01.10.21 Pečat
Putovanje u nigdinu
Najnoviji roman Anđelka Anušića govori o vremenu kada se već bila dogodila „Oluja“, a Krajina i Slavonija su gotovo ispražnjene od Srba. Pala je još jedna granica – pisac je simbolično naziva linijom – koju su oni, vazda živeći kao u zasedi, čuvali, a zapravo, kako njegov središnji junak često veli, branili sebe od dojučerašnjih komšija druge vere
Uprilikama u kojima se i naši klasici ređe i manje čitaju, pitanje je koliko je preostala čitalačka publika sačuvala pažnje za književne savremenike. To pitanje se pogotovu nameće kada je reč o autorima iza kojih već stoji, ostvareno, obimno književno delo.
Anđelko Anđušić (1953) je, rečeno na starinski način, upravo plodan i istrajan pisac. Objavio je – da posegnemo za statistikom – sedamnaest pesničkih knjiga, osam zbirki pripovedaka, pet romana i nekoliko knjiga različitog žanra, počev od eseja i autobiografske proze do antologija. Ne samo obimom, posebnu pažnju zaslužuju dve njegove romaneskne tetralogije: Glasovi sa Granice (2016) i S Homerom u oluji (2018). Kako već ova dva naslova simbolično kazuju, Anušićeva trajna preokupacija je sudbina Srba Krajišnika, potomaka onih zemljodelaca što su jednom rukom obdelavali stečena imanja, dok su u drugoj vazda morali da drže pušku. Seobe, još od Čarnojevića, namenile su im ulogu evropskog predziđa spram Otomana.
Na osnovu ovoga se dâ zaključiti kako je Anušić načinio izvesnu književnu „brazdu“ koja bi se – kao motivski i narativni zahvat – mogla, bez ikakvog doslovnog poređenja, smatrati i razmatrati kao ovovremena „nadopuna“ Seoba Miloša Crnjanskog. Nije nam, međutim, poznato da se takvog ispitivanja neko kod nas latio.
Najnoviji Anušićev roman ide koji vremenski „korak“ dalje. Dogodila se „Oluja“, Krajina i Slavonija su gotovo ispražnjene od Srba. Pala je još jedna granica – pisac je simbolično naziva linijom – koju su oni, vazda živeći kao u zasedi, čuvali, a zapravo, kako njegov središnji junak često veli, branili sebe od dojučerašnjih komšija druge vere.
Tu, od te tačke, počinje novi zaplet. Po dolasku u Srbiju iz zavičaja izgnana porodica Hrvaćanin (nekad imenovana Ervaćanin, dok im, u ime bratstva i jedinstva, prezime nije „ispravljeno“), s ocem, starim partizanom i komunistom Lazarom na čelu, upućena je na Kosovo i Metohiju. Tu, u blizini Đakovice, dodeljeni su im kuća Srbina izbeglog u južnu Srbiju i njegovo imanje.
U novim okolnostima, dok nastoje da se snađu, preživljavaju mahom od pomoći Crvenog krsta, s tim što se, ubrzo, kao i prethodni vlasnik kuće, suočavaju s neprijateljskom sredinom i zulumom prvih komšija, izvesne porodice Đerđeku. Opet valja da se brane „iz zasede“, svesni da je tu i vlast (milicija) pretežno u rukama inoplemenika.
Anušićeva fabula se razgranava; nižu se novi zapleti. Narator, Lazarev sin Veljko, stupa u vezu s Fatmirom, dobija dve ćerke, da bi preduzimljiva i uticajna njegova nevenčana supružnica celu porodicu hitro preselila u ravnu Vojvodinu, pravac u Hrtkovce. Ponovo su u tuđoj kući – vlasnik je izbegli Hrvat – ali i okruženi popriličnim brojem zemljaka iz „starih krajeva“.
Od daljeg reprodukovanja Anušićeve fabule ovde valja odustati. Spomenimo samo da se nižu mnogi događaji: veza s Fatmirom propada, ona odvodi decu na Kosovo; prisilno mobilisani Veljkov rođeni brat Vasilj biva obogaljen u borbi na Košarama; s novom ljubovcom Veselinkom Veljko odlazi put Holandije, da bi novo uhleblje pronašao kao vrtlar, čistač i vodič pasa u hotelu Bilderberg. Onom po kome je ime dobila tajanstvena grupa moćnika obično označena kao svetska vlada „u senci“. Stigao je, dakle, večiti izgnanik u blizinu vinovnika svekolikih nedaća u zavičaju, u Osterbek kraj Arnhema. Simbolično u predvorje Haga.
