostojaniji izraz ljubavi u svom životu. Naučio sam koliko ljubav može biti teška, koliko opterećujuća, koliko strpljenja zahteva, koliko može da iscrpi. Naučio sam da briga o drugome postaje čin spasavanja onoga što je najbolje, i da sija najblistavije u onima koje volimo. A u tom procesu, i mi se preobražavamo i otkrivamo svoju stvarnu prirodu.

* Ovo je vaša prva knjiga čija se radnja odvija širom sveta. Šta vas je podstaklo da radnju smestite u tako različite krajeve, od Pariza preko Grčke do Kalifornije?
- Pokušao sam da proširim društveni, kulturni i geografski milje i da priči dam kosmopolitsku atmosferu. Knjiga počinje u Avganistanu, pa se grana širom sveta. Pošto sam proteklih nekoliko godina mnogo putovao, želeo sam da proširim radnju i da se okružim likovima koji nisu nimalo nalik na mene ili ljude koje poznajem. Ima nekih sjajnih pisaca - pada mi na pamet Alis Manro - koji umeju da nađu beskonačan izvor dirljivih pripovesti koje se odvijaju, manje ili više, u istom okruženju. Meni je trebalo, da se tako izrazim, svežeg vazduha. Morao sam, bar privremeno, da izađem iz pripovedačkog sveta koji počinje u Kabulu, a završava se u Kandaharu.

* Kada ste bili dete, vaša porodica je jedno vreme morala da živi u Parizu, pošto niste mogli da se vratite u Avganistan zbog prevrata 1978. Kakve su vam uspomene na to doba?
- Prve dve godine u Parizu, od jeseni 1976. do aprila 1978, bile su divne. Pre toga nisam bio nigde van Avganistana i Irana, gde sam kao dete proveo dve godine. Pariz me je oborio s nogu čim sam ga ugledao; bio je to praznik za uši, za oči, a po mnogo čemu je za mene bio kao da sam skočio stotinu godina u budućnost. Činilo mi se da sam zakoračio u naučno-fantastični film. Pre Pariza nikada nisam video neboder, nisam bio u liftu, nisam se vozio metroom niti gledao automobile kako jure po auto-putu. To su bile srećne godine... Naše poslednje dve godine u Parizu, međutim, bile su za nas doba preobražaja. Naš svet, bar onaj koji smo poznavali, počeo je da se rastače, i osećali smo da se tlo pod našim nogama menja na suštinski način. U naš stan u Parizu počele su redovno da stižu vesti o rođacima, prijateljima i poznanicima koji su zatvarani, mučeni, ubijani ili nestali. Telefonom su nas zvali rođaci koji su uspeli da pobegnu i koji su tražili azil na zapadu. Bilo je to doba velike nestabilnosti i napetosti, i završilo se odlukom mog oca da tražimo azil.

* Roman počinje narodnom pričom o džinu koji krade dete. Jesu li i vama u detinjstvu pričali slične priče? Da li vi čitate bajke svojoj deci?
- Jedna od najživljih i najnezaboravnijih uspomena na odrastanje u Avganistanu jeste ono na moju baku, koja bratu i meni priča bajke o džinovima i vilama. Neke od njih bile su priče koje su njoj pričali u detinjstvu; neke je, mislim, sama izmislila. Bila je veoma vešt pripovedač i ja sam Saburu u knjizi dao sposobnost moje bake da privuče pažnju i natera vas da slušate, očarani i bespomoćni. Svojoj deci sam čitao kada su bili mlađi (sada im je deset i dvanaest godina), mada uglavnom savremene knjige. Čitao sam im i klasične bajke - braću Grim i Andersena - ali sam ih jednako često i izmišljao. Improvizovao bih i uvek završavao na nekom napetom mestu, pre nego što bih ugasio svetlo, na njihovo silno negodovanje.

PESME PO ZIDOVIMA

ZA moto romana uzeli ste jednu pesmu slavnog Dželaludina Rumija, pesnika iz 13. veka.
- U mojoj porodici su obožavali poeziju, kao što je to najčešće slučaj u čitavom Avganistanu. U školi smo često učili stihove napamet. Avganistanci, i na selu i u gradu, tradicionalno odrastaju okruženi poezijom, i uopšte nije neobično naići na nekog nepismenog seljaka u nekoj zabačenoj pustari koji napamet zna bezbroj Rumijevih stihova. Da ne citiram samog sebe, ali jedan lik u romanu, Grk, kaže kako voli Avganistance zato što i po zidovima žvrljaju Rumijeve stihove. Zaista, prilikom poseta Avganistanu uvek se čudim koliko često, umesto nekog prostakluka, nalazim stihove ispisane sprejom po zidovima napuštenih kuća. To je deo avganistanskog DNK.

