Zvona za Trojicu

23.09.11

Tragovi srodstva su, ipak, ostali, ma koliko da se pod novim veroispovestima, i paralelnim istorijama, razgrađivao prvobitni zajednički karakter

Bileća – Miroslav Toholj (1957), ovogodišnji je dobitnik ugledne nagrade „Svetozar Ćorović”, koja se dodeljuje u Bileći na književnim susretima „Savremena srpska proza”, za roman „Zvona za Trojicu”, objavljen u 102. „Kolu” Srpske književne zadruge.
Toholj je autor romana: „To sniva lamparija”, „Gospodar srca”, „Stid”, „Kuća Pavlovića”, zbirki pripovedaka: „Apotekarkin raj i muške stvari”, „Mala Azija i priče o bolu”, „Venčanje u vozu”, knjige eseja: „Razmišljanja pod pritiskom”, dvotomnog dokumentarnog dela: „Crna knjiga – patnje Srba u Bosni i Hercegovini 1992–1995”...
Dobitnik je nagrada: „Branko Ćopić”, „Ivo Andrić”, „Borisav Stanković”...

Zanimljiva je sudbina romana: rukopis, započet pre tri decenije, ostao je u Sarajevu. Da li je ovo rekonstrukcija ili potpuno nov roman?
Pokazalo se da rekonstrukcija uopšte nije moguća. Staru zamisao, kao i sve na ovom svetu, razgradilo je vreme, a zatravilo novostečeno iskustvo. Svaki pasus u novoj verziji pisan je, ipak, kao da dovršava nešto što i dalje postoji, po sećanju na gubitak. Do nekog cilja može da se dospe i zaobilaznim putevima koje nisi birao.

Roman prati sudbinu hercegovačke porodice Kresići, koji postaju i Krehići (muslimani), i Krešići (katolici). Mi smo se olako odrekli i Krehića i Krešića i od njih sebi napravili najveće neprijatelje?
To je, u izvesnom smislu, tačno, ali tragovi srodstva su, ipak, ostali, ma koliko da se pod novim veroispovestima i paralelnim istorijama razgrađivao prvobitni zajednički karakter. Jedne u drugima nije moguće zatrti, a u nastojanju da se to učini – leži koren nesreće do koje su vodili povremeni sporovi, takoreći ni oko čega. Primetili ste da u knjizi sevne mač prepirke oko toga da li je zavesice u prozorima lepše zvati draperijom ili zarom.

Kod nas svaki je kamen – krvav, svako polje – bojno, svaka borba – junačka, a oružje – svetlo. Ima li kraja našim zabludama i našim pogibijama?
Drugim rečima, ima li kraja tragici našeg trajanja? Gledajući iz perspektive romana, nema, a kao čovek sklon sam da verujem da ima i da se nadam. Ovde oko nas, na ovom mikroprostoru, i u ovoj goleti, postoji veći broj takozvanih istorijskih toponima, nego zvezda na nebu. Iza svakog od njih stoji neki događaj i nečija sudbina.

Krehići teže sreći (nestvarnoj, dalekoj), Krešiće zanima „višestruka korist“, a Kresići teže istini (apstraktnoj i dalekoj). Kako ste došli do tri različite karakterizacije istog naroda?
Težili jesu, svako prema nekakvom svom smislu i idealu, ali nije rečeno da su se težnje ikada ostvarile. Međutim, upornost je deformisala arhaično jedinstvo i delove istog plemena odvela u tabore nepomirljivih ideologija, u zavisnosti ko se u svoje vreme kojoj imperiji priklonio – otomanskoj, austrougarskoj ili ruskoj. Ne samo u granicama jednog naroda, slični razdori, brže ili sporije, zahvataju svaku od familija, a na kraju na meti je pojedinac u svetu koji više nije po njegovoj meri.

Roman, pisan kao „humska rapsodija”, oslanja se na narodnu tradiciju i epske pesme. Posebna uloga pripada pravoslavnim svecima?
Stari rapsodi su od fragmenata različitih epova i spevova krojili sopstvenu verziju o događajima, njihovo nadahnuće bilo je na onolikoj ceni koliko je publika uspevala da ga posvoji. Kada je reč o svetosti vremena, svetačci ili svečanici, ne tako davno, shvatani su kao lična vrlina najvišeg reda, njome su merene ostale vrline pojedinca. Rađalo se, na primer, o Jovanjdanu, a umiralo uoči Petke, imena su nadevana prema danu koji je obasjao rođenje i predodredio život. Sveti dan u čijoj senci bi usledio nečiji kraj bio je vodič „onoga sveta“. Tako je i danas, ali retko. Opšti ideal retko kada je stvaran i razumljiv.

