Zovem se Lusi Barton

20.06.16 Dnevnik - Novine i časopisi

Izdavačka kuća “BOOKA”, nastavljajući uporno da objavljuje gotovo jedan naslov nedeljno i ti izrazito profilisanih knjiga, prevoda, najboljeg (i raznovrsnog) iz savremene (svetske) proze, upravo je objavila sjajan naslov još bolje autorke; u pitanju je kratki roman “Zovem se Lusi Barton” američke autorke Elizabet Straut.

“Sažeta i spektakularna”, kaže kritičar “Vašington posta” povodom ove knjige. “Zovem se ’Lusi Barton’ je pametna i obazriva u svakom pogledu. Ovo je istovremeno knjiga uzdržanosti i knjiga velike otvorenosti i mudrosti.

Počinje čistom, čvrstom strukturom i narativnom distancom nalik na bajku, ali potom postaje intimnija i prožeta improvizacijama, tako da se povremeno bliži auto-prozi takvih pisaca kao što su Karl Uve Knausgor i Rejčel Kask. Strautova se ovde poigrava formom, načinima da dođe do priče, a opet ništa nije ni bojažljivo niti preterano nasumično”.

Straut, spisateljica koja živi u Njujorku, nagrađena je Pulicerovom nagradom za roman “Oliv Kiteridž”. Poznata je i po delima “Ostani uz mene” i “Ejmi i Izabel”, knjizi koja je osvojila nagradu “Art Sajdenbaum” za prvu objavljenu prozu koju dodeljuje “Los Anđeles tajms”, kao i nagradu “Hartlend”. Bila je finalistkinja za nagradu “PEN/Fokner” i nagradu “Oriny” u Engleskoj.

Dakle, narativna postavka je jednostavna: Lusi Barton se oporavlja od naizgled jednostavne operacije, a oporavak traje nepredviđeno dugo. Njena majka, sa kojom Lusi mnogo godina nije razgovarala, dolazi joj u posetu, u bolnicu. Tako se stvara osnova za majstorsko samoispitivanje pripovedačice, junakinje-naratorke Lusi, a Straut nam, korak po korak, ispisuje priču koja teče nezavisno i nazaustavljivo. U pitanju je neka vrsta odloženog pripovedanja, koje čitaocima nudi bukvalno ogoljen postupak, u skladu s onim (post)modernističkim težnjama da izvestan posao oko tematskog i motivacijskog dela mora da obavi i sam čitalac.

Tako pripovedač, tj. pisac kazuje i više nego što mu je bila namera, pa se ispod bukvalnog, transparentnog narativnog sloja, pojavljuju i nikad izgovorene istine o teškom detinjstvu i zlostavljavanju roditelja. Tako ovaj kratki roman, koji se naizgled drži stava da su zbiljski neprijatelji romana zaplet, likovi i tema, koji su, opet, iznedrili spomenuti postmodernisti, zapravo nudi upravo to: i jake likove i zaplet i izuzetnu temu.

U kratkim podpričicima koje nastaju zahvaljujući neuobičajenoj bla – bla brbljivosti Lusine majke, podpričicima koje se bave Drugima, saznajemo više nego iz glavne priče, pa tako, ipak, moramo zaključiti da, ako već i nema generalnog zapleta, postoji niz podzapleta, a time se otvara i prostor za likove i teme.

U pitanju je svojevrsna obnova minimalističkog postupka, ali sa žešćim primesama srcepotresnih slojeva po sistemu “topla, ljudska priča”, ili bolje, lucidne kamerne ispovesti sa psihoanalitičkog kauča.

Đorđe Pisarev

Pasulj prebranac

... Pitao me je šta sam jela u detinjstvu. Nisam rekla: “Uglavnom šećerni sirup na hlebu.” Rekla sam: “Često smo spremali prebranac.” A onda je on kazao: “Pa šta ste radili posle toga, sedeli svi zajedno i prdeli?” Tada sam hvatila da se nikada neću udati za njega. Čudno kako jedna stvar može da vas nagna da shvatite nešto nalik tome...

Iz romana “Zovem se Lusi Barton”