* Šta vidite kao zajedničke teme između romana "A planine odjeknuše" i prethodna dva dela?
- Središnju temu mog dela uvek predstavlja porodica. Kao i prethodne dve knjige, i ovo je porodična priča koja se proteže kroz više generacija. To je uglavnom zato što mislim da se sve velike životne teme, sve ljudske teme, mogu naći unutar porodičnih priča - ljubav, tuga, sukob, dužnost, žrtvovanje. A ipak, one se odvijaju različito od porodice do porodice, i svaka ima sopstvenu strukturu, dinamiku i zapaljive suprotnosti, bez obzira na to koliko su zasnovane na ljubavi. I zato postoje beskonačne varijacije na temu. Porodice su za mene zagonetke koje se odgonetaju čitav život - često neuspešno - i volim da istražujem kako ljudi u njima pokušavaju da se povežu, kroz ljubav, dužnost ili splet okolnosti.
Takođe, kao i u prethodne dve knjige "domaći teren" i dalje je Avganistan. Najzad, većina onoga što likovi doživljavaju, kao i u prethodnim romanima, jeste univerzalno, bez obzira na njihovu nacionalnost: gubitak najmilijih, strah od napuštenosti, pronalaženje hrabrosti da se bude dobar čovek, zov "doma", briga o najbližima. To su ljudska iskustva koja prevazilaze međunarodne granice, ona su za mene i jezik i religija.

* Kroz čitav roman provejava tema odnosa između braće i sestara koji prolaze kroz različite faze...
- Pošto sam imam tri brata i sestru, taj vid porodičnih odnosa izuzetno me zanima. Pejzaž odnosa između braće i sestara prošaran je ljubavlju, naglošću, zavišću i brojnim drugim - često suprotstavljenim - emocijama zbog kojih je tako plodno tlo za književnost. Mene zanimaju očigledne složenosti tih veza, njihovi sukobi, napetosti i rana životna iskustva koja ili kidaju ili ojačavaju spone između braće i sestara. Uvek su me privlačila ta neizbrisiva i često preobražavajuća iskustva koja oni dele. Kako ti događaji iz detinjstva stvaraju zrele ljude u koje će braća i sestre izrasti? Kako služe kao pokretačka snaga iza njihovih laži, odanosti, otuđenosti i čovekoljubivih dela? To su pitanja koja me odavno zanimaju.

D. Bt.

B92

Haled Hoseini: Najteže je kad izgubiš svoj dom

Izvor: Nedeljnik/Branko Rosić

Jedan od najpoznatijih svetskih pisaca, autor besteselera "Lovac na zmajeve", čovek na čije se intervjue čeka i po nekoliko godina - čak i kad su posredi najveći mediji - ekskluzivno razgovara za Nedeljnik.
Poznat po romanima „Lovac na zmajeve“ i „Hiljadu čudesnih sunaca“, pisac Haled Hoseini 21. maja predstavio je svoj novi roman „A planine odjeknuše“ koji je za domaće tržište objavila izdavačka kuća Laguna.
Haled Hoseini otkriva kako se po dolasku iz Kabula u Pariz osetio kao u SF filmu jer je prvi put video neboder i vozio se liftom, i iznosi svoja tragična svedočanstva iz Avganistana u kojem je boravio kao ambasador dobre volje i na osnovu toga napisao novi roman "A planine odjeknuše".

