Virtuelna umetnost

26.06.10

U svojoj ediciji Ars theoria izdavačka kuća Clio iz Beograda objavila je knjigu Virtuelna umetnost: Od opsene do uranjanja koja, za ovdašnju sredinu, bez ikakve sumnje predstavlja kulturni događaj. Autor knjige je Oliver Grau, istoričar umetnosti, šef Odeljenja za nauku slike na Univerzitetu Donau u Kremsu (Austrija), i gostujući predavač na univerzitetima širom sveta (Humbolt u Berlinu, Univerzitet umetnosti u Lincu).
Grau (1965), spada u pionire istraživanja virtuelne umetnosti u svetu i rukovodilac je projekta Immersive Art/Umetnost uranjanja Nemačke naučne fondacije čiji je tim 1998. formirao prvu međunarodnu bazu podataka digitalne umetnosti - www.virtualart.at.
Knjiga, koju je vrlo stručno na srpski sa engleskog prevela Ksenija Todorović, za ovdašnju kulturu i proučavanje istorije umetnosti kod nas, gotovo je vizionarska jer, prema ocenama stručnjaka, ide bar dve decenije unapred u odnosu na ono što se u Srbiji trenuto radi, odnosno izučava.
Oliver Grau je, kako je primetila kritika, svoja istraživanja usmerio na istoriju medijske umetnosti, istoriju uranjanja (iako nije novi u istoriji umetnosti, termin "uranjanje" kod Graua dobija mnogo šire značenje od onog osnovnog - prim, AC) i osećanja, istoriju, ideju i kulturu teleprisutnosti, genetičke umetnosti i veštačke inteligencije. Grau je, između ostalih, objavio i dela Mediale Emotionen (Fischer, 2005) i MediaArtHistories (MIT-Press, 2007), a njegove knjige prevedene su na 12 jezika. Član je Nemačke akademije nauka Leopoldina i Brandenburške akademije nauka u Berlinu.
Jedinstvo vremena i mesta
U knjizi Virtuelna umetnost: Od opsene do uranjanja autor ostvaruje, argumentima potkrepljenu, ideju da je virtuelna stvarnost u srži ljudskog odnosa prema slikama, da nije ništa novo, nije izum novih tehnologija već ima svoje korene u umetničkim tradicijama koje nisu dosad pažnjivo ispitane. Naime, privid pred kojim je posmatrač sam, i u interakciji, postojao je još odavno, i razvijao se ili prekidao u zavisnosti od umetničkih tradicija i tehnologija. Grau nije krenuo od crteža pećinskog čoveka koje i danas možemo da vidimo u Altamiri, Laskou i Kliveu, jer se, kako kaže u knjizi, nije bavio virtuelnošću kao antropološkom konstantom. Grauovo interesovanje odnosi se na slike od 360 stepeni, odnosno jedinstvo vremena i mesta; zato su u ovu istoriju virtuelne stvarnosti (shvatimo je i tako) ušli slikovni prostori Vile misterija iz Pompeja (veliki fresko-friz, 60 g.p.n.e), pejzažna soba u Vili Liviji u blizini Primaporta (20 g.p.n.e) a, potom, sve do 19. i 20. veka, i čuvene panorame, planetarijumi, Moneovi lokvanji, Ajzenštajn... Do danas, odnosno vremena kada, kako kaže Grau, medijska umetnost - to jeste, video, kompjuterska grafika i animacija, internetska umetnost, interaktivna umetnost u svom najnovijem obliku virtuelne umetnosti s podžanrovima - polako osvaja teorije slike i umetnosti.
Dosad, kaže Grau, nije sačinjen uporedni istorijski ili sistematski teorijski pregled virtuelnih stvarnosti, odnosno nije data umetničko-istorijska analiza slikovnih prostora i medijuma u okviru umetničko-istorijske analize pojma uranjanja. Njegova knjiga Virtuelna umetnost jeste, zato, pionirski pokušaj da se to konačno uradi.
Za čitaoce Danasa Oliver Grau objašnjava da virtuelna umetnost nije umetnost koja je nužno zasnovana na medijima.
