Ursula le Gvin i daoizam

15.01.23

Knjiga začeta kao doktorska disertacija bavi se vezom između stvaralaštva cenjene američke spisatel?ice naučne fantastile Ursule le Gvin i daoizma (taoizma), jedne od dve velike autohtone religije Kine, ali i kineske duhovnosti u širem smislu.
Autorka je svoj rad zasnovala na izvornim kineskim kanonskim delima, ali i na delima o njima, da bi stečene uvide onda primenila na same Le Gvinine romane (prvenstveno one iz tzv. hainskog ciklusa) i pripovetke, pri čemu još i kako u obzir uzima i filozofske i sociološke studije zapadne tradicije, kao i sekundarnu literaturu o samom stvaralaštvu Le Gvinove.
Kompozicija knjige prati osnovne pojmove daoizma pa su tako poglavl?a naslovl?ena „Jednostavnost“, „Prirodnost“, „Sloboda“, „Neizrecivost“. Svi se ti pojmovi i u daostičkim klasicima i kod same Ursule le Gvin razmatraju kako na nivou društvenog uređenja izmaštanih svetova, tako i na nivou samih likova. Poglavl?a se, međutim, ne iscrpl?uju u takvom binarnom paralelizmu, nego sadrže i osobenosti koje ih jasno razlučuju od drugih poglavl?a.
U prvom poglavl?u Panajotovićeva jasno prepoznaje da se daoistička vrlina jednostavnosti prepoznaje i na makronivou hainskog ciklusa kao takvog: iz romana u roman pripovedna linija sve se više pojednostavl?uje i pročišćuje. Kl?učnim za autorkino razmatranje društvenog momenta već se ovde nameće napetost između tehnokratskih, korporativnih, velikih civilizacija i, njima nasuprot, malih, lokalnih, samoodrživih zajednica. Što se pak tiče nivoa individualnosti, već analize likova pokazuju da je prepoznat arhetip putovanja, a autorka uočava i ulogu što je i za protagonistkinju Sati Das i za društvo u kom živi igra voda, pa povezuje taj motiv s ulogom vode u daoizmu.
Drugo poglavl?e donosi finu analizu sudbine Sati Das kao realizacije Le Gvininog istraživanja svetotvornosti reči. Nezadovol?na izrazima za moć reči i pripovedanja kao što su religija ili filozofija, protagonistkinja prelazi na veliki sistem, pa šumu, planinu, da bi na kraju izraz pričanje prepoznala kao najmanje varl?iv. Panajotovićeva ovdje detektuje stanice jednog duhovnog puta: od antropogenih, diskriminišućih termina, prema organskim, koji međutim takođe bivaju odbačeni, u potrazi za nazivom koji bi ipak izrazio duboku humanost fenomena.
Slobodu, kojom se bavi treće poglavl?e, autorka u delu Ursule le Gvin otkriva kao proces, ne stanje, i to kao dijalektički proces koji se odvija na relaciji jedno–mnoštvo, što je i opet vrlo daoistička tema, a to je i bitno unutrašnja, ne spol?ašnja, narav revolucije. Upozorava se i na činjenicu da društvo već kao takvo sputava individualnu slobodu te da ova samim time nikada nije datost, nego nešto za što se tek treba izboriti, a što je nemoguće bez prihvaćanja prolaznosti svega kao vrata prema večnosti.
Četvrto poglavl?e, konačno, i u klasicima daoizma i u hainskom ciklusu ističe krajnju i trajnu neizrecivost suštine. Što je izrecivo, nije istinito, a što je istinito, ostaje neizrecivo. Autorka se zato ovde okreće religijama i mističkim praksama Le Gvininih svetova. U ovom, završnom, poglavl?u autorica kao da pre nego što, poput Sati, i sama zaćuti ima potrebu da dovede sopstvenu reč do vrhunca pa se dotično poglavl?e svakako izdvaja nadahnutošću stila, koji vrlo uspjelo kombinuje lirski diskurs s preciznošću i zbijenošću.
Panajotovićeva, štaviše, hrabro preskače i analizu površinskih i lako uočl?ivih daoističkih referenci, već ustrajno – i originalno! – traga za dubl?im elementima prisutnosti velike kineske tradicije u opusu američke spisatel?ice. Kl?učni pojmovi kao što su vu-vei, dao, de, jang i jin u knjizi koju ovdje predstavl?amo osvetl?eni su bez ikakve usil?enosti, s lakoćom koja odaje da za autorku oni nisu tek egzotične pozajml?enice ili intelektualni konstrukti, nego deo njenog najdubl?eg iskustva. Jedino se time može objasniti činjenica, tim vrednija što je tako retka i izvan znanstvene literature, da knjiga tako često zvuči kao da je i sam kakav izvoran daoistički tekst, a ne „tek“ naučna studija koja se daoizmom bavi kao svojim predmetom. Kao neko ko književnošću nastoji da se bavi kao globalnim fenomenom i nečim što poseduje ontološku autonomiju, moram na kraju posebno vrednovati i autoričin uvid da je Le Gvinin žanr znanstvene fantastike zapravo vrlo blizak starokineskim, upravo daoističkim estetskim i šire duhovnim pogledima, što je uvid pogotovo dragocen u okvirima komparativne i svetske književnosti, u kojima glavnu reč imaju zapadna teorija i zapadna književnost, stasale pak na mimetičkoj herezi, pri čemu se mimeza shvata u najgrubl?em realističkom smislu, tj. na uverenju da se književni svetovi moraju oblikovati prema diktatima takozvanog realnog sveta. Nasuprot tome, kineska tradicija, zajedno s drugim velikim nezapadnim književnim tradicijama, u svojoj estetskoj misli polazi od samorazuml?ive premise da umetnosti nisu dužne da oponašaju već postojeći svet, nego da uspostavl?aju nove, silom intuicije i imaginacije, čime se vlastiti, upojedinačeni identitet ne potiče na dal?nje utvrđivanje u samom sebi, već na otvaranje i samonadilaženje.

Igor Grbić