Kad ste bili dete, vaša porodica je jedno vreme morala da živi u Parizu, pošto niste mogli da se vratite u Avganistan zbog prevrata 1978. Kakvo je to bilo doba u vašem životu? Kakve su vaše uspomene na izgnanički život u Parizu?
Prve dve godine u Parizu, od jeseni 1976. do aprila 1978, bile su zaista divne. Pre toga nisam bio nigde van Avganistana i Irana, gde sam kao dete proveo dve godine. Pariz me je oborio s nogu čim sam ga ugledao; bio je to praznik za uši, za oči, a po mnogo čemu je za mene bio kao da sam skočio stotinu godina u budućnost. Činilo mi se da sam zakoračio u naučnofantastični film. Pre Pariza nikad nisam video neboder, nisam bio u liftu, nisam se vozio metroom niti gledao automobile kako jure po auto-putu. To su bile srećne godine, svi smo mi u porodici naučili francuski, probali novu hranu, gledali francusku televiziju, posećivali slavne znamenitosti i uopšte, privikavali se na novu kulturu - mada sve vreme sa svešću da je to privremeno i da ćemo uskoro ponovo biti s prijateljima i rodbinom u Kabulu, kad očev četvorogodišnji mandat istekne.
Naše poslednje dve godine u Parizu, posle komunističkog prevrata 1978, bile su za nas doba preobražaja. Naš svet, bar onaj koji smo poznavali, počeo je da se rastače, i osećali smo da se tlo pod našim nogama menja na veoma suštinski način. U naš stan u Parizu počele su redovno da stižu vesti o rođacima, prijateljima i poznanicima koji su zatvarani, mučeni, ubijani ili nestali. Telefonom su nas zvali rođaci koji su uspeli da pobegnu i koji su tražili azil na Zapadu. Bilo je to doba velike nestabilnosti i napetosti, i završilo se odlukom mog oca da tražimo azil u Americi, gde ćemo morati da se prilagodimo novoj kulturi, novom jeziku i novom načinu života.

Planetarni uspeh "Lovca na zmajeve" i "Hiljadu čudesnih sunaca" omogućio vam je da pokrenete sopstvenu humanitarnu organizaciju - Fondaciju Haled Hoseini. Možete li nam reći nešto o delovanju vaše fondacije u Avganistanu?
Prilikom posete severnom Avganistanu u septembru 2007. godine upoznao sam porodice koje preživljavaju s manje od jednog dolara dnevno. Čitave zime provode šćućureni u rupama iskopanim u zemlji. Posetio sam sela gde je redovna stvar da desetoro ili petnaestoro dece umre svake zime ili leta, zbog surovih vremenskih prilika. Ljudi koje sam upoznao pili su vodu iz blatnjavih reka i umirali od lako izlečivih bolesti. Nisu imali gotovo nikakvu zaštitu od vremenskih uslova i gotovo nikakav pristup zdravstvenim ustanovama, školi, hrani, poslu. Bio sam očajan.
Prilikom povratka kući, bojao sam se da će taj put, koji je u meni toliko toga promenio, biti uzaludan. Nedugo potom, moja supruga Roja i ja počeli smo da vodimo dugačke razgovore o tome kako možemo pomoći onima u Avganistanu kojima je to najpotrebnije. Kao posledica tih razgovora nastala je Fondacija Haled Hoseini. Pomoću nje se nadamo da ćemo doneti značajnu i trajnu promenu. Prvenstveni cilj nam je finansiranje projekata koji koriste ženama i deci, dvema grupama koje su stradale više od svih u toj nesrećnoj zemlji, i koja predstavljaju kamen temeljac budućnosti Avganistana. Takođe se fokusiramo i na izbeglice, koje žive u očajnim uslovima, i među kojima ima žalosno mnogo udovica i siročadi. Finansiramo projekte koji pružaju pomoć i krov nad glavom za porodice, poslove za žene i obrazovanje za decu. Naš cilj je da pripadnicima tih ugroženih grupa damo moć i osećaj vlasti nad sopstvenim životima.
Počevši od 2008, fondacija je finansirala 359 skloništa za više od 2.000 ljudi, radeći zajedno s Visokim komesarijatom Ujedinjenih nacija za izbeglice (UNHCR). Godine 2013. fondacija je obezbedila više od 110.000 dolara, dovoljno da se po sadašnjim cenama izgradi 55 skloništa. Takođe smo finansirali stipendije za mlade žene, programe opismenjavanja za zrele žene, sponzorisanje malih beskućnika da pođu u školu, obrazovne centre koji služe stotinama dece svake godine, ultrazvučni uređaj za porodilište i centar za rano obrazovanje koji bi trebalo da spreči lanac dečjeg rada u industriji tkanja ćilima. Nadamo se da ćemo nastaviti da služimo onim najugroženijima i najzapostavljenijima u Avganistanu i u godinama koje slede.

