U senci crne smrti

Bolele su ga oči od bleštave svetlosti pa je stiskao očne kapke i žmirkao.
Nije trebalo da izlazi na palubu.
Bilo je podne, sunce je u zenitu.
Od svega što je mrzeo Zorziju je najviše smetao zadah znojavih ljudskih tela pa je zato i izašao iz potpalublja da udahne vazduha.
Gore je bilo vrelo, dole je bilo vrelo, gore je pržilo, dole gušilo.
Ni daška.
Bonaca.
Već tri dana i tri noći vise sa katarki bedna iskrpljena jedra stare Karle, nekada ponosne portugalske karavele latine koju je izrovašilo i izgrizlo vreme. Vreme i crvi. Vreme, crvi, oluje, vrelina i mrazevi i opaka morska so.
Gleda u obalu, mrtvu i modro zelenu. Nepunu milju udaljena ona se pružala duž tirkiznog plićaka.
Na brodu Karla svi su ga poznavali ali niko nije znao njegovo pravo ime, pa su mu nadevali razne nadimke.
Najčešće su ga zvali Zorzi.
Visok, plavokos mladić, bio je ćutljiv i poslušan. Služio je Enca Đakopetija, svoga gospodara, koji ga je kupio na trgu robova. Jevtino ga je pazario, za tri cekina, i otada ga je vodio svuda za sobom kao ličnog roba za koga je od raznih brodovlasnika, na čijim je brodovima radio kao kuvar, uzimao poseban ujam, iznajmljujući za svako putovanje i sebe i dva svoja pomoćnika roba po ceni koja je bila dabome različita a zavisila je od dužine putovanja i rizika.
Enco je bio kuvar, najbolji u celoj Italiji. On je od najobičnijeg provijanta koji je u lukama utovaran u brodove pred putovanje, recimo od soljenog mesa i turšije, pravio slasna jela, da prste poližeš.
Od matorih volova ili isluženih sipljivih konja, Enco je pravio kobasice ili paprikaše od kojih se i najokorelijim zloćama među mornarima razlivao licem blaženi osmeh.
Bio je čarobnjak taj sluzavi gad koji se nikada nije kupao niti je presvlačio svoju jedinu košulju ulepljenu masnim mrljama. Smrdeo je kao tvor pa su njegovi robovi Zorzi i Bjanki Leone jedva čekali da se od njega odmaknu, bilo kuda, svuda je bolje, i u medveđem brlogu.
Tajna njegove veštine bila je u začinima koje je sam spravljao od mirišljivih trava, suvih gljiva, korenja, ulja i svakojakih praškova. Ti su začini pokrivali loše ukuse i mirise bajatog, ustajalog mesa i polutrulog povrća.

31.05.13 Večernje novosti

Neobičan je susret savremene srpske književnosti sa velikim izazovom renesanse. Kulturološki gledano, mogao bi biti čak i važniji nego što su pojedinačno uzeti umetnički rezultati knjiga koja su, iznenada, progovorile o renesansnom dobu i italijanskim gradovima koje jedva da nalazimo i u našoj primorskoj književnosti toga vremena, a nekmoli u imaginaciji savremenih srpskih pisaca. Pa ipak, upravo je na ovom terenu veliki Crnjanski ostavio svoj neizbrisivi pečat i posle njegovog dijaloga sa renesansom, naročito sa Mikelanđelom, sasvim je teško ako je uopšte moguće učiniti neki značajan korak koji već nije naznačen u dubini svetskoistorisjkih pogleda ovog autora. Ima nečeg od problematike renesanse i tamo gde se opisuje njeno suzbijanje, kao u romanu našeg istoričara Radovana Samardžića o Sulejmanu i Rokselani, ili Radoslava Petkovića o padu Konstantinopolja koji je renesansu pogurao na Zapad a nas ostavio u vekovnom ropstvu i bez većih izgleda. Pa ipak, da će u svega nekoliko godina Dobrilo Nenadić, Laura Barna i Katarina Brajović napisati romane koji se odigravaju u Italiji usred renesanse, pa čak i da će podeliti motiv crne smrti, kuge koja je možda odredila ishod istorijskog dijaloga, kompeticije, Firence i Sijene, to je već sasvim čudno i zahteva tumačenje.
Roman Dobrila Nenadića koji nam stiže i u novom, popularnom izdanju, promakao je našoj pažnji iz različitih razloga. Jedan je lična nelagoda što je poslednji susret u kritici ovom piscu vrlo naklonjenog tumača koji je još kao gimnazijalac pisao o remek-delu srpske književnosti, uprkos svim izdanjima ipak zapostavljenom Doroteju, završio dramatičnim nastupom gneva, potištenosti i potresenosti pisca, pa je ostala legenda da je zbog Jerkovljeve kritike pisac završio u posebnoj bolnici. Drugi je što ovaj autor ima dva pisca u sebi, jednog koji je stvaralac istorijski zasnovanih romana i drugog koji je o svome vremenu želeo da kaže nešto što mu zapravo nije išlo od pera. Tako je ostao nepročitan, premda je bio pomalo hvaljen kada se pojavio, roman "U senci crne smrti", u kojem se posle pada Srbije - čime Nenadić sa finom i neuočenom doslednošću iscrtava važne i velike motive srpske istorije - prati sudbina jednog ponosnog Srbina u Italiji onoga vremena. Da li je Đorđe ili Đurađ mogao da bude Zorzi, da nadmudri sirotinjsku sudbinu i preživi kugu, jer ni ona ne sme na onoga ko se krsti sa tri prsta i ko je već dotakao dno postojanja, ko nema ništa i nije niko, da li u ponosnim uspomenama na poreklo ima toliko snage da se izdrži izazov renesansnog života koji poznajemo po velikim delima i istorijskom nasleđu, ali koji je bio težak na hiljadu načina?
Možda je to sentimentalno preterivanje i bezrazložni ultrasrpski ponos, i možda je on kao takav u romanu nepromišljen, a možda je i ustupak borbi za popularnost koja je ovladala srpskom prozom kao kakva poetička kuga. Možda sada već stari Nenandić, koji je napisao toliko romana koliko Srbija nije mogla u sebe da primi, nema potrebu za onom tragičnom dubinom koju su dosezali "Dorotej" ili "Despot i žrtva", ali on pre svega ume da piše. To je živo, dinamično pripovedanje, to je lepo oblikovana rečenica i solidna kompozicija, to je galerija pitoresknih likova i gomila sitnih događaja koji čine knjigu brzom u izrazu i priči. Dakle, to je dobra proza koja se lepo čita, pa ako neka omaška (pleme Mbvana, kao da je iz Politikinog zabavnika od pre četrdeset godina i naziv i opis) ili nevešta aluzija (Kaljostro) mogu da zasmetaju, čak bi se smelo tvrditi da pokažu kako nejveći umetnički dometi ovde nisu ni bili željeni cilj, ipak je to dobra proza koja je kulturološki govoreći pozitivna i značajna. Ako se baš mora i to reći zablentavelom srpskom čitaocu koji gubi vid piljeći u svakovrsne budalaštine, ovo je zdrava lektira koja ne truje dušu, premda je ne oplemenjuje kao velika umetnička dela.

Aleksandar Jerkov