Žak Derida : biografija

10.06.18 Vreme

Dve nemogućnosti – nemoguće je bilo ne pisati i nemoguće je napisati biografiju Žaka Deride – stekle su se u voluminoznoj knjizi (652 stranice) čiji je značaj teško preceniti.
Žak Derida, dakle. Jedan od najvećih i najčudnijih, najzagonetnijih savremenih filozofa, čovek koji je bio obožavan do te mere da su se "deridijanci" neretko doživljavali kao sekta i koji je, u isto vreme, bio (i ostao) toliko omražen da u trenutku kada, sredinom osamdesetih godina prošloga veka, postaje jedan od najslavnijih Francuza u svetu, kada predaje na najvećim i najprestižnijim univerzitetima na potezu od Amerike, preko Evrope i Afrike, do Japana, kada je najprevođeniji francuski filozof, u samoj Francuskoj jedva uspeva da pronađe odgovarajući posao. Da stvar bude još zamršenija, Derida je filozof čiji su tekstovi u tolikoj meri komplikovani i, barem na prvi pogled, neprozirni, da je čitanje njegovih radova jedna od najzahtevnijih intelektualnih akrobacija. Iako mu je životopisac veoma naklonjen, Derida se u ovoj biografiji pokazuje kao čovek težak sebi i drugima, genijalan i fascinantan lik koji ne može bez ljudi a beži od njih, osetljiv i zahtevan do granice neizdrživosti, bezrezervno odan onima koje voli i nepomirljiv prema onima za koje veruje da su ga izneverili. Ali pre svega i iznad svega ova biografija potvrđuje ono što, iskusnijem oku, govore njegove knjige: kada je o filozofiji reč nikakvih kompromisa, ni sa kim, pa ni sa samim sobom, nije bilo.
Kao mlad čovek Derida je do te mere nesiguran i sklon depresijama da je njegov ostanak u filozofiji nekoliko puta bio ozbiljno doveden u pitanje. To što je rođen 1930. u Alžiru, u tradicionalnoj jevrejskoj porodici, više je od pukog podatka jer je za vreme Drugog svetskog rata on i na svojoj koži žestoko osetio učinak rasizma. Ta će ga râna iskustva straha i neizvesnosti, kada je, između ostalog, izbačen iz škole kao Jevrejin, obeležiti za čitav život. Sa 19 godina dolazi u Pariz, ali susret sa tim velikim, uzbudljivim gradom nije ni dobar ni lak. Verovatno će onome ko poznaje raspon Deridine erudicije delovati čudno, ali on nije bio dobar student, neke je predmete prolazio na jedvite jade, padao je ispite, a čak ni iz filozofije nije dobijao najbolje ocene jer je oduvek pokazivao gađenje prema profesorskom (a ne živom) filozofiranju. Takav će mu stav doneti koliko slave, toliko i nevolja. Čak ni odbrana doktorata – a tu institucionalnu prisilu obavlja s pedesetak godina, kada je jedan od najcenjenijih filozofa na svetu – neće proći bez neprijatnosti. Ipak, uspeva da uđe na najprestižniju francusku instituciju, Ekol normal, gde ga nešto starije kolege Luj Altiser i Mišelo Fuko odmah uočavaju. Samo nekoliko godina kasnije objavljuje svoje prve, zapanjujuće sveže i jednako složene tekstove koji se mogu voleti ili mrzeti, ali pred kojima se, naprosto, nije moglo ostati ravnodušnim.OPASNA FILOZOFIJA: Ono, dakle, što je Deridi od prvog trenutka bilo jasno, a do čega većina filozofa ne dođe nikada – te onda svoju filozofsku impotenciju preobražavaju u mržnju prema francuskom filozofu – jeste da filozofija dostojna toga imena mora da bude opasna. Opasna po okolinu, opasna po društvo, opasna po poredak, opasna po onoga ko je piše. To postaje jasno već u prvom njegovom spisu iz 1962. godine, Poreklo geometrije u filozofiji Edmunda Huserla: Derida pritiska tamo gde najviše boli. Filozofija živi, verovao je, samo ako odbije da pristane na već zgotovljene oblike, ako dovršene forme, uz sve rizike, razgrađuje. Umeće razgrađivanja, ali i ponovnog konstruisanja od istih elemenata, Derida će nazvati dekonstrukcijom. Iako će mu dugi niz godina tumači zamerati da je nepolitičan, Peters u svojoj biografiji snažno sugeriše da su, kod Deride, politički ulozi uvek bili i veliki i jasni, jer borba protiv okoštalih struktura ne može ne biti politička. To što filozof ne koristi tradicionalne političke pojmove i tradicionalnu filozofsku retoriku, te je mnogo više okrenut književnosti i slikarstvu, samo je perspektiva koja ne poništava implicitne političke učinke. Slavni pojam rAzlika (différance, a ne, kako je pravilno, différence), recimo, politički je do same srže. Uostalom, i sam će Derida u ličnim sveskama, 1976. godine, zabeležiti sledeće: "Kao po običaju: nikad ne sklapam saveze i pucam na sve strane: potpuno sâm. Strah me je od saveza i osećaja sigurnosti koji saveze održava. Stvarno me je toga strah, što niukoliko ne čini moju usamljenost junačkom, već pre nekako zastrašenom i kukavičkom: ‘neće me prevariti’ – pa tražim rešenje u ‘bežanju od saveza’ i odvratnosti prema ‘zajednici’. Gadi mi se i sama ta reč" (str. 305). Upravo se u ovim oporim rečima pronalazi sva poetika Deridinog filozofskog poduhvata, ali i njegovih ličnih izbora i nemira. Zapravo, Derida je uvek bio raspet, doslovno rastrgnut, između želje i potrebe za samoćom – te se u svojim pismima neprestano žali kako nema mira – i jasne svesti da je angažovanje, kako u građanskom, tako i u filozofskom smislu, obaveza svakog slobodnog građanina.
Gde god se pojavi sve oko njega se kovitla i vri. (Incident će se, naravno, dogoditi i u Beogradu 1992. godine kada znameniti ničeanac ovdašnji, patetičan i dosadan nacionalista, u poluprivatnom kontekstu odbrusi Deridi kako je izdao Ničea. Svikao na slične gluposti Derida je ostao pribran – naravno da je izdao Ničea – a sam Niče se, jamačno, promeškoljio u grobu.) U takvom sticaju događaja neizbežne su i urnebesne epizode poput one kada Deridu na berlinskom aerodromu dočekuje nemački kolega. Nemački filozof o svom francuskom gostu zna sve, osim kako ovaj izgleda. Budući da glas o Deridi, kao ekscentričnom Francuzu, ide ispred njega, nemački filozof prilazi živopisno obučenom muškarcu sa razdrljenom košuljom i naočarima za sunce na nosu i sprovodi ga do automobila. Ispostavlja da čovek jeste Francuz, ali s filozofijom nema veze, on je režiser koji u Berlinu bira glumce. U tom trenutku Nemac uočava muškarca nemirne sede kose, u neuglednom sivom odelu, koji se, na izlasku s terminala, unezvereno osvrće oko sebe. To je, naravno, Žak Derida. Francuski režiser istog časa eksplodira od smeha, nemački filozof tone u zemlju od sramote, dok Deridi ta epizoda nije zabavna. Zabavno je, međutim, što će, nešto kasnije, i sam Derida da promeni svoj imidž i bezoblično profesorsko odevanje zameni opuštenijom odećom, praćenom obaveznim belim šalom. U komunističkoj Čehoslovačkoj 1981. godine biva uhapšen zbog posedovanja droge, češka policija ga umereno maltretira, provodi noć zatvoru, a ta epizoda u tolikoj meri uzburkava političke duhove da interveniše i sam predsednik Francuske Fransoa Miteran, preteći Češkoj oštrim merama. (Ispostavilo se da je drogu Deridi podmetnuo nesposobni, ali ambiciozni policajac koji će, po padu komunizma, da bude uhapšen upravo kao trgovac drogom). Snimaju se filmovi o njemu i filmovi s njim kao glumcem. Doduše, on uglavnom igra sebe samog. Jednu od filmskih epizoda upotrebiće Derida za potresan tekst o duhovima i utvarama. Glumeći sebe on vodi dijalog sa studentkinjom koja, pred njim, izgovara sledeći tekst: "Ne bojim se više, ja sam duh". Malo posle snimanja glumica umire sa 24 godine. Kada američki studenti, nekoliko godina kasnije, budu tražili od Deride da zajedno s njima odgleda taj film, on će biti do te mere potresen da tekst o utvarama, kasnije, prerasta u slavnu knjigu Marksove sablasti.

