Umetnost i tehnologije komunikacija

01.01.09

CM Komunikacija i mediji - 12/2009
Aleksandar Todorović je, kao inženjer elektrotehnike, proveo preko četrdeset godina svog profesionalnog angažmana u različitim oblastima radija i televizije. Između ostalih poslova obavljao je i dužnosti zamenika tehničkog direktora, pomoćnika direktora Televizije Beograd, glavnog i odgovornog urednika, izvršnog direktora Jugoslovenske radiotelevizije itd. Paralelno sa tim aktivnostima u radiodifuziji dvanaest godina bio je redovni profesor Fakulteta dramskih umetnosti Univerziteta umetnosti u Beogradu. Tokom devedesetih godina bio je direktor i dekan Međunarodne akademije za radio i televiziju u Montreu, Švajcarska. Predsednik je upravnog odbora firme Kompani i predaje na redovnim i doktorskim studijama na univerzitetima u Podgorici, Cetinju i Beogradu. Profesor Todorović je bio veoma aktivan u međunarodnim organizacijama, gde je, između ostalog, bio predsednik Tehničke komisije evropske unije za radiodifuziju (EBU), potpredsednik Studijske grupe 11 (Televizija), Međunarodne unije za telekomunikacije (ITU), član Organizacionog komiteta Montrejskog TV simpozijuma i član Saveta IBCa. Među priznanjima koja je dobio za svoj rad u oblasti radiotelevizije mogu se istaći zvanja doživotnog istaknutog člana SMPTEa (Society of Motion Picture and Television Engineers), nagrada IBCa (International Broadcasting Convention) i Velika diploma Zlatnog bora za režiju turističkog filma. Aleksandar Todorović je autor i koautor većeg broja knjiga i članaka iz oblasti elektronskih medija.
Fokus knjige Umetnost i tehnologije komunikacija je na pokušaju da se pruži objektivan i analitički pristup potrebi za komuniciranjem i umetničkim izražavanjem kao bitnim odrednicama ljudskih bića. Pri tom, te dve odrednice međusobno su tesno povezane i isprepletene. Čovek može komunicirati posredstvom umetničkih dela, kojima prenosi svoje najsnažnije poruke, a s druge strane, svako umetničko delo je ujedno i nosilac određenih poruka, pa samim tim i sredstvo komunikacija. To, razume se, ne znači da nije moguće napraviti strogu podelu na sredstva komunikacija, na jednoj, i umetnost, na drugoj strani. Pod sredstvima komunikacije se obično podrazumevaju sistemi i sprave koji u svojoj osnovi imaju neku manje ili više složenu tehnologiju i služe da bi se na daljinu prenele poruke, pri čemu su, u principu, ti prenosioci agnostični u odnosu na poruku koju prenose. S druge strane, pod umetnošću se podrazumevaju dela koja su nastala kao proizvod unutarnjeg poriva umetnika, kao rezultat njegove potrebe da se na način koji je sam odabrao izrazi svoje misli, osećanja, strahove i nade, ili obradi temu koja mu je naručena. Iako se te dve oblasti najčešće posmatraju i proučavaju odvojeno jedna od druge, između njih je oduvek postojao i još postoji složeni odnos međusobnih, privlačenja i odbijanja, kao i plodne razmene uticaja.
Predmet ovog dela je opisivanje rađanja modernih sredstava komunikacija, objašnjavanje suštine njihovog rada i ukazivanje na razmenu uticaja između sredstava komuniciranja na jednoj i umetnosti na drugoj strani. Posebna pažnja posvećena je nastanku modernih medija, fotografije, filma, radija i televizije i načinu na koji su ti mediji najpre podražavali postojeće umetnosti i pozajmljivali od njih pristupe i rešenja, da bi kasnije i sami postali sredstva umetničkog izražavanja i izvršili snažan povratni uticaj na iste one umetnosti na koje su se nekad ugledali.
Knjiga se sastoji od Uvoda, “Istovremeno rađanje tehnologije i umetnosti”, sedam celina “Kratka istorija razvoja tehnologije modernih komunikacionih i masovnih medija”, “Umetnost u dobu revolucija i mašinske tehnologije”, “Zabeležiti ili slaviti svetlo fotografija i slikarstvo”, “Pokret u slici i slike u pokretu – film, slikarstvo, pozorište”, “U carstvu zvuka radio, nosači zvuka, muzika”, “Od establišmenta do gerile televizija” i “Umetnost u dobu globalnih komunikacija i digitalne tehnologije” Dodatka “Da li je efemernost usud novih umetničkih dela”, bibliografije i indeksa imena.
