Vatra i krv

22.10.06 Politika

Rano delo Ernsta Jingera „Vatra i krv” iz 1925. godine, prvi put na srpskom jeziku, u prevodu Nebojše Baraća, objavila je izdavačka kuća iz Zemuna – Centar za izučavanje tradicije „Ukronija”. U ovom malom odlomku iz velike bitke, kako je opisao svoju knjigu, Jinger je dočarao svoje iskustvo sa bojišta u Prvom svetskom ratu.
Jinger je još uvek nepravedno u senci popularnih pisaca kao što je, na primer, Ginter Gras koji je tek nedavno priznao da je u ranoj mladosti bio pripadnik SS trupa. Jinger je, naime, u jeku Drugog svetskog rata imao smelosti da se suprotstavi nacionalsocijalistima i totalitarnim režimima uopšte. Onima koji Jingeru osporavaju taj podvig, taj će veliki pisac i dalje izgledati kao reakcionarni mislilac.

Ernst Jinger (29. 3. 1895 – 17. 2. 1998) učestvovao je u oba svetska rata, u Prvom je bio ranjen čak sedam puta, u Drugom je izgubio sina. Poslednji je nosilac Krsta za zasluge, najvećeg nemačkog ratnog odlikovanja. Iako uspešan u karijeri vojnika, Jinger se pred sam Drugi svetski rat paralelno okreće pisanju alegoričnog romana „Na mermernim liticama”, u kojem je Hitleru nadenuo smešno ime Kniebolo, a simbolično osporio i druge naciste na vodećim pozicijama.

– U liku Vrhovnog šumara više sam video Geringa nego Hitlera. Ali sam mislio i na Staljina. U „Liticama” nema nikakve razlike između Hitlera i Staljina. Mitovi imaju veći domašaj od istorije, rekao je u jednom intervjuu Jinger. Drugom prilikom je izjavio:

– Kniebolo je izbacio na površinu gnusnu glupost, najniži stepen volje; u njemu svako prepoznaje sopstvenu sliku.

Jedna od najpoznatijih anegdota vezana za Jingera opisuje besnog Geringa koji zahteva da ovaj bude poslat u logor. Na to je Hitler odgovorio: „Pustite Jingera na miru”.

Po izbijanju Drugog svetskog rata, Jinger je mobilisan i poslat na ratište u Francusku, gde se istakao spasavanjem kulturnog blaga i života ranjenika.

Posle učešća u neuspelom atentatu na Hitlera 1944. godine udaljen je iz vojske, a stariji sin mu je poslat na front, gde gine. Boraveći u Parizu tokom rata Jinger je vodio „Pariske dnevnike” i družio se sa umetnicima Sašom Gitrijem, Monterlanom, Žiroduom, Koktoom, Polom Moranom, Brakom, Pikasom. „Viđao sam i Selina. Imao je grozan karakter, nimalo kavaljerski. Ali je, kao i ja, voleo mačke”, rekao je Jinger.

Posle rata susretao se sa Hajdegerom i Borhesom sa kojim je delio zajedničku duhovnu suštinu „samotnog bića koje želi da sačuva svoju unutarnju slobodu”.

U pratnji francuskog predsednika Miterana i zapadnonemačkog kancelara Helmuta Kola, 1984. godine odao je počast žrtvama dva svetska rata. Svi ovi podaci iz života Ernsta Jingera spona su ka njegovom delu kojim je predvideo prevlast tehnologije i zajednicu Evrope. Najbolje se osećao izvan sveta mašina, u prirodi, sa životinjama i insektima. Silina prirodnosti u heraklitovskim konfliktima, neizmeran dosluh sa onostranim kroz krajnju opasnost i ugroženost života, deo su ovog malog odlomka iz velike bitke nazvanog „Vatra i krv”.

– Uvek sam osećao izvesnu privlačnost prema teškim situacijama ili onome što ponekad nazivam „izgubljenim položajem”, objašnjavao je novinarima.

Te, čoveku neznane, sile doživljavao je iskonski, homerski, kao epski ratnik. Primerom svoga života pokazao je da ograničavanjem sebe nastaje izobilje, da često iz istinske propasti dolazi spas. Malo je reći da je u odbojnosti prema bruju tenkova, mašina, onoga što je tako blisko današnjem čoveku, opisao granične situacije. Jinger je svoje iskustvo filozofa i pisca skovao u vatri i krvi, opisao je pre sam vrtlog metafizičke kreacije u kojoj se nova vrednost rađa ničeovskom voljom, iz haosa. „Izgleda da su svi dosadašnji zakoni poništeni, nalazimo se u grozničavom snu najviše stvarnosti, u nekom drugom krugu prava, u nekom drugom krugu čovečanstva i čak u nekom drugom krugu prirode. ” Izašašvši iz vrtloga istorije živeo je više od jednog veka, „osećajući sa bolom nezadrživo proticanje vremena”.

Marina Vulićević