PARADOKS BIOGRAFIJE: Kao i biografi Mišela Fukoa i Rolana Barta, biograf Žaka Deride suočava se s konstitutivnim paradoksom svog poduhvata: kako pisati životopis filozofa koji je značajan deo svoga dela posvetio upravo ideji po kojoj život autora ni na koji način nije bitan za njegovo delo? Ništa nam detalji života neće reći o samome tekstu, tvrde sva trojica. Tajna teksta ne nalazi se izvan njega, u životu autora, u njegovim namerama, htenjima i nemirima, u onome što je pisac hteo da kaže (vouloir-dire). Istina teksta je u samom tekstu. Upravo je tekst ono što je pisac hteo da kaže (zašto bi inače pisao?). Što se, u međuvremenu, značenja teksta mogu tumačiti na različite načine, problem je i lepota samoga jezika, a ne piščevih duševnih i telesnih stanja. Ne postoji jedno, pravo, istinsko i istinito tumačenje, već postoje samo tumačenja. Kakvog, onda, ima smisla pisati biografiju, naročito biografiju nekoga poput Žaka Deride? Da li je to puko zadovoljavanje pučke radoznalosti koja bi da zaviri u sobu, lonac i krevet slavne osobe, psihološko poigravanje proizvoljnim vezama – Deridine osetljivosti, smenjivanje depresije i euforije, uživanje u slavi i raskoši, vezanost za roditelje, iz čega se, onda, objašnjava tekst – ili u biografiji, ipak, ima nešto više? Ovde ne treba okolišati: ni jedan jedini detalj iz Deridine biografije – a ovde je reč o veoma iscrpnom tekstu, koliko je god to moguće na tako malom prostoru – ne kaže nam savršeno ništa o njegovom delu. Ali dobra će nam biografija, a Petersova to jeste, kroz govor o jednom piscu reći ponešto i vremenu u kojem je živeo i pisao. Ta nam i takva perspektiva neće objasniti delo, ali će nam, možda, reći zbog čega je on pisao tako kako je pisao, a ne drugačije. Dobra biografija, dakle, hvata duh vremena, a one najbolje biografije odvajaju se i od onoga o kome govore i od duha vremena i počinju da važe kao autonomna dela.

Biografija Benoa Petersa, dakle, sa svojih 650 stranica sitnog sloga, tek je jedan element velike slagalice koja se zove Žak Derida. Možemo se, utoliko, sporiti da li je Žak Derida najveći filozof dvadesetog veka, ili ne, ali je neosporno da ja zaslužio ovakvu biografiju, iscrpnu i poštenu, jer posle njega filozofija nije ono što je bila ranije. Sada je mnogo više.

ivan milenković