Kir Ilija, koga su zvali Ćirilija, izmislio je slovaricu kojom se „odelio od latinice”. Da li je Ćirilija bio preteča slovenske braće Ćirila i Metodija?
Ne znam da li je bio preteča, u očima Kresića potomaka – on je kopča sa zbivanjima koja su učinila izvesnu duhovnu, pa i materijalnu vododelnicu sa nekim ili nečim. On je možda svojevrstan sinonim za naše „zlatne kašike dok se kod drugih jelo prstima”, onaj neizbežni En En, „neko naš“ za čija dela smo naknadno saznali, ali zbog koga bi svi trebalo da nam se dive i da nas poštuju. Kod Krehića to je onaj za koga veruju da bi ustanovio svakojake filozofske postulate samo da je kojim slučajem rođen pre starih Grka i Latina. Kod Krešića to je, opet, neki njihov što je pešačio uz Isukrsta i Djevicu Mariju. Konačno, svi oni su u svoj zemaljski posed uknjižili vinograde, livade i pašnjake za koje niko od njih i ne zna gde se prostiru.

Roman je, svojevrsni, hvalospev konjima („konj je božja istina”). Otkuda tolika ljubav prema ovoj, zaista, divnoj životinji?
Ne znam ni sam poreklo privrženosti toj temi, ali prvobitna verzija knjige, ona koja je izgubljena, u celini se bavila konjskim sudbinama, pa preko njih i sudbinama ljudi. U novoj verziji, ostavio sam tanki nagoveštaj da bi ta ljubav mogla vući koren iz detinjstva koje se odvijalo ispod ikone na kojoj Sveti Georgije jaše na belom konju. Takvog konja imali smo i mi, moja porodica. Markov Šarac, takođe, mora da je ostvario izvestan utucaj. Posle su konji galopirali kroz lektiru – kod Homera i Tolstoja, Malapartea, Babelja... Da su tiraži knjiga veći i zarede pristojnije, kupio bih konja.

Zoran Radisavljević

28.08.11

U nagrađenom romanu ”Zvona za Trojicu” Toholj dao sliku tragičnih zbivanja u Hercegovini. Muška ruka okreće istorijski žrvanj, a posledice nezasluženo trpe žene i deca

U “HUMSKOJ rapsodiji”, što je podnaslov romana “Zvona za Trojicu” (izdavač SKZ), koji je pre nekoliko dana ovenčan nagradom “Svetozar Ćorović”, Miroslav Toholj (1957) dao je raskošnu viziju Huma, odnosno Hercegovine u poslednjih 150 godina, od Nevesinjske puške do 1989. U središte priče stavio je tragičnu sudbinu porodice Kresić kroz četiri generacije.

Kako je već primećeno, “Zvona” su dugo sazrevala u piščevoj radionici. Njihovi prvi izdanci mogu se prepoznati u časopisima još od pre tri decenije. O tome šta se u međuvremenu događalo Toholj za “Novosti” kaže:
- Sazrevanje nije bilo plod moje volje, već onog što nazivaju sudbinom knjige. Nedovršena verzija, uz jedan gotov rukopis knjige eseja i svu književnu građu i arhivu, ostala je početkom rata u mom stanu u Sarajevu. Posle su sve negde odneli i zauvek je propao višegodišnji trud. Gledajući šta gube ljudi oko mene, nisam očajavao zbog propalih hartija, ali sam sumnjao da ću se, ako preživim, kao pisac oporaviti. U međuvremenu se suštinski izmenio i moj odnos prema literaturi u korist životne realnosti. Slagala se golema građa za buduće knjige. Prvobitni fragmenti romana podsticali su me da se, posle pet ili šest napisanih knjiga, vratim staroj priči.

OPUS I NAGRADE

U knjiŽevnost je Miroslav Toholj ušao romanom “To sniva lamparija”, posle kojih su usledili “Gospodar srca”, “Stid”, “Kuća Pavlovića”, “Apotekarkin raj i muške stvari”, “Mala Azija i priče o bolu”, “Venčanje u vozu”. Pre pomenute dobio je i nagrade “Branko Ćopić”, “Ivo Andrić” i “Borisav Stanković”. Živeo je u Sarajevu do aprila 1992, potom na Palama, a od 1998. je u Beogradu.