Ujedinjene nacije su vas proglasile ambasadorom dobre volje. Kakvim ste se poslovima bavili proteklih nekoliko godina u ulozi ambasadora?
Rad za UNHCR pružio mi je priliku da govorim u ime izbeglica širom sveta, posebno onih iz Avganistana. Trenutno, po podacima Ujedinjenih nacija, 42,5 miliona ljudi širom sveta živi kao izbeglice ili kao interno raseljena lica. U narednim godinama videćemo povećanje broja raseljenih lica zbog sukoba, prirodnih katastrofa, klimatskih promena, poskupljenja hrane itd. Većina izbeglica su žene i deca, dve veoma ranjive grupe, za koje se obično niko ne zauzima. Ja sam pokušao, u svojim putovanjima po Avganistanu, kao i po Čadu, da iznesem na svetlo izazove s kojima se suočavaju ti veoma brojni ljudi koji su izgubili svoje domove, imovinu i zavičaj.
Posebno sam u Avganistanu pokušavao da upoznam što veći krug ljudi o velikim izazovima s kojima se suočavaju izbeglice povratnici, koji pokušavaju da se uklope u život u najsiromašnijoj zemlji na svetu van Afrike, koji pokušavaju da ponovo izgrade život u zemlji gde je državna pomoć minimalna i gde postoji veoma malo socijalnih službi. Mada sam ja imao neverovatno mnogo sreće i nikad neću porediti svoj život sa životom drugih izbeglica - stigao sam u Ameriku sa zahtevom za politički azil, i zato osećam bliskost s ljudima koji su izgubili svoj dom. Čast mi je da radim kao ambasador za UNHCR.

Kakvi su vaši utisci, budući da ste doktor, o medicinskoj situaciji u zemljama koje ste posetili?
Kad sam se prvi put vratio u Kabul 2003. bio sam iskreno zapanjen žalosnim stanjem bolnica koje sam posetio. Infrastruktura ustanova pretrpela je izuzetno teška oštećenja. Bolničke sobe bile su prepune, ljudi su ležali na kolicima po hodnicima. Bolnicama su nedostajale osnovne stvari kao što su antibiotici, fiziološki rastvor, sredstva za anesteziju itd. Bio sam i uznemiren i zadivljen sposobnošću lekara da se staraju o svojim pacijentima s obzirom na tako ograničena sredstva.
Dobra vest je da je u Avganistanu od tada došlo do velikog napretka na polju zdravstvene zaštite. Kampanje vakcinacije dovode do velikih poboljšanja. Došlo je do pada od 25 procenata u smrtnosti dece. Preko 80 procenata stanovništva sad ima pristup nekom vidu zdravstvene zaštite. Kod dece mlađe od pet godina, smrtnost je takođe opala sa 97 na 77 na hiljadu rođene dece. Veoma je važno što je i smrtnost majki takođe opala s 1.400 na 327 na 100.000 porođaja (sve ove podatke sakupilo je Avganistansko ministarstvo zdravlja). Prosečan životni vek takođe se produžio i za muškarce i za žene, na 62 i 64 godine. To su sve pozitivni trendovi, mada, očigledno, treba uraditi još mnogo toga.

Jeste li na svojim putovanjima u ulozi ambasadora upoznali nekoga čiju ćete priču zauvek pamtiti?
Prilikom svoje poslednje posete Avganistanu 2010. godine upoznao sam dve mlade sestre. Odmah sam primetio snažnu sponu među njima. Saliha, kojoj je bilo pet, zaštitnički je držala ruku svoje trogodišnje sestre Rejhan. U nekom drugom svetu, pomislio sam, možda bi bile deca manekenke. Obe su bile čudesno lepe, s krupnim, blistavim očima i čudesnom plavom kosom. One, međutim, nikad neće biti manekenke, pošto su avganistanska deca, iz porodice izbeglica povratnika, koja se sada bori za opstanak u pustom delu najsiromašnije neafričke zemlje na svetu. Njihova porodica bila je jedna od dve koje žive u zabačenom kutku vetrom šibane, prašnjave ravnice Šomali, severno od Kabula, nekoliko kilometara od vazduhoplovne baze Bagram. To je pusto mesto, golo, vrelo, vetrovito, gde sve ima boju prašine. Njihov otac, učtiv i tih tridesetosmogodišnjak, opisao mi je svoju odluku da posle mnogo godina u izgnanstvu napusti Pakistan i vrati se kući. Pričao mi je o svakodnevnim teškim izazovima s kojima se sada suočava njegova porodica - nedostatku čiste vode, posla, o tome kako u blizini nema škole ili ambulante. Gledao sam njegove kćerke kako se igraju s mršavom kokoškom i svojom jedinom igračkom - malim plastičnim Vinijem Puom koji pišti kad se pritisne. Divio sam se otpornosti tog čoveka. I pitao sam se kako bih se ja poneo da se nađem u njegovoj koži, suočen s njegovim dilemama.
Ta porodica je meni simbolisala nedaće s kojima se nose Avganistanci koji su se vratili kući posle decenija rata da iznova otpočnu život. Mogao sam samo da se pitam kuda će ih život odneti, na toj prašnjavoj ravnici, naizgled odvojene od svake civilizacije, kako pokušavaju da prežive oslanjajući se na malo toga sem sopstvene rešenosti i volje. Sestre su mi slomile srce. Dok smo odlazili, dao sam Salihi jabuku koju sam poneo za ručak. Ona je otišla kod svoje sestrice i dala je njoj. Zauvek sam upamtio tu sliku - jednostavnu dobrotu tog gesta, tu privrženost - ona mi je uvek bila u mislima kad sam pisao scene između Abdulaha i njegove sestre Pari u romanu "A planine odjeknuše".

