20 izuzetnih devojčica koje su promenile svet

01.02.18

Knjiženstvo

Tokom 2018. godine u Srbiji i regionu pojavio se trend pisanja i prevođenja antologijskih zbirki biografija slavnih žena iz istorije, i to naročito u polju književnosti za decu. Reč je, zapravo, o globalnom trendu čiji početak obeležavaju dva izdanja nastala u anglo-američkom kontekstu 2016. godine: Fantastically Great Women Who Changed The World autorke i ilustratorke Kejt Panherst (Kate Pankhurst) i, još popularnije, Priče za laku noć za male buntovnice (Good Night Stories for Rebel Girls) autorki Elene Favili (Elena Favilli) i Frančeske Kavalo (Francesca Cavallo). Obe knjige prodate su u tiražima koji daleko prevazilaze očekivanja samih autorki i izdavačkih kuća za decu.
S jedne strane, iznenađenje u vezi sa ovim uspehom jeste razumljivo u kontekstu višestruke zanemarenosti književnosti za decu u kojoj su glavne uloge pripale devojčicama a ne dečacima. Za tu zanemarenost, pored samih autorki/a, odgovorni su i svi oni koji učestvuju u stvaranju i distribuciji književnosti, to jest,u njenoj vidljivosti i dostupnosti.[1] Ne radi se samo o tome da je u celokupnoj produkciji dečje književnosti znatno veći broj dela koja za protagoniste imaju dečake,[2] nego i o tome da su dela sa protagonistkinjama nevidljiva, što zbog marketinških strategija koje ih svrstavaju u „književnost za devojčice“, što zbog šire kulture favorizovanja književnih dela sa muškim junacima.[3]
S druge strane, u svetlu savremenog prodora feminističkih politika u kulturne sfere, uspeh spomenutih knjiga nije iznenađujući. Kako Dženis Mekejb (Janice McCabe) kaže u svojoj studiji reprezentacije roda u dečjoj književnosti tokom 20. veka,dečja književnost izrazito je osetljiva na promene društvenih snaga.[4] Najveća nejednakost u reprezentaciji dečaka i devojčica javlja se u periodima snažnog antifeminističkog diskursa, a smanjenje ove nejednakostikarakteristično je za feminističke talase, odnosno, zajačanje feminističkog aktivizma.[5] Slična dinamika tipična je i za žanr ženskog portreta – on se obnavlja zajedno sa obnovom feminističke kontrajavnosti,[6] koja bi se u savremenom trenutku najpre mogla uporediti sa pojavom #metoo pokreta.
Uzevši sve to u obzir, zanimljivo je da su Priče za laku noć izvorno nastale zahvaljujući kraudfanding finansiranju, dakle nezavisno od izdavačkih kuća, i da sakupljenih milion dolara u odnosu na zadati cilj od 40 hiljada dolara svedoči o nezadovoljenoj potrebi „običnih“ čitalaca za rodno nestereotipnim pričama za decu i za pozitivnim uzorima za devojčice. Ovaj uspeh, zajedno sa prodajom knjige u više od milion primeraka širom sveta i prevodom na više od 50 jezika, otvorio je prostor za niz sličnih izdanja u dečjoj književnoj industriji. Samo kod nas ove godine objavljene su Kakva ženska! u izdanju Kreativnog centra, Prkosne Srpkinje i Žene koje su promenile svet u izdanju Urban Reads-a, edicija Naklon ženama u izdanju Pčelice i u izdanju Lagune 20 izuzetnih devojčica koje su promenile svet, pored već spomenutih Priča za laku noć za male buntovnice. Pored toga, kraudfandingom je u Sarajevu omogućeno izdanje knjige Žene BiH, a portal Vox Feminae iz Zagreba napravio je društvenu igru Strašne žene čiji sadržaj daje kratke biografije žena značajnih za globalni feministički pokret. Sva ova izdanja slična su po usmerenosti na ženske portrete i upućenosti na dečju publiku, ali i po gotovo isključivo ženskom autorstvu, i to onom koje podrazumeva manje-više široke mreže autorki, urednica, ilustratorki, prevoditeljki i drugih saradnica, kao i rad na „promociji i konstrukciji novog i drugačijeg rodnog identiteta u odnosu na tradicionalno shvaćen ženski identitet“.[7]
Dve su ključne ideje koje stoje iza ovih projekata: prva je prepoznavanje nedostataka književnosti za decu (i uopšte kulture) u kojoj su prikazi ženskih likova uglavnom stereotipni. Devojčice su sporedne, pasivne, najčešće u funkciji lepih pratilja muških junaka, bez sopstvenih priča i ambicija, što je sve nasleđe tradicije bajki za decu. Na to se osvrću i knjige kojima se bavi ovaj prikaz. Prkosne Srpkinje, kako Adriana Zaharijević piše u uvodu, predstavljaju „drugačiji model nekim novim devojčicama koje u Srbiji danas odrastaju“[8] i napisane su, kako glavna urednica piše na kraju knjige, „da biste spoznale ono najvažnije – da možete da budete šta god poželite“.