Široka epska freska zasnovana je na istorijskim činjenicama, događajima i ličnostima, ali i usmenim kazivanjima, legendama, narodnim pričama: tu su rodoslovi, letopisi, poput zapisa igumana Teodosija, ili starostavne knjige poput one “o povesti i časti” Svetozarija Toholja. Na pitanje šta mu je bilo najvažnije u takvom složenom prepletu, pisac odgovara:
- Rukovodilo me je osnovno merilo univerzalnosti značenja svake od pojedinosti koju uvodim, njihova skrivena ili indirektna prisutnost u našoj realnosti. Na primer, očajnička poslanica o porobljavanju, koju u romanu početkom minulog veka srpski arhijereji šalju ruskoj i anglikanskoj jerarhiji, gotovo istim rečima pisana je još najmanje deset puta u istom veku, a pišu je i danas. Iste rečenice, isti problemi.

Roman daje sliku tegobne i tragične sudbine ljudi na hercegovačkom prostoru, na kojem je, kako je neko izračunao, u više od 900 bitaka i sukoba palo više od četiri i po miliona glava. Ipak, vera u život nije izgubljena. Šta je Humjake održalo da preguraju sve nevolje i nepravde koje su ih decenijama stizale?
- Upravo ta vera, i energija koja je odražava, spadaju u red onoga što nazivam “večitim nalozima”, a koje doživljavamo kao princip istorijskog ponavljanja ili kao metafizičku realnost. I nije tu reč samo o Hercegovini, iznenadna proizvoljnost broja bitaka i položenih žrtava sugeriše da je reč o svima narodima, čak o životinjskim vrstama poput mrava ili pčelinjih rojeva. Hercegovci, međutim, duboko veruju da je istorijski krst koji večito nose hrišćanska protekcija kojom su izuzeti i počašćeni.

Iako kroz roman defiluje niz postojanih, moralno čvrstih i stamenih ljudi i junaka, oni, ipak, nisu idealizovani. Prizori bratoubilaštva, izdajstva, samoživosti, prljave trgovine i lihvarenja upotpunjuju sliku vremena i ljudskih postupaka.
- Najbolja mesta u našoj narodnoj epici temelje se upravo na otklonu od očekivane idealne slike junaka o kojima se govori, a i u pisanoj književnosti uopšte preteže tragički pristup. Kao i drugi pisci, idealizujem stvari onda kada težim komičnom efektu. To je način da se pisac osmehne nad svim vrstama ideologije, pa i one sopstvene.

U romanu su posebno impresivni likovi Anđe i snahe Mare, kroz čije je sudbine dočaran tragičan položaj hercegovačke žene u nemilosrdnom žrvnju istorije. O tome Toholj kaže:
- Muška ruka okreće istorijski žrvanj, a posledice trpe svi. S tom razlikom što ih žene i deca snose nezasluženo. Žena je, bilo kao majka, sestra, kći ili kao verna ljuba, glavni junak svakog života, i cele ljudske istorije. Ona je, pored vere u Tvorca svega vidljivog i nevidljivog, jedina nada da ćemo kao vrsta ponovo preživeti.

Prvi čitalac romana prof. dr Jovan Delić dobro je zapazio kako su retke knjige u kojima je toliko pažnje poklonjeno konjima. Jedan od likova, Slovak Bohdan Malecki, kaže: “Konj, to je čovek s dušom.”

- Tlo na kojem sam rođen, ne tako davno pripadalo je jednom velikom evropskom carstvu, po mnogo čemu možda uređenijem, boljem i duševnijem nego njegova današnja kseroksirana varijanta. Bohdan Malecki je arheološki artefakt imperijalnog sloma, on u svojoj biografiji ima čak dve nespojive činjenice o neposrednom poreklu. Mislim da slične paradoksalnosti određuju biografije mnogih naših savremenika, pa nije nelogično da se osnovni trend u savremenoj literaturi vrti oko “izgubljenog identiteta”, a ne kao kod klasika - oko “izgubljene časti”. Malecki, dakle, odražava vreme i okolnosti u kojima je duševnost značila neku vrstu religije ili bar mere kojom su se merile sve sličnosti pa on, jednako kao i narator knjige, zna skrajnute vrline blagih životinja. Da, u mom kraju za konja se, kad skonča, još uvek kaže da je “umro”, kao i za pčelu.

D. Bt.