- Današnja virtuelna umetnost jeste elemenat medijske umetnosti koja, međutim, ima još niz svojih drugih lica. Virtuelna umetnost jeste najsofisticiranija upotreba medija u stvaranju opsene, hvatanja u koštac sa njom ili njenog imitiranja i razaranja.
U knjizi ste uglavnom dali pregled evropske tradicije likovnog prostora privida, i to uglavnom zapadne. Mnoštvo je, međutim primera i u svetu?
- Tačno. Evo, nedavno sam bio u Kini i shvatio sam da postoji velika tradicija opsene, pogledajte samo terakota vojsku u Ćinšihuangu. Pa, pagode na Tajlandu... nisam ih stavio u knjigu ali je jasno da postoji mnogo više materijala od onoga koji sam izabrao. Putovanja po svetu i ljudi koje sam sretao otkrili su mi sve to, no, kako dolazim iz Nemačke, više mi je poznata umetnost iz moje sredine.
Medijska umetnost uvek je interaktivna
Pravoslavnu tradiciju spominjete, ali samo u vezi sa sukobom ikonoboraca i ikonobranitelja. Međutim, ako pogledate shemu fresaka u pravoslavnim manastirima, videćete da i tu postoji jaka tradicija likovnog prostora privida. Pred posmatračem se, u prostoru od 360 stepeni, na freskama predstavlja celi svet Biblije?
- Nisam upoznat sa onim što se može videti u manastirima, ali mogu da pretpostavim kako to izgleda. Više sam se, međutim, fokusirao na ideju da transponujem sliku od 360 stepeni po sistemu: jedno mesto, jedno vreme, jedan scenario.
Obići ćete, svakako, naše manastire kada dođete, kao što kažete, ponovo u Srbiju?
- Svakako bih to želeo. Bio sam i gost u Ministarstvu kulture, već postoje planovi za neke projekte, videćemo još...
Insistirate na interaktivnosti. Da li je nova tehnologija koju umetnost prati promenila odnos između umetnika i posmatrača?
- Ideja da se pasivna uloga posmatrača pretvori u aktivnu može se nazvati modernim fenomenom. Početkom 20. veka, to se već desilo u pozorištu, u kojem je, zahvaljujući nekim elemntima, gledaocima dato da imaju veću ulogu. Ali, medijska umetnost je uvek interaktivna. To je njen obavezni elemenat, i on mora da bude snažan. Korisniku (posmatraču), najčešće, daje se izvesna sloboda da reaguje na program, da radi ovo ili ono, ali on ipak nije potpuno slobodan da ide preko granica softvera. U zavisnosti od toga koliko se sam operativni sistem širi, u toj meri teoretski i posmatrač - usudio bih se da kažem - postaje umetnik. Uzmimo šah za primer. U šahu imate 64 polja, figure i izvesnu slobodu. Vi ne znate više od osobe koja je šah izumela, ali teoretski, znate da se možete igrati vrlo virtuelno.
Tehnologija se razvija neverovatnom brzinom. Može li umetnost da je prati, i šta dolazi posle virtuelne umetnosti?
- Ovo je vrlo važno pitanje. Mislim da će, iz onoga kako i šta ja vidim, virtuelna umetnost opstati i da će biti nastavljena veza sa novim tehnologijama. Savremene nauke, u istraživanju veštačkog života, robotike, nano tehnologije... prolaze kroz revoluciju. A gde bolje možemo da razumemo kako će budućnost ljudi izgledati ako ne u umetnosti? Zato mislim da medijska umetnost igra danas vrlo važnu ulogu jer nam omogućava da razmišljamo o tim procesima. Da vidimo da li ih uopšte želimo. Možda bi, u stvari, sa stanovišta utopije trebalo da ih kritikujemo.
Potrebno je interdisciplinarno znanje
Da li virtuelna umetnost menja (širi, sužava) ideju o kreativnosti?