Šta vas je najviše nadahnulo prilikom putovanja u Avganistan?
Mene večito inspiriše žilavi osećaj optimizma, nade i otpornosti koji nalazim kod Avganistanaca, svaki put kad tamo odem. To je posebno upečatljivo ako se u obzir uzme uništenje poslednjih tridesetak godina. U Avganistanu zasigurno postoji mnogo razloga za očaj - nasilje, siromaštvo, nezaposlenost, korupcija, nedostatak osnovnih socijalnih službi. A ipak, mnoge ankete sprovedene u Avganistanu pokazuju da Avganistanci osećaju nadu u vezi sa svojom budućnošću i da su rešeni da pomognu u obnovi svoje zemlje, bez obzira na to što shvataju koliki ih ogromni izazovi čekaju. Odlazak u Avganistan mi svaki put otvori oči i primorava me da vidim svet iz drugačijeg ugla.

A šta vas je najviše uznemirilo?
Širenje nasilja u prethodno bezbedne oblasti Avganistana veoma onespokojava. Godine 2007. mogao sam da putujem automobilom iz Kabula u severne gradove Kunduz i Mazar-i-Šarif. Put koji spaja te gradove sada više nije siguran, a posebno je u Kunduzu došlo do dramatičnog povećanja napada bombaša samoubica i drugog nasilja. Nedostupnost osnovnih socijalnih potreba (tekuće vode, škola, posla, krov nad glavom i tako dalje) velikim segmentima stanovništva takođe je veliko razočaranje, i veoma utiče na odluke mnogih Avganistanaca da ilegalno pređu u susedne zemlje u potrazi za bilo kakvim poslom. To je jednim delom razumljivo, zato što je Avganistan bio jedna od najsiromašnijih zemalja na svetu i pre sovjetskog upada, i posao obnove je divovski. Ali deo odgovornosti takođe snosi i vlast zbog nesposobnosti da zadovolji potrebe sopstvenog naroda. Odsustvo države je i previše vidljivo u mnogim oblastima koje sam posetio, a nedostaci vlasti - koja se u javnosti doživljava kao sistemski korumpirana - predstavljaju trajni izvor razočaranja za prosečnog Avganistanca.

Obama je obećao da će 2014. povući američku vojsku iz Avganistana. Šta mislite da budućnost donosi toj zemlji?
Mislim da će u Avganistanu sledećih nekoliko godina biti doba nesigurnosti i napetosti, verovatno obeleženo produžetkom političke nestabilnosti i talasima nasilja, bez obzira na to što se zemlja sporo i postepeno kreće ka nekom vidu mirovnih pregovora s pobunjenicima. Izgleda da će put ka miru biti težak, pošto na strani talibana ne postoji jasna rukovodeća struktura, a uslovi koje će obe strane doneti za pregovarački sto verovatno će, bar u početku, često voditi u ćorsokak. Da ne spominjemo kako će susedne sile imati sopstvene uloge i ciljeve u tom procesu i da će verovatno koristiti svoj uticaj da obezbede ishod povoljan za sopstvene interese.
Sa svim tim u vidu, ipak gajim oprezan optimizam da je u Avganistanu mir moguć. Mada se i bojim - kad se Zapad povuče - povratka haosa i etničkog građanskog rata iz devedesetih, takođe se i nadam da su iz te katastrofe izvučene odgovarajuće pouke i da su sve strane uvidele dobrobiti mira. Naravno, spoljni faktori moraju da poštuju suverenitet Avganistana i da omoguće Avganistancima da sami postignu svoj mir. Moja najveća nada je da, kad do mirovnih pregovora dođe, oni budu otvoreni za sve i da legitimnim predstavnicima avganistanskog naroda bude dozvoljeno da u njima učestvuju. To se odnosi i na žene. Žene moraju biti deo procesa pomirenja i njihovi interesi moraju biti zaštićeni po svaku cenu. Sporazum ne sme potkopati ljudska prava niti odbaciti slobode koje su Avganistanci, pogotovo žene u gradovima, uz silne muke izborili u poslednjih deset godina. Sporazum mora biti pravedan i odražavati istinska stremljenja i volju avganistanskog naroda.

