Veliki i mali princ

18.12.11 Politika

Muškarac i žena savremenog doba komuniciraju sa malo ogolelih i grubih reči, bez zanosa, bez iskrenih emocija, kaže pisac Veselin Mišnić

Romanom „Veliki i Mali Princ”, koji je objavila izdavačka kuća „Plato” iz Beograda, Veselin Mišnić (1954) ispisuje neobičnu i neočekivanu priču, priču o nama samima, našim naravima, snovima, strahovima, nadanjima, i to čini još misterioznijom njegovu životnu i biografsku priču. Autor za sebe kaže da nema uzora, mada ga je kritika videla negde između Kišove, Sabatove i Sioranovske poetike.
Roman „Veliki i Mali Princ”, sedmi je Mišnićev roman. Objavio je do sada dvadeset i pet knjiga: desetak pesničkih zbirki, šest knjiga aforizama, tri knjige pripovedaka, knjigu eseja, bavi se književnom i likovnom kritikom. Reči ga slušaju, kaže, jer on sluša šta te reči govore i kakve mu poruke upućuju. Nikada nije pratio književnu modu, ne robuje trenutnim pomodnostima. Za sebe voli da kaže da je „vuk samotnjak”, slučajno ili namerno, uvek na vetrometini, klanovski i žanrovski apsolutno neopredeljen.
Njegov čuveni „Roman u prahu” objavljen je u više izdanja. I kritika i čitaoci proglasili su ga jednim od deset naših najboljih romana prošle decenije. Kritika je za ovu knjigu rekla da je ravna romanu „Sto godina samoće”. Nagrađivan je i prevođen na više svetskih jezika.
Za roman „Veliki i Mali Princ” kaže: „Ovo nije priča o Malom Princu kakvog svi poznajemo. I ovo nije samo priča o Malom Princu. Ovo je priča o dva princa: Velikom i Malom. Ovo je, takođe, priča o svima nama. Priča koja se bavi večnim temama kojima se čovek bavi od kada je počeo da misli. Priča o sreći, o ljubavi i čežnji, o prijateljstvu, o tragalaštvu, o mogućem i nemogućem. I na kraju, priča o ostvarenim i neostvarenim snovima. Ovo je priča koja je potrebna ovom vremenu, koje se otuđilo od čoveka i o čoveku koji je otuđen od vremena u kojem živi i koji je zaboravio da u životu postoje mnoge druge vrednosti koje ga ispunjavaju, a da to uvek nije novac, moć i, recimo, slava”.
Ova knjiga, dodaje Mišnić, ima dva glavna junaka i nekoliko drugih koji nisu izdvojeni i označeni imenima, već samo oslikani karakteristikama svojstvenim ljudskom rodu, ali i čitavom živom svetu. Neki junaci iz drugih slavnih priča će se naći na stranicama ove knjige, kao Galeb Džonatan Livingston, recimo, ili njegov dvojnik, svejedno je. Mali Princ koji je nama poznat nema dvojnika, i ne može ga imati. Neki drugi i drugačiji Mali Princ je pred nama. U ovom vremenu u kojem upravo sada živimo.

Primećujemo da dva romana deli gotovo čitav vek.

Da, kaže autor, ali pitanja su ostala ista.
Koliko se za to vreme ljudski rod promenio? Neverovatni izumi, i tehnološka dostignuća olakšali su čovekovu komunikaciju i život, ali pitanje je da li su ta čuda nauke doprinela ljudskom rodu da postane bolji, plemenitiji, humaniji.
Mali Princ, na stranicama ove knjige, objašnjava Mišnić, nije onaj kojeg mislimo da znamo. To je neki drugi Mali Princ. I blizak nam i dalek, i ono što je kao ideja vodilja u ovoj knjizi najvažnije, to je da svako od nas, može imati svoga Malog Princa. Susret Malog i Velikog Princa je susret dvaju koncepcija života. Ovaj nama nepoznati Mali Princ luta zemaljskim prostranstvima tragajući za srećom. Ta radoznalost ga vodi u svet kojem ne pripada, ali on ima neodoljivu potrebu da ga otkriva i upoznaje. Veliki Princ je zatočenik svoje lične samoće i životne nedorečenosti, ili promašenosti, svejedno je.
Najlepše što on poseduje su sećanja pohranjena u mahom nedosanjanim i neostvarenim snovima. Najveće lepote nisu one koje su svima dostupne, već one koje ostaju u nedodiru i koje su hrana i podstrek onim najfinijim i najčistijim željama. Posebnu draž i pečat neočekivanog ovoj knjizi daju pisma koja Veliki Princ piše negde iz sveta nedodira. Ta pisma kao zvezdane iskre lutaju kosmičkim prostranstvima, jer kako reče Mali Princ: „Nema sigurnijeg poštanskog sandučeta od kosmosa”. Ona su trag i dokaz da je ljubav večna. Zato su upućena nekoj imaginarnoj ženi, koju Veliki Princ uvek oslovljava sa Gospo. Gospa nije žena iz nekog riterskog doba, nije nestali ideal iz dalekih vremena, gde su čestitost i odanost bile najveće vrline. Nije to ni Gospa – majka Bogočoveka. To je samo neka, za Velikog Princa, nedodiriva žena, koja je imala, ili ima, gospodstveno držanje. Njegova su pisma puna čežnje, strasti, sete i ljubavi.
Takva i slična pisma pisao je Gete nedodirljivoj Šarloti. U ovim vremenima ovakva pisma neprimerena su i skoro nezamisliva, jer, danas se niko pismima i ne obraća voljenoj osobi. Muškarac i žena savremenog doba komuniciraju sa malo ogolelih i grubih reči, bez zanosa, bez iskrenih emocija. Reči koje bi trebalo da budu spona, lišene su svake lepote. Možda ni ova priča nije završena, možda će i nju neko, u neko drugo, tek dolazeće vreme, nastaviti ili završiti.
Veselin Mišnić veruje da će njegov roman „Veliki i Mali Princ” opstati i trajati i u nekim budućim vremenima, jer će ovakvih knjiga i ovakvih priča – biti sve manje i manje.

Zoran Radisavljević