Zoran Đinđić: prosvet(l)itelj

03.10.22 Peščanik

Krajem jula, nekoliko dana pre nego što bi napunio 70 godina, izašla je intelektualna biografija Zorana Đinđića (1952-2003), koju je napisao Mijat Lakićević, novinar i publicista, autor više knjiga koje se tiču istorije ovih prostora u poslednjih pola veka. Izdavač, Akademska knjiga iz Novog Sada, upustio se u projekat verovatno ohrabren ne samo opusom autora, već i njegovom prethodno objavljenom biografijom Desimira Tošića (1921-2007). Lakićevićeva knjiga ima naizgled komplikovan naslov, Zoran Đinđić: prosvet(l)itelj. Naslov zahteva od čitalaca da znaju bar nešto o prosvetiteljstvu i da ga (ako mogu) stave u kontekst srpske istorije. Prosvetiteljstvo znači referencu na Dositeja Obradovića (1739/43-1811), obrazovanog čoveka koji je uticao na formiranje prvih školskih ustanova u Srbiji, početkom 19. veka. Ali reformistički (prosvetiteljski) projekat Dositeja se ubrzo suočio sa otporima i problemima – što je ostala odlika srpskog društva.
O Đinđiću je pisano i ranije – njegova Izabrana dela u 5 knjiga objavila je Fondacija koja nosi njegovo ime u saradnji sa Narodnom bibliotekom Srbije. Od mnogobrojnih biografija treba pomenuti one koje su napisali novinari Miloš Vasić i Vesna Mališić, a 2006. je objavljen i zbornik radova Etika odgovornosti, sa impresivnim spiskom učesnika u projektu. Pa ipak, o Đinđiću se začuđujuće malo zna – jedan od autora koji se ozbiljno bavi njegovim delom, Novica Milić, insistira na činjenici da se Đinđić duže bavio filozofijom (1976-1996) nego politikom, mada se u javnosti često posmatra pre svega kao političar. Prvi predsednik demokratske vlade u Srbiji. Već taj podatak je dovoljan za njegov mitski status.
Biografija koju je napisao Lakićević pokušava da sagleda Đinđićev opus iz različitih uglova – ne zanemarujući teorijski deo. Đinđić kao ličnost se sagledava kao ljudsko biće – ne kao nepogrešivi mitski junak, i to ovom delu daje posebnu vrednost. Knjiga je podeljena u 12 poglavlja, plus Uvod i Epilog. Posebnu vrednost knjizi daje predgovor Latinke Perović, u kome se koncizno ukazuje na odgovornost lokalne intelektualne elite za stanje u Srbiji. Naša vodeća istoričarka precizno ukazuje na kontinuitet delovanja elita, koje su se uvek nepogrešivo opredeljivale protiv modernizacije. Tekst Latinke Perović bi se mogao proširiti i u zasebnu knjigu – on ukazuje na odgovornost i nekih Đinđićevih profesora (pre svega tzv. „praksisovaca“) za razvoj nacionalizma u Srbiji. Otpori modernizaciji su neraskidivo povezani sa teorijskim i praktičnim delovanjem nekih članova ove grupe, a zasluge za formulisanje ovih otpora i njegovu institucionalizaciju pripadaju pre svega Mihailu Markoviću i Ljubomiru Tadiću.1 Ovo anti-moderno raspoloženje i njegov kontinuitet je nešto što je fasciniralo i Zorana Đinđića, i nešto što je pokušavao da razume kako u svom filozofskom opusu („Jugoslavija kao nedovršena država“), tako i u svojoj političkoj karijeri. Lakićević pruža jedinstven uvid u kontinuitet razmišljanja Đinđića filozofa i Đinđića političara, različite dileme sa kojima se suočavao i odgovore koje je tražio, i ovde posebno treba istaći da je, između ostalih, konsultovao i Đinđićeve koleginice i kolege iz teorijske sfere, poput Dunje Melčić i Novice Milića. Reference i citati su uključeni u tekst, što čini knjigu preglednijom i jednostavnijom za čitanje, a istovremeno neopterećenu fusnotama.