Ukoliko čitaocu ovih redova sve to zazvuči odveć „skokovito“, da ne kažemo fantazmagorično, valja odmah napomenuti da su narativna zbivanja valjano motivisana, utemeljena na spletovima ubedljivih životnih sitnica i obrta što zvuče posve uverljivo. Roman je, kako se veli u kratkoj recenziji istaknutoj na njegovoj korici, zaista pisan jednostavnim jezikom. No ta jednostavnost ravna je verodostojnosti i životnosti. Anušić, u stvari, često „prevodi“ rečce i idiome podsećajući kako se šta nazivalo, i kako se govorilo u starom kraju (ne zapostavljajući ni srpsku Dalmaciju). Utoliko je i ovde reč o onoj jednostavnosti složenijoj od složenosti, kako je tu „jezičku situaciju pojasnio stari semiotičar Jurij Lotman.
Pisac, naravno, koristi i druga narativna lukavstva. Kako njegov junak Veljko Hrvaćanin nije knjizi sklon, pismen čovek, partije s eruditnim nabojem narator pripisuje njegovom obrazovnom i životnom mentoru, izvesnom doktoru Bogunoviću. Pronicanje u logiku i mentalitet inozemaca severnjaka, Holanđana, već je nešto drugo. Anušićev junak to mora da doživi i proživi, da oseti na vlastitoj koži, iznova na još jednoj odbrambenoj liniji i granici.
Jasno je, svakako, da je u odgovarajuće partije utkano i piščevo lično stanovište i saznanje. Ali to nije učinjeno ni na kakav napadan način. Anušić ne docira već pripoveda, i čini to uz postojano uvažavanje romanesknih uzusa.
U narativnom toku ovog romana postoje i izvesne (mahom dozirano date) snovide partije. One su „tok“ podsvesnog života glavnoga junaka. Funkcionišu, pokadšto, kao simboličke najave budućih zbivanja ili kao naplavine nemirne savesti. Nekako paralelno s tim mučnim snovima teku prikazi pijanstava, junakove alkoholne omame shodno kojoj se i njegova svest, i doživljaj sveta izobličavaju.
I nisu ta dva „toka“ nimalo slučajna već svrhovita.
Kada, u završnici, junak biva potpuno nasukan, sâm u nimalo naklonjenoj mu tuđini, njegov jedini „prijatelj“ i zaumni sabesednik je izmišljeni Holanđanin Amstel – a zapravo marka poznatog piva. I to je tačka u kojoj se i sam junakov lik, baš kao i svekoliki dotadanji život, osipaju i krune u nigdinu, u besmisao…
Drugim rečima, roman je poentiran tim halucinantnim prikazom stanja koje se ne može imenovati drugačije no kao bezizlaz. Što će reći da ni autorova vizija lutanja i prinudnih selidbi Krajišnika – makar simbolično data kroz sudbinu jedne porodice – nije nimalo optimistična. Zaseda i život na liniji, odbrambenoj a svejedno mnogostruko rizičnoj – uostalom su ključni simboli Anušićevog romana. Tvorevine koja, navodno, nastaje tako što njegov junak-stradalnik Veljko Hrvaćanin svoje zbitije kazuje izvesnom književniku u pero, pošto sam nije vičan da ga zabeleži. Iako sklon ovakvim metaknjiževnim narativnim igrama, Anđelko Anušić u romanu Život iz zasjede nije na njima odviše insistirao. Ono što je od te vrste „začina“ dato, uneto je s merom, bez prevelikog naglašavanja. Tako vazda biva kada naraciju oblikuje ruka iskusnog prozaiste, što Anušić belodano jeste. Ali i više od toga: po semantičkim zasadima pisac provokativan, opor, vičan oblikovanju implicitnih pitalica i problematizacija. Onih koje su umesne i književnoestetski najbolje. Pogotovu kada imaju „duplo dno“, što je u ovome romanu čest slučaj.
Srba Ignjatović