12.12.13 e-novine.com

Da se Hosseini više poigravao frazama, ironijski, otkrivajući beskonačne tragikomičnosti i komitragičnosti života, da je imao više vida i sluha da primijeti takve obrate ironije same stvarnosti, da je njegova stvarnost neobična kao što je sama stvarnost, da ima više individualizacije likova i situacija, napisao bi mnogo bolji roman. Može se pomisliti da bi tek tada Hosseini zaslužio da proda 48 miliona primjeraka. Može se pomisliti i da bi u tom slučaju, da zasluži te milione kopija, prodao tek 48 primjeraka
Khaled Hosseini je rođen u Afganistanu 1965. U SAD je preselio 1980. S više od 48 miliona prodatih kopija svojih romana (Lovac na zmajeve i Hiljadu sjajnih sunaca), Hosseini je jedan od najčitanijih romansijera u svijetu. Osnovao je The Khaled Hosseini Foundation, koja pomaže afganistanskom narodu, a od 2006. je američki ambasador dobre volje pri UN-u.
Bilo bi nepravedno kazati da Hosseini nikada ne bi postao zanimljiv i popularan koliko jeste da nije bilo terorističkih napada 2001, i susljedno njima: američke invazije na Afganistan i svih tragičnih događaja koji se vezuju za tu zemlju u protičućim godinama. Jedan recezent književnosti takve stvari ne može znati, niti smije nipodaštavati talente operišući s formulama “šta bi bilo da nije bilo”. Možda bi Hrist isto tako bio slavan, kao što jeste, čak i da ga nisu razapeli, čak i da ne postoji hrišćanstvo. Možda bi Muhamed bio jedna od najvažnijih figura u istoriji čovječanstva, čak i da nije primio Objavu. Možda bi Homer bio jednako popularan, čak da je postojao i da je napisao Odiseju i Ilijadu.

