Ulaz u raj ili Kraj istorije

31.03.12 e-novine.com

Ofucani crni mačor koji se pojavljuje pred radnicima štamparije što čuče oko pivskih flaša i bistre svoje bedne živote, pokušava da ih žestokim političkim govorom prvo na engleskom, a potom i na srpskom, probudi iz letargije, samo da bi im na kraju podelio flajere za piceriju „Sloboda“... ovo je karakterističan Todosijevićev način neprekidne ironizacije u kojoj ništa nije onako kako izgleda, odnosno taman kad čitalac/gledalac pomisli da je došao do nekog čvrstog uporišta, pisac/umetnik mu tlo izmakne pod nogama i on, da nastavim figuru, propada do novog čvrstog tla
Jedan od najintrigantnijih perioda posleratne likovne umetnosti u Beogradu i onaj koji je dao verovatno najpoznatije i svetski najprizantije umetnike, među kojima se svakako ističe Marina Abramović, događao se krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih i vezuje se za Studentski kulturni centar. (Teško je na ovom mestu ne opsovati kada se ta institucija pogleda danas.) Pre dve godine Žarko Radaković je objavio knjigu Era i podsetio nas na tu divnu energiju koja je tada vladala među umetnicima, a protekle jeseni, na Sajmu knjiga, pojavila se i zbirka zapisa Raše Todosijevića Ulaz u raj (L.O.M. 2011) koja na drugačiji način, iz sasvim novog ugla osvetljava nešto od onoga što je njen autor radio kao vizuelni umetnik. Ove dve knjige nisu neposredno povezane, ali kao da je zajedno sa retrospektivom koju je Marina Abramović u proleće 2010. godine imala u MOMI i nagradom na Venecijanskom bijenalu koju je 2011. dobio Raša Todosijević, ova sjajna generacija umetnika dobila svoje kanonsko mesto, što je velika stvar, ma šta mislili o instituciji kanona.
Ulaz u raj je izuzetno i luksuzno izdanje, rađeno na kunstdruku i bogato ilustrovano, tako da se stiče utisak da se ne radi samo o proznom i narativnom delu, već o svojevrsnoj monografiji posvećenoj Rašinom ciklusu Gott liebt die Serben, odnosno Bog voli Srbe. Nije slučajno baš ovaj niz mahom autoportreta iz profila sa istaknutim spolovilom i pojačanih ispisima Raša Überserbe ili Raša Srboboljševik izabran kao pratnja tekstovima jer su i oni svojevrsno gorkoironično kopanje po sopstvenom životu, neka vrsta demitologizujuće porodične storije i autobiografije. Ima u knjizi i tekstova drugačije vrste koji predstavljaju neku vrstu bizarnih, embrouzbirsovskih zapisa o svakodnevici koji dobijaju razmere parabole. Upravo zbog toga sam rekao da se radi o proznoj i narativnoj knjizi jer ona ima narativizujuće delove koji odista predstavljaju priloge za autobiografiju autora, posebno njegovog ranog detinjstva provedenog neposredno posle Drugog svetskog rata u polurazrušenom Beogradu koji polako postaje socijalistički - ali sadrži i prozne zapise različite tematike od kojih je verovatno najzanimljiviji onaj pod nazivom Pizzeria „Sloboda“ koji u sebi kombinuje motive iz Bulgakovljevog romana, crnotalasnih filmova i veoma precizno političko tumačenje naše stvarnosti i ovdašnjeg mentaliteta.
Ofucani crni mačor koji se pojavljuje pred radnicima štamparije što čuče oko pivskih flaša i bistre svoje bedne živote, pokušava da ih žestokim političkim govorom prvo na engleskom, a potom i na srpskom, probudi iz letargije, samo da bi im na kraju podelio flajere za piceriju „Sloboda“. Ova dvostruka figura koja najpre od čitaoca zahteva da prihvati fantastiku (mačak u priči govori stvari koje su sasvim razumne) na koncu ipak izigrava to poverenje, praveći od mačka putujućeg oglašivača i time na neki način negirajući ono što je prethodno rečeno. S tekstom koorespondira odgovarajući vizuelni rad na kojem je prikazan Raša Srboboljševik lopov koji se udvara ženi predstavljenoj sa gledaočeve leve strane, dok se između njih nalazi plakat za restoran „Sloboda“ sa izrazitim erotskim konotacijama. Ovakav način neprekidne ironizacije u kojoj ništa nije onako kako izgleda, odnosno taman kad čitalac/gledalac pomisli da je došao do nekog čvrstog uporišta, pisac/umetnik mu tlo izmakne pod nogama i on, da nastavim figuru, propada do novog čvrstog tla, dakle ovaj način pripovedanja je karakterističan za Ulaz u raj. On predstavlja kritiku i kritičko promišljanje stvarnosti koje ne dopušta da se utvrdimo u jednoj priči, nego nas neprekidno tera da preispitujemo kako svoje stanovište, tako i sam narativ.
Upravo ovakav način razumevanja teksta pomaže nam da shvatimo zbog čega Raša nije ni najmanje sentimentalan kada govori o sopstvenom detinjstvu. Ono jeste bolja prošlost gotovo za svakoga od nas ali Todosijević manirom velikog umetnika uspeva da zadre iza idealizacije i pastoralizacije i pokaže nam, veoma često sasvim otvoreno političke kontroverze svog odrastanja ili perioda odrastanja njegove majke. Čak i kada nam se učini da je na putu da postane nežan i lirski, kada ga pripovedanje ponese, tu je vizuelno tumačenje iste stvarnosti koje svojom grotesknošću nudi distancu i odmak.
Ovaj kontrastni dualizam koji je očigledan u tekstovima sa početka knjige Ulaz u Pakao i Ulaz u Raj ili kraj istorije, odnosno koji je dalje u knjizi moguće pronaći ili unutar svakog teksta ili u opoziciji između slike i teksta, strukturalan je i bez njega Ulaz u raj ne bi imao kvalitet koji poseduje. Postoji u tekstovima oksimoronska dominanta vesele tugovanke, odnosno groteskne harmonije koja čini ove zapise jedinstvenim štivom kakvo se retko viđa u domaćoj književnosti. Na svoj neuobičajen način svedočanstva bez svedočenja, knjiga Ulaz u raj govori o moćnoj umetničkoj energiji koja svoje podjednako kvalitetne emanacije ima i u tekstu i u vizuelnim umetnostima.

Vladimir Arsenić