Život na drugom jeziku

15.11.19 Vreme

Knjiga koju je priredila Vesna Vircburger sadrži tekstove naših autora u emigraciji o napuštanju i nepovratnosti, o izbeglištvu, o emigraciji, o progonstvu
Da li drugi jezik donosi i drugi identitet, da li iste stvari zvuče drugačije na nekom drugom jeziku, šta gubimo, a šta dobijamo životom u inostranstvu, pitanja su na koja odgovore pruža knjiga „Život na drugom jeziku, Naši pisci koji nisu naši? O njihovom jeziku koji nije njihov?”, koju je priredila Vesna Vircburger, uredila je Vesna Smiljanić Rangelov, a objavio je beogradski „Službeni glasnik”.
Ovo delo sadrži tekstove pisaca koji dele isti jezik, kao i iskustvo migranata: Velibora Čolića, Nikoline Kulidžan, Nebojše Radića, Dragoslava Dedovića, Ivančice Đerić, Snežane Žabić, Božidara Stanišića, Bekima Sejranovića, Stevana Tontića, Tomislava Longinovića, Žarka Radakovića i drugih, a predstavlja, kako je to rekao Petar Arbutina, početak istraživanja i katarze u vezi s onim što se zaista desilo raspadom Jugoslavije i odlaskom velikog broja ljudi u inostranstvo.
Priređivač Vesna Vircburger, koja je kontaktirala sa čak pedeset autora iz bivše Jugoslavije povodom istraživanja ove teme, živi u Njujorku, gde je otišla na magistarske studije kreativnog pisanja i književnog prevođenja posle studija na Filološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu.
Po rečima profesora dr Aleksandra Jerkova, ovo je divna, potresna, pronicljiva, iskrena, lepo napisana i dobro sastavljena knjiga, koja zavređuje da se nađe u rukama svakog ljubitelja književnosti. „Pisci pišu o sebi i drugima, čak i o nama, o svojim mislima i zamislima, o knjigama koje su čitali i napisali, o onome što žele da kažu o sebi i o svetu, čak i o onome što bi da prećute, a to se opet vidi u njihovim tekstovima... To je knjiga o napuštanju i nepovratnosti, o izbeglištvu, o emigraciji, o progonstvu, egzilu, o samoudaljenju i bekstvu od sebe, mogućem i nemogućem povratku sebi i drugima”, napisao je u predgovoru ovom izdanju Aleksandar Jerkov.
Mnogo smo puta čuli ideju da treba otići, otputovati, izmestiti se da bismo situaciju u kojoj se nalazimo, pa i sopstvenu ličnost, sagledali na pravi način. Ali, ta istina i te kako je saglasna s gledištima obuhvaćenim ovom knjigom. Evo jednog koje na simpatičan i duhovit način otvara čitavu priču:
„Zovem se Velibor Čolić i politički sam emigrant. Između neba i tla, zauzimam prostor od 104 kg i 195 cm. Po mojoj proceni, ja sam previše mudar, previše plav, lep i talentovan, previše zanimljiv i šarmantan da bih bio migrant. Ja sam poliglota. U svom pređašnjem životu bio sam katkad i patriota. Od tada, međutim, nosim naočare. Pišem na dva jezika, francuskom i srpskohrvatskom. Ali, izgleda mi da sad imam akcenat, čak i u pisanoj formi. Moja granica – to je jezik, moj egzil – to je moj akcenat u Francuskoj. Već 25 godina živim svoj akcenat u Francuskoj. Čitav život u stvari. I osećam se dobro, toliko dobro da mi se često događa da pomislim – gle, ja sam Francuz.”
Nikolina Kulidžan, zatim, piše o gubitku, ali i velikoj slobodi koja otvara život migranta. Dragoslav Dedović ukazuje na to da su u nemačkom jeziku egzil i literatura jedna reč: Exilliteratur, a da je ova dva pojma prvi spario Georg Brandes, 1872. godine, da bi označio dela pisaca koji su izbegli pred jakobincima za vreme Francuske revolucije. Pored toga što piše o sopstvenom iskustvu, on govori i o Bertoldu Brehtu i Vladimiru Nabokovu, dva pisca izmeštena silom prilika „najkrvavijeg stoleća ljudske povesti” iz sopstvenog kulturnog okruženja.

Bekim Sejranović, obrazlažući problem dvojezičnosti, navodi Kišove reči da nije isto neki jezik govoriti i na njemu pisati. Pritom, razmatra problem „kako napisati književni tekst na dva jezika, a da on sa sobom istodobno nosi ista značenja, kada će ga čitati ljudi koji koriste različite jezike i pripadaju različitim kulturama, različitim povijestima”. A priznaje iskreno da svoj drugi roman piše na norveškom – zbog novca, i iako voli taj jezik, u njemu se oseća kao „slikar koji je pomalo daltonist”.

Ivančica Đerić takođe iskreno zapaža da se u zemlji njenog rođenja mnogo laže, a naročito u vezi s jezikom kojim se govori, i koji je, nažalost, postao „seme partikularnog političkog identiteta”.

„Znaju ljudi koji tim istim i policentričnim jezikom govore (a to ne smiju kazati), da su, aman, aman, isti, te da su u ratu devedesetih godina džaba krvavili gaće i ubijali komšije. Znaju ko im je uzeo nevinost, a nije praktikovao zaštitu od posledica. Znaju ko ih je, uz suhu čuturu, prevodio preko vode. Ratovali su da drugima napune džepove. Za tuđe novce, lovu, keš, pare, peneze, valutu”, piše Ivančica Đerić, koja priznaje i to da je odlučila da piše o maternjem jeziku zbog rata u kojem nije želela da učestvuje, a koji ju je sa 20 dolara u džepu otpuhnuo u Severnu Ameriku.

Stevan Tontić, pesnik i jedan od naših najboljih prevodilaca s nemačkog jezika, svedoči o tome da jedino jezik sve zna i sve za nas pamti u slojevima tradicija, kao na stranicama neke sveobuhvatne velike knjige, da je izgnaniku jezik domovina, ali da su oni koji stvaraju na drugom jeziku, iako malobrojni, poput Čarlsa Simića, dokazali da je „prekodiranje jezičke matrice” moguće.

Marina Vulićević