[9] Pružanje inspirativnih primera navodi se i u kratkom uvodu 20 izuzetnih devojčica kao suštinska namera autorke.[10] Motivacija Favili i Kavalo da napišu Priče za laku noć, kako kažu na sajtu Rebel Girls, objašnjava se upravo uvidom u problem kulturalne reprezentacije devojčica,[11] a u predgovoru knjige, obraćajući se devojčicama, autorke ističu šta žele da postignu: „Neka vas ove hrabre pionirke inspirišu“.[12] Same biografije u ovoj knjizi, štaviše, modelovane su po uzoru na bajke, sa početnim formulacijama poput „Nekada davno“ i „Bila jednom jedna“, i sa poučnim zaključcima na kraju. Unoseći sadržaj o hrabrim, ambicioznim i talentovanim ženama u simboličku formu tradicionalno korišćenu za pričanje patrijarhalnih priča, koja vekovima predstavlja formativno čitalačko iskustvo dece, ove priče direktno težepreosmišljavanju samog žanra i praksi simboličke reprezentacije žena. Izdanje Kakve ženske! ne sadrži ni predgovor ni pogovor, što je svakako propust, ali na istoimenom blogu iz kog je knjiga izrasla, kao i na zadnjoj korici, autorke ekspliciraju nameru da učine vidljivijim žene koje su ostavile istorijski trag na našim prostorima, prvenstveno u smislu prevazilaženja zadatih patrijarhalnih okvira i otvaranja različitih prostora za druge žene.[13]
Druga temeljna ideja za date projekte tiče se upravo istorije, odnosno, shvatanja da se ženska strana istorije „vrlo često ne pamti, ili se čak namerno zaboravlja“ i da sećati se ženskih postignuća znači uvažavati ih, „odužiti dug prema njima“, ali i uvideti „da su sve slobode osvajane – i da ih je moguće izgubiti“.[14] Od četiri knjige kojima se bavi ovaj prikaz sve izuzev 20 izuzetnih devojčica manje ili više ekspliciraju ovu svest o značenju ženske istorije i važnosti pamćenja – u svojim predgovorima Priče za laku noć i, još potpunije, Prkosne Srpkinje, a Kakva ženska! na zadnjoj korici.[15] Pokazuje se da to nije slučajno, jer su upravo te tri knjige koncipirane kao svojevrsna ženska istorija. Tačnije rečeno, one učestvuju u pisanju ženske istorije prikazivanjem „položaja žene ili žena na fonu patrijarhalnih društvenih normi“ i beleženjem karakterističnih narativa „o emancipovanoj ili diskriminisanoj ženi, makar i u najrudimentarnijem vidu“.[16] Ovakav narativ pre je izuzetak nego pravilo među portretima u knjizi 20 izuzetnih devojčica – u najvećem broju njih prepreke koje „junakinje“ treba da prevaziđu na putu ka uspehu nisu društvene, već individualne. Nasuprot tome, gotovi svi portreti iz ostale tri knjige insistiraju na različitim vrstama društvenih i institucionalnih otpora sa kojima su portretisane žene morale da se suočavajujer su bile žene. Prkosne Srpkinje, štaviše, na više mesta povlače paralele između položaja žena u prošlosti i položaja žena u sadašnjem trenutku, spominjući, na primer, neplaćeni kućni rad,[17] ili negativni odnos javnosti prema odbacivanju tradicionalnih rodnih uloga.[18]
Svi ženski portreti u ovim knjigama sadrže, pored tekstualne, i vizuelnu reprezentaciju lika. U skladu sa tekstom, vizuelni aspekt takođe insistira na profesiji ili polju delovanja svake žene. Najčešće to čini preko različitih simbolišućih predmeta na slikama, i to je zajedničko ilustracijama u sve četiri knjige. Svaka knjiga, naravno, ima svoje ilustratorke, dakle, svoj stil: u 20 izuzetnih devojčica raskošne ilustracije podsećaju na one koje srećemo uz klasične bajke; u Kakvoj ženskoj! one su vrlo svedene, ali često praćene fotografijama dela koja su žene stvorile; dok su u Pričama za laku noć nesumnjivo najoriginalnije osmišljene, pošto ih je sačinilo 60 različitih umetnica iz celog sveta, sa ekspliciranom namerom da prikažu lepotu „u svim oblicima, bojama i godinama“.[19] Upravo insistiranje na specifičnosti svakog lika u portretima Priča za laku noć jeste ono što upadljivo nedostaje Prkosnim Srpkinjama: iako garderoba i drugi detalji signaliziraju raznolikost njihovih delatnosti, lica na portretima gotovo su identična jedna drugom. Ne samo što ova generičnost u izvesnom smislu obezličava portrete, nego i odabrani model po kom su oblikovana lica na portretima neodoljivo podseća na estetiku Bratz lutki. To je u suprotnosti sa namerom da se datim portretima pruži jedan novi model devojčicama, koja je iskazana u predgovoru ali i u samom tekstualnom delu portreta koji insistira na individualnosti i originalnosti svake predstavljene žene.