- Mislim da je vrlo teško objasniti ideju kreativnosti, i da postoji mnogo njenih definicija. Pogledajmo, međutim, neke njene aspekte. Nije reč uvek o slikanju i predstavljanju nečega već i o novim varijantama kombinacija. Što je širi raspon medija to je i šira mogućnost da se i vi sami izrazite. Tradicionalna umetnost, slike i skulpture, ostaće zauvek vrlo važni ali medijska umetnost, sa svojim širokim opsegom izražavanja, može da pruži mnogo više odgovora u susretu sa fenomenima današnjice, tim supersloženim fenomenima našeg vremena kao što su globalizacija, naučna revolucija, revolucija slike... Sve su to tako kompleksne revolucije, niko ih više ne može razumeti, i zato vizualizacija može biti vrlo interesantna. Upravo zato bi se moglo i desiti da medijska umetnost bude ars combinatoria, ono što smo, dakle, imali u renesansi. U interaktivnom scenariju, vi biste kao korisnik kombinovali različite elemente, predmete, priče, i time stvorili nešto novo čime biste istovremeno bili i kreativni stvaralac. To je, kažem, samo jedan aspekt iz kojeg možemo videti da se pojam kreativnosti ne menja ali se, na izvesni način, transformiše. Odnosno, scenario iz renesanse se ponavlja ali na različiti tehnološki način.
Koliko obični posmatrač danas može uživati u virtuelnoj umetnosti, s obzirom da u sadašnjoj "podeli" sveta na bogatu manjinu i siromašnu većinu on, svakako, pripada ovoj drugoj te mu ni svi tehnološki dometi nisu pristupačni?
- Ovo je vrlo, vrlo važno pitanje i ne odnosi se samo na pojam elitističke umetnosti već i na mnogo šire pitanje delokruga medija. Potpuno ste u pravu, ja bih rekao da možda 95 odsto našeg sveta nema pristup medijskoj umetnosti o kojoj pišem u mojoj knjizi. Ali, Internet, njegov sve brži razvoj i pristup njemu doneće tu vrstu umetnosti vrlo brzo velikom broju ljudi. Oni će, i dalje, možda biti manjina ali je vrlo važno da se taj delokrug širi. Između ostalog i zato što naše vreme sve više postaje prostor u kojem nam se prodaju političke, religiozne, ekonomske poruke, pa je vrlo važno da se delokrug medija otvara kako bismo zadržali kritički stav, zaštitili se od tih poruka i onoga što ne želimo obavezno da "kupimo", u šta ne želimo da verujemo.
U razumevanju virtuelne umetnosti sve se više prepoznaje interdisciplinarnost. I posmatrač bi, shodno tome, morao da poseduje bar bazična znanja iz psihologije, antropologije, ali i iz prirodnih nauka?
- Na žalost, svet postaje sve složeniji pa je čoveku potrebno i interdisciplinarno znanje, poznavanje više disciplina. U istoriji umetnosti, slike su dejstvovale dijahrono. Danas je, na žalost, medijska umetnost komplikovana i to pitanje postaje sve važnije za istraživače. Na prvoj međunarodnoj o istoriji medijske umetnosti, nauke i tehnologije, u Banfu (Kanada) 2005, kojom sam ja predsedavao, bilo je predstavljeno 19 disciplina; došli su matematičari, astronomi, biolozi, ljudi iz humanističkih nauka, iz sveta filma... To samo govori koliko je medijska umetnost ne samo složena nego i kako, i koliko odražava moderno društvo.
Rubens i medijska umetnost
Pitali smo Olivera Graua da kaže iskreno da li ga, kao posmatrača, više ponese Rubensovo platno ili, recimo, neka instalacija teleprisutnosti, interaktivna umetnost na mreži? - Danas umetnici moraju da se nose sa mnogo složenijom situacijom, ali to ne znači da je ranija umetnost gora od današnje niti da je današnja umetnost gora od ranije. Rubens me može ushititi, ali i manje od nekog dela današnje medijske umetnosti. I obrnuto. Nedavno sam bio u Rusiji i u Ermitažu video sliku jednog, meni dosad nepoznatog slikara, koja me je svojim tonovima, kombinacijom boja, ostavila bez daha.

Anđelka Cvijić

08.06.10

Na pomen mučnine koji može da se javi gledanjem filma u 3D bioskopu, Oliver Grau podseća na panorame 19. veka, od kojih se ljudima takođe vrtelo u glavi

Danas smo slikama okruženi na najrazličitije načine: milijarde njih viđamo svakodnevno na televiziji, internetu, mobilnim telefonima, u slike „uranjamo” i nismo uvek svesni njihove moći.