Dirljiva zamršenost

Hosseinijevi recenzenti (reklamni, ali i oni drugi) potenciraju u njegovom djelu tekst. Kod autora nije bilo presudno porijeklo ili historijsko-politički kontekst Afganistana, već je Hosseini vješt i saosjećajan pripovjedač. “Posjeduje rijedak dar, dickensovski smisao za pripovijedanje”, kaže Daily Telegraph. On je pisac koji govori o moralnoj složenosti života. Njegova priča sa svakom novom stranicom postaje, kaže se istoj recenziji, u emocionalnom smislu sve složenija. Hosseini prati tragove trauma i ožiljaka tiranije, rata, zločina laži i bolesti u zamršeno povezanim i dirljivim životima njegovih likova. (Booklist)
Hosseini, dakle, nije djevojčica Malala ili američki ideološki pokemon, već pripovjedač koji uspijeva u svojim romanima uhvatiti svu složenost života i zamršenost sudbina ljudskih. Složenost, zamršenost, zapetljane grane u krošnji drveta života... I dirljivost! Otkud tu dirljivost? Kakve veze ima sentimentalnost sa složenim predstavama umjetničke proze?
A planine su odjekivale “počinje dirljivom, snažnom vezom između brata i sestre, koji su rano ostali bez majke”. Pripovjedač kaže na jednom mjestu kako su to dva najbliža bića koja postoje: ljubav dječaka Abdullaha prema sestri Pari je više od obične bratsko-sestrinske ljubavi. A tragedija počinje kada njihov otac, koji se nanovo oženio i ima djece i osim njih, biva (od samoga sebe!) prinuđen da dadne (proda?) kćerku bogatoj porodici Wahdeti iz Kabula. On ima moralno opravdanje: Pari je bolesna, ima tek tri godine, a dolazi zima... I već mu je jedno dijete umrlo od zime... Čitalac ne krivi ni oca, ni bogate Wahdetijeve, zapravo saosjeća s ocem u njegovom nastojanju da osigura ne “sretniji život”, “blagostanje”, već - život, puki, goli. Jednako tako ne krivi ni bogataše. I oni će pomoći Pari. Ali ostaje ta neminovnost kao izvor tragedije, ili bolje reći nesklad između ljubavi koju Abdullah osjeća prema sestri i neophodnost da ju se razdvoji od porodice.
Na toj raskrsnici Parine sudbine, čitalac postaje sentimentalan. Sjeća se svih ljubavnika koji se vole i sve to, ali koje viša sila razdvaja. Bosanski čitalac se sjeća djece koju su njihovi bosanski roditelji dali u Italiju na usvajanje, samo da ih izvuku iz rata. Sjeća se tužnih novinarskih priča iz (uvijek ratnog i poratnog) Afganistana. Čitalac se sjeća raznolikih takvih ljudskih nesretnih sreća. I tako sve, dok se ne počne pitati: a šta je tu složeno? Odnosno, dok ne ustvrdi da se tu radi o onoj jednostavnoj složenosti. Hosseini je tu poredao sve nedaće: siromašne Afganistance, slabašnu i bolesnu djevojčicu, njezinog izuzetno osjećajnog brata, bogataše kojima siromašni moraju predati svoje dijete. Sve je to dao u općim crtama. Oni su do te mjere uopšteni da se graniče s pojmom nesretnih siromašnih porodica u zemljama Trećeg svijeta. Pridodate su im nedaće koje se obično dešavaju tim ljudima. Svaki novi detalj je očekivano tragičan. “Sjedio je (Sabur, Abdullahov otac, op. H. I.) u uglu, plakao, potoci suza tekli su mu iz očiju, kao da je namjeravao da prekine sušu u selu plakanjem. Njegovu patnju i muku ne bi poželio ni najgorem neprijatelju.”

Charles, brate moj


U Abšalome, sine moj Faulkner priča o raspadu porodice Sutpen. Onaj koji ju je osnovao u Faulknerovom mitskom okrugu Yoknapatwpha, došao je tu s kuburom, nekoliko zlatnika i dva crna roba koji su pričali neki čudan, neprepoznatljiv jezik, afrički. Sutpen je za nekoliko (Indijancima svetih) zlatnika, koje je opljačkao ko zna od koga, kupio ogromnu parcelu zemlje i bjesomučno radeći napravio imanje, dvorac Sutpenovih; oženio se sa svećenikovom kćerkom. Dobio dvoje djece: kćerku i sina, Henryja i Judith, koje je odgajao tako što ih je, npr, puštao da ga gledaju dok se, do obostrane iznemoglosti, tuče sa svojim crncima. Tragedija će započeti kada Henry, studiravši na Harvardu, upozna izvjesnog Charlesa Bona. Henry se zaljubio u šarmantnog, starijeg Bona, toliko da ga je doveo svojoj kući, nudeći mu svoju sestru kad već ne može sebe. Sestra se isto tako zaljubila u Charlesa. Otac, međutim, nije. Stari Sutpen, protivno željama svoje djece, odbija bilo kakvu priču o braku. Zašto?
Charles je također njegov sin. I Charles to zna; on je tu došao s namjerom. On je njegov nepriznati sin, koji u sebi ima čak i crnačke krvi. Charles je, osvojivši srca Henryja i Judith, dovevši ih pred svršen čin braka, prinudio svog oca da ga prizna: da objasni kako se brat i sestra ne mogu vjenčati. Otac, zaražen gordošću, naravno, odbija. U toj koridi dva ponosa niko ne popušta, niti ko može da nadvlada. Tek Henry, želeći spriječiti incest, moli Charlesa da popusti u ime bratske ljubavi, na što mu ovaj odgovara da neće, da, sve dok ga stari Sutpen ne prizna, on nije njegova krv: “Ja nisam tvoj brat, već crnac koji će ti jebati sestru!” Ne mogavši podnijeti, Henry ubija brata. Zatim poludi. Judith ne zna zbog čega ne može poći za Charlesa i nikad joj ne objasne: ostaje vječita usidjelica, zaljubljena u mrtvog Charlesa. Stari Sutpen pokušava obnoviti lozu, kupivši maloljetnu kćerku svog lakeja za ženu. Ali kad ona rodi kćerku, kad mu ne rodi sina, kad on, Thomas Sutpen, odbije da se oženi s njom, njezin otac ga ubija. Sutpenovi se raspadaju kao lešine. Gordijev čvor Sutpenovih sačinjen od strasti biva presječen mačem još većih strasti. To je taj Faulknerov fatalizam koji kod čitaoca ne proizvodi perfidne efekte moralnog samozadovoljavanja pred sudbinama nesretnih, već govori o životu koji je bajka što je idiot pripovijeda, puna olujnog bijesa, a ne znači ništa; samo sjenka koja hoda, kukavni glumac koji se, je li, sat-dva šepuri na pozornici, i razbacuje, a potom ga više nema. Kao da ga nikad nije ni bilo, kao što ga nikad nije ni bilo.