Kada je reč o vidljivosti žena zanimljivo je kratko se osvrnuti i na rodno osetljiv jezik, naročito u kontekstu srpskog jezika, na kom su sve četiri knjige objavljene.[20] I knjige napisane na srpskom i knjige prevedene na srpski jezik preplavljene su nazivima profesija u feminitivima, demonstrirajući time toliko osporavanu „prirodnost“ ovih jezičkih oblika. Utoliko dolazi kao veće iznenađenje, u sva četiri izdanja, izvestan broj naziva zvanja u muškom rodu – paleontolog, primatolog, borac, vojnik, arheolog, biolog, astronom, arhitekta, filozof, itd. Tu se ili radi o nepažljivosti autorki i/ili prevoditeljki ili, možda, o neobičnom svesnom izboru, jer dirigentkinja ili motociklistkinja, na primer, nije ništa „prirodnije“ (ili ispravnije) od borkinja i filozofkinja.
Za pitanje reprezentacije žena, pored rodno osetljivog jezika, vizuelnog aspekta i same tekstualne naracije, važni su i kriterijumi izbora kojima su se autorke ovih knjiga vodile u biranju žena o kojima će pisati. Ključni kriterijum sugerisan je već samim naslovima – birane su prkosne, smele, znamenite, izuzetne, progresivne žene, buntovnice, žene koje su promenile svet. Pored ovog donekle uopštenog načela koje dele sve četiri knjige, postoje i drugi kriterijumi po kojima se razlikuju. Dve knjige napisane na engleskom jeziku govore o ženama iz celog sveta, pri čemu Priče za laku noć jasno insistiraju na raznolikosti identiteta (nacionalnih, verskih, rasnih, generacijskih), uprkos tome što i one i 20 izuzetnih devojčica većinski sadrže portrete žena iz anglo-američkog konteksta.
Dve domaće knjige daju biografije žena važnih u lokalnom kontekstu. Velikim delom njihov izbor se poklapa, s tim što se Prkosne Srpkinje, kako im i sam naslov ističe, ograničavaju na žene srpske nacionalnosti. Ova isključivost nije savim jasna, a nije ni objašnjena; štaviše, iz predgovora se stiče utisak da je reč prosto o izboru žena koje su se „borile da se nama [ženama u Srbiji?] otvori prostor koji je za žene ranije bio zatvoren“.[21] Takvih žena, međutim, bilo je i među onima koje nisu srpske nacionalnosti, što recimo pokazuje izbor u knjizi Kakva ženska!.[22] Naravno, nijedna od ovih knjiga ne opisuje svoj izbor kao potpun ili konačan. Naprotiv, ističući jedan relativno širok kriterijum izbora, odnosno društvenoistorijsku ulogu određenih talentovanih i ambicioznih žena, autorke knjiga impliciraju, a u slučaju Kakvih ženskih! i ekspliciraju, da neke žene moraju biti izostavljene, makar i zbog ograničenog prostora. Žene koje se jesu našle među izabranim ženama zaista pripadaju tamo, što je važno imati u vidu. Pa ipak, ostaje pitanje zašto je za izdanje Prkosnih Srpkinja, koje se obraća devojčicama koje žive u Srbiji, autorska namera, eksplicitno naglašena naslovom, da uključi isključivo Srpkinje, pogotovo ako se u obziruzme ne samo činjenica da u Srbiji žive devojčice različitih etničkih identiteta, već i to da suu osvajanju prava i sloboda za žene u Srbiji učestvovale i mnoge koje nisu bile Srpkinje.
Četiri prikazane knjige, dakle, nastale su u istom istorijskom, a neke i u istom geografskom kontekstu, što je povod za njihove brojne sličnosti, ali ne sprečava bitne razlike i specifičnosti. To samo pokazuje koliko je složena forma u pitanju – i multimedijalni žanr ženskog portreta, i zbirka portreta, i ženska istorija, i priča za decu – i koliko važnih pitanja u vezi sa reprezentacijom žena pokreće. Pošto se dotiče problema vidljivosti žena istovremeno na više nivoa, u sferi dečje književnosti, medijske kulture, te istorijske literature, može se reći da je reč o relativno originalnoj formi koja zaslužuje i kritičarsku i čitalačku pažnju.
Dara Šljukić