Todorović navodi kako se već u prvoj polovini XIX veka, javila ideja da se tehnologija razvija brže od kulture i umetnosti i da to vodi kraju istorije i svevlasti tehnike. Istina, ovakav stav je u to vreme bio unekoliko prigušen pozitivističkom filozofijom uzdizanja nauke na gotovo božanski pijedestal i trijumfalističkim duhom XIX veka. Međutim, ta će se ideja ponovo javiti dvadesetih godina XX veka i postati sveprisutna posle Drugog svetskog rata, kada je izgledalo da brojni izumi koje je rat iznedrio, ko što su radar, mlazni pogon, digitalni računari, atomska bomba itd., nagoveštavaju da je tehnološki razvoj prestigao ne samo razvoj kulture već i razvoj čoveka kao takvog. Mnogi su tada na političkoj levici (kao, na primer, u Francuskoj) i na političkoj desnici (kao u Nemačkoj) ponovo vaskrsli ideju o “kraju istorije” i o “kristalizaciji kulture”, koja više nije u stanju da prati razvoj tehnologije i da se u skladu s tim razvojem i sama menja. Mnogi mislioci iznose apokaliptična predviđanja o “kraju čoveka, ljudskosti, istorije, pripovesti, filozofije, umetnosti...”. Tako Hajdeger tvrdi: “Tehnologija se sve brže razvija i taj nezaustavljivi razvoj prerasta čovekovu moć odlučivanja.”
Srećom, kaže autor, uprkos svim tim zlosutnim predviđanjima, kultura i umetnost su i te kako živi i živahni i nastavljaju da se menjaju i preobražavaju pod neposrednim uticajem tehnologija, i to posebno komunikacionih tehnologija. Autor smatra da bismo se mogli stoga složiti sa Čarlijem Girom da se istorija umetnosti u poslednja dva veka može posmatrati kao istorija odgovora umetnosti na izazove koje postavlja ubrzanje razvoja tehnologije, a posebno tehnologije komunikacija.
Todorović navodi da je danas opšteprihvaćeno mišljenje da je čovek prestao da se razvija biološki pre oko 30.000 godina, odnosno da se u biološkom i genetskom pogledu postneandertalski i današnji čovek praktično ne razlikuju. Ali, od tog doba do današnjeg dana menjala se i nastavlja da se sve brže i brže menja tehnika, pa samim tim i čovekov duh. Istovremeno, uska povezanost tehnologije komuniciranja i umetnosti u tom ranom periodu, kada čovek od lovca i nomada postaje zemljoradnik, može delimično da objasni iskonski strah ljudske vrste od razvoja tehnike i tehnologije. Dok mu, s jedne strane, tehnika i tehnologija služe da napreduje i sve više potčinjava prirodu svojim potrebama, čovek stalno strepi da on nije pravi gospodar tog fenomena, već da se tehnologija razvija samostalno i da će u jednom trenutku čovek izgubiti vlast nad njom, da će ga ona prevazići i konačno uništiti, da će se oteti njegovoj kontroli, ako je takva kontrola uistinu ikad i postojala. Stoga u primitivnim društvima, pa i u ranim civilizacijama, tehnologija je pod jurisdikcijom sveštenika, koji bi pomoću mita i religije trebalo da drže pod kontrolom tu opasnu i korisnu pojavu. Strah da bi se tehnologija mogla oteti kontroli i postati samostalni činilac izvan i iznad ljudske zajednice, uzrok je i objašnjenje uzroka i sadržaja brojnih mitova, legendi i priča od Golema, preko Frankenštajnovog čudovišta, do Čapekovih robota i izgubljenih androida iz Blejd Ranera. Sva ta stvorenja nastala su kao rezultat rada naučnika, ili sveštenika, koji su u trenutku događanja priče bili nekoliko koraka ispred svoje zajednice, koji su znali, pa i mogli više, te su svojim naporom stvorili veštačka bića, snažnija i moćnija od ljudi, pa i od svojih tvoraca, jedinke koje u suštini predstavljaju ujedno simbol razvoja tehnike i tehnologije i otelovljenje straha od tog razvoja.