Knjiga prati Đinđićev intelektualni razvoj od srednjoškolskih dana, a posebna pažnja je posvećena prelasku od idealističkih koncepata ka potrazi za konkretnim rešenjima. Tu je važan i njegov postepeni otklon od grupe njegovih profesora (već pomenutih „praksisovaca“ – Markovića, Tadića i Svetozara Stojanovića), kao i kritika marksizma koju je uobličio u svom doktoratu. Lakićević uspeva da poveže konkretne istorijske događaje sa aspektima filozofskog razumevanja društva kakvo je Đinđić pokušavao da stvori tokom svoje političke karijere. Naravno, sve vreme je bio svestan otpora modernizaciji, kao i dubine konzervativnih stavova velikog dela stanovništva. Neki potezi koje je činio su bili (i ostali) kontroverzni („vo na Palama“ 1994; „tajni“ razgovor sa Miloševićem početkom 1997; izručenje Miloševića MKSJ u Hagu juna 2001), ali je uvek bio spreman da rizikuje, uveren da vremena za čekanje nema, i da se mora delovati u interesu društva i njegovog budućeg razvoja. Pokazalo se da je njegova tvrdnja izrečena par nedelja pre atentata bila isuviše optimistična.2 Sistem se pokazao mnogo krhkijim, a oni koji je trebalo da ga brane su se brzo povukli. Zanimljivo je pomenuti i da su za vreme vlade Zorana Đinđića učestali radnički štrajkovi – kojih nije bilo ni za vreme vladavine Slobodana Miloševića, a ni za poslednjih desetak godina vlasti SNS-a, kada je položaj radnika neuporedivo lošiji u svakom pogledu, a socijalna prava totalno urušena. Paradoksalno, neki su mu zamerali da na mestu premijera ne deluje dovoljno brzo, odnosno da su reforme prespore, pa je veliki broj stanovnika Srbije počeo da veruje u priče tipa „svi su oni isti“ i „sve je isto, samo njega Miloševića nema“. Medijska propaganda, zajedno sa uticajnim glasovima u zemlji koji su osuđivali svaki njegov potez, ne prezajući ni od izmišljenih afera („Nacional“), postepeno su pripremali teren za njegovo ubistvo. Ili, kako je to svojevremeno primetio advokat Srđa Popović, „ako država hoće da vas ubije, a njega je ubila država, tu ste nemoćni, ne možete joj umaći“ (str. 284).
Od Đinđićeve tragične smrti, oko njega je stvoren mit, ali mit koji se različito tumači – u zavisnosti od toga da li je neko pristalica modernizacije ili ne. U tom smislu je prilično jasna i podela na dve Srbije – jednu, koja je bila svesna tragičnog gubitka, kao i posledica koje taj gubitak može imati za budućnost države (upor. Perović 2006: 10), ali i drugu, koja je nazdravljala njegovim ubicama i radovala se zaustavljanju započetih reformi. Teško je oteti se utisku da danas u Srbiji dominira ova druga strana.
U Epilogu, Lakićević jasno objašnjava zbog čega su Đinđićeve ideje bile neprihvatljive za većinsku, tradicionalnu i naprednjačku Srbiju početkom 21. veka. Pre svega, radi se o iracionalnom strahu od prosvetiteljstva – nešto što je već iskusio Dositej Obradović gotovo dva veka ranije. U duboko konzervativnom društvu, sve što je novo (pa makar bilo i daleko bolje od postojećeg) deluje strašno i zastrašujuće, ali to samo znači da treba biti još uporniji i istrajniji u pokušajima da se stvari promene. Samo tako se mogu ostvariti uslovi za razvoj društva u kome će njegovi pripadnici razumeti (i prihvatati) značaj odgovornosti za svoje postupke. Ali to društvo ne može biti predvođeno političkim strankama zasnovanom na nacionalizmu (Đinđić je svojevremeno politički sistem u Srbiji opisao kao „nacional-socijalizam“ – mislim da je ovo određenje danas aktuelnije nego u njegovo vreme). Mit o izuzetnosti „naše“ nacije (etnije, plemena) i ugroženosti od svih „drugih“ potiskuje svest o značaju bilo kakve individualne odluke ili postupka u mitsko područje kolektivnih identiteta i plemenske lojalnosti. A ovo nas ponovo vraća na ključno pitanje etike odgovornosti.

ALEKSANDAR BOŠKOVIĆ