Međutim, virtuelnost umetnosti i likovnog prostora, pa i života, nije ništa novo, posmatrač je postavljen u „hermetički zatvoren slikovni prostor privida” još od vremena antike, a u naše vreme otvara sve novije dijaloge slike i sveta – posredstvom novih tehnologija i medijske umetnosti. Upravo o tome govori uvaženi gost Beograda Oliver Grau, šef Odeljenja za nauku slike na Univerzitetu Donau u Kremsu, u Austriji, i gostujući predavač na univerzitetima širom sveta. Njegova knjiga „Virtuelna umetnost: od opsene do uranjanja”, u izdanju „Klija”, i izvrsnom prevodu sa engleskog Ksenije Todorović, predstavljena je juče u prostorijama ovog beogradskog izdavača.
Inače, Oliver Grau svoja istraživanja posvetio je istoriji medijske umetnosti, istoriji uranjanja i osećanja, istoriji, ideji, i kulturi teleprisutnosti, genetičke umetnosti i veštačke inteligencije. Bio je i rukovodilac projekta Immersive Art – Umetnost uranjanja, Nemačke naučne fondacije čiji je tim 1998. godine formirao prvu međunarodnu bazu podataka digitalne umetnosti www.virtualart.at.
Čedomir Vasić, profesor Univerziteta umetnosti, govoreći o značaju Grauove knjige, podsetio je na to da je virtuelnost prisutna u svakoj umetničkoj aktivnosti. Posmatrač ulazi u stvarnost dela i postaje njegov deo.
– Grau ovaj fenomen opisuje počev od velikog friza u Vili misterija u Pompejima, koji je nastao 60. godine pre nove ere, preko širokog pregleda evropske tradicije likovnih prostora privida, u renesansi i baroku, do panorama 19. veka, zatim pojave filma i odnosa Sergeja Ajzenštajna prema ovoj umetnosti, koju je smatrao najsavršenijom. Ova studija pokazuje da su se ljudi svakoga doba izuzetno trudili da proizvedu što veću iluziju uz pomoć tehničkih sredstava koja su im tada bila na raspolaganju. Gledalac uranja u ambijent i postaje deo okruženja. Međutim, novi mediji su svojevrsno sredstvo virtuelne umetnosti, koja menja naš odnos prema svetu – rekao je Čedomir Vasić.
Profesor Oliver Grau objasnio je da su studije medijske umetnosti novo polje koje objedinjuje različite discipline, počev od istorije umetnosti, preko antropologije, psihologije, do studije medija.
– Živimo u vremenu revolucije slike i medija, u kojem i prirodne nauke uvode ove pojmove. Jedni govore o propasti sveta, drugi nagoveštavaju raj. Ono što je važno jeste da ove fenomene posmatramo sa distance i kritički. Danas su mogućnosti izražavanja pojačane, nova su sredstva dizajna, suočavamo se sa naučnom revolucijom i pomacima u nano-fizici, a i novi načini izražavanja u umetnosti nisu bolji, lakši su. Pored toga, potrebno je stvoriti sve veće baze podataka, kao naučne instrumente, i pravu dokumentaciju digitalno-virtuelne umetnosti, zbog toga što se mnogi od njih gube brzim dolaskom novih. Uz sve je neophodno očuvati kritički pogled na virtuelno, i upravo neki umetnici virtuelno upotrebljavaju kako bi razvili kritičko mišljenje i usprotivili se zatvaranju u određeni sistem mišljenja – objašnjava Oliver Grau.
Postavlja se pitanje može li čovek u svojoj evoluciji dostojno dalje da prati evoluciju tehnologije? Oliver Grau ne poriče značaj tradicionalne umetnosti i slike, znati crtanje pre svega – kako kaže, i ukazuje na neprikosnovenu ulogu posmatrača. Novi mediji samo olakšavaju poimanje umetnosti. Na pomen mučnine koji može da se javi gledanjem filma u 3D bioskopu, Grau podseća na panorame 19. veka, od kojih se ljudima takođe vrtelo u glavi, dok im taj osećaj nije postao uobičajen, pa zatim i dosadan. Stoga savetuje kritičko korišćenje novih medija i sumnja da će doći do ere potpunog iluzionizma i opsene.
Marina Vulićević