Todorović kaže da bi se moglo zaljučiti da u početku rađanja ljudske civilizacije i kulture, pa i dosta vekova kasnije, umetnost nije bila suprostavljena medijskim tehnologijama, ili medijima, već je i sama bila komunikacioni medij, i to verovatno najznačajniji, jer je omogućavala da se prenose medijske i ritualne poruke ka i od pastve, pružajući iluziju moguće komunikacije s božanskim, kome se umetnička dela prilažu kao votivne žrtve koje bi trebalo da ga umilostive, ili su kodovane poruke kojima se božanskom saopštava svoja volja.
Prema Todoroviću, najveći deo predmeta koji se danas nazivaju umetničkim delom ranih civilizacija jednostavno su bile medijske poruke kojima su sveštenici prikazivali svemoć božanskog, čijim se posrednicima oni predstavljaju, ili su služili zemaljskom vladaru da pokaže svoju moć baštinjenu od božanskog i iskazanu pomoću sredstava umetničkog izražavanja, koja tako postaju čitljive medijske poruke.
Te poruke imaju svoje kodove kao i sve druge poruke koje mediji prenose. Ti kodovi su se vremenom razvijali na takav način da postanu dostupni primaocu, koji, iako uglavnom nepismen, prihvata i razume njihova značenja i poruke. To vidimo u megalitima menhirima kamenog doba, u hijeratičnim džinovima Abu Simbela, ali i u suptilnim kodovima koje nose oltarske slike ili freske i mozaici ranog srednjeg veka.
Tek će doba rađanja urbanih civilizacija Atine i kasnije Rima dovesti do prvog “osamostaljenja” umetnosti kao nezavisne pojave, koja, istina, i dalje dobrim delom služi kao medij vertikalne dvosmerne komunikacije između čoveka i boga, ali istovremeno postaje i bitan, zaseban i samostalni deo ukupne ljudske civilizacije. Međutim, raspad Rimskog carstva pod naletima varvara vratiće časovnik unazad i moraće da se sačeka pojave renesanse u Italiji i Flandriji da bi se slikarstvo i vajarstvo ponovo javili kao nezavisne umetničke grane, čija namena nije više da budu samo mediji prenosa crkvenih ili državnih poruka. Stekavši svest o svojim moćima i mogućim dometima, ona teže da prenose i sopstvene poruke. Književnost će, istina maltene ilegalno, krenuti samostalnim putem nešto ranije, ali će zato morati da sačeka otkriće štampe da bi zaista mogla da krene u buran i plodan razvoj.
Biće to prvi korak na putu na kome će umetnost sve više postajati čin lične komunikacije njenog tvorca umetnika s celokupnošću sveta koji ga okružuje i, neminovno, s drugim ljudima, koji taj svet nastanjuju. Umetnost se istovremeno laicizira, gubi formalnu i transcedentnu magijsku moć privilegovanog sredstva komuniciranja s višim silama i uzdiže se na pijedestal jednog od najviših dostignuća ljudskog duha, kao privilegovani nosilac bitnih ljudskih misli, pobuna i težnji. U tom procesu, umetnost dobija svetovnu moć sublimacije ljudskih misli i postaje jedno od najbogatijih sredstava međuljudskog komuniciranja.
Sa osamostaljivanjem umetnosti započinje i složena igra međudejstva i međusobnih uticaja između sredstava komunikacionih medija i umetničkog stvaralaštva. Telegraf je, istina, tek malo namreškao mirne vode umetničkog stvaralaštva svog doba, ali je zato fotografija izazvala pravu revoluciju u slikarstvu, radio i ploče su izmenili muziku, film, slikarstvo i pozorište su intenzivno međusobno razmenjivali uticaje, televizija je ostavila vidan trag na svim vizuelnim umetnostima, da bi današnje tehnologije digitalnih komunikacija postale integralni deo umetničkih dela, čijem nastajanju upravo prisustvujemo.
Upuštajući se u do sada nedovoljno istraženi deo široke oblasti međudejstva umetnosti i njenog okruženja, ova knjiga želi da bude još jedan neophodni most između umetnosti i tehnologije, ali i izazovno štivo za sve one koji studiraju, ili ih jednostavno privlače složena pitanja umetničkog stvaralaštva.

Biljana Vitković