On, ona i muž

Pripovijedajući o raspadu dviju porodica - Saburove porodice i Wahdetijevih - Hosseini uspijeva tek mjestimično da ispiše neobične i uvjerljive priče. Tako kad govori o ljubavnom trokutu između g. Wahdetija, njegove žene Nile i njihovog vozača Nabija. Nila je moderna afganistanska žena, pjesnikinja, koja piše nesufijsku erotsku poeziju i koja se ne ustručava grliti sa drugim muškarcima ili dodirivati im ruke u prisustvu svog muža. To je Nabiju neobjašnjivo, na prvi pogled, jer on dolazi iz patrijarhalne sredine. Nabi vremenom počinje shvatati da je građanski brak Wahdetijevih čista forma. On se i zaljubljuje u Nilu. Ona mu šalje tajne signale: zanimljiva joj je ta njegova patrijarhalna egzotika. Izgleda kao tipična priča klasičnog realizma: on, ona i muž. Ona je gđa Arnoux, on je Frederic Moreau, njezin muž je gdin Arnoux, a Hosseini oponaša Flaubertovo Sentimentalno vaspitanje; ili - on je Rastignac, ona je Delphine, a muž baron Nucingen, a Hosseini piše kao Balzac u Ocu Goriou.
Hosseini, međutim, na ovom mjestu ima smisao za izbjegavanje fraze i to ne bilo kakav, već jako dobar: uspijeva otkriti neobično polje mogućnosti. Iako se činilo sve zatvorenim, sve što je bilo motivisano i izgledalo neminovno, preokreće se; romaneskna Euklidova geometrija prestaje važiti. Sulejman Wahdeti je zapravo zaljubljen u Nabija, dok gđa Nila nije; ona odlazi u Paris, neće tu biti avanture između Nje i Njega. Već između Njega i Njega. Gorštak Nabi, koji nije ni slutio da ga gdin Wahdeti neprijateljski voli, ostaje prvo zgrožen nakon uvida u situaciju. Nakon što mu ovaj izjavi ljubav, on odlučuje da ide. Ali vremenom ga napušta ta pomisao, osjeća se ugodno, gdin postaje lakej, a lakej gđa; iako nemaju seksualne odnose, Nabiju je drago što je voljen, njih dvojica izgledaju kao supružnici, žive tako cijelo vrijeme. Čak i za vrijeme vladavine talibana.
Da se Hosseini više poigravao frazama, ironijski, otkrivajući beskonačne tragikomičnosti i komitragičnosti života, da je imao više vida i sluha da primijeti takve obrate ironije same stvarnosti, da je njegova stvarnost neobična kao što je sama stvarnost, da ima više individualizacije likova i situacija, napisao bi mnogo bolji roman. Može se pomisliti da bi tek tada Hosseini zaslužio da proda 48 miliona primjeraka. Može se pomisliti i da bi u tom slučaju, da zasluži te milione kopija, prodao tek 48 primjeraka. Faulkner je godinama pisao maestralne romane i prodavao ih je u tiražima od po 48 primjeraka. A postao je “svjetski pisac” tek kada su natjerali Sartrea da ga pročita. Za razliku od Faulknera, sentimentalni Hosseini je imao tu sreću da ne mora godinama čekati na globalno priznanje. Možda je to njegova sreća. Možda je to i njegova nesreća. Kakogod, u imaginarnom muzeju svjetske literature, on može stojati uz Faulknera; kao oštrilac olovki.

Haris Imamović