Tri brata i Marija

02.02.09

KNjIŽEVNI debi beogradske spisateljice Marine Kostić (54) zbirkom pripovedaka „Kćeri slatke i gorke“ bio je veoma zapažen, kritičari su se gotovo utrkivali u laskavim ocenama. I kasnija dela ocenjena su kao originalan spoj realnosti i fantastike koji daje doprinos modernom književnom izrazu. Nedavno je izašao njen novi roman „Tri brata i Marija“ , nesvakidašnja beogradska saga u čijem je središtu Marija Švarc, poreklom Nemica.
Marija živi spokojno u jednom prigradskom kutku nadajući se sreći udate žene za voljenog suseda. Nemačka okupacija, međutim, poremetiće sve njene planove, a u izuzetno dramatičnim okolnostima ona će pokazati veliku humanost i hrabrost pružajući pomoć beogradskim ilegalcima.

Da li se iza vaše junakinje krije stvarna ličnost?
- Ne znam koliko bi se stvarnih osoba moglo utkati u lik Marije Švarc, ali dovoljan je samo jedan takav, pa da privuče pažnju. Bulbulderka Marija nije delo piščeve fikcije, ona je postojala. Bila je zvezda svog devojačkog doba, čežnja mnogih momaka, a pogotovo braće svog bivšeg verenika, koji su u sputanim okupacijskim uslovima Drugog svetskog rata bili povezani s beogradskom ilegalom. Marija je pripadala časnoj nemačkoj porodici nastanjenoj na beogradskoj padini podno Zvezdare. Švarcovi su se na sve načine dovijali da izbegnu zaduženja koja su se za folksdojčere podrazumevala. Dvojica Marijine braće ipak nisu mogla izbeći mobilizaciju, pa su služila Vermahtu, verno, sve dok Beograd nije oslobođen. Razna korisna obaveštenja koja je od njih saznavala, Marija prenosi ilegalcu Oliveru Vraniću. Uz njenu pomoć on je organizovao da se stotinak beogradskih omladinaca prebaci u partizanske odrede. Jednako koliko njega, i Mariju je sve to moglo da košta glave.

Ima se utisak da se hrabrost ove Nemice temelji na principu zaljubljenog srca.
- Dobrim delom, a zaljubljeno srce uvek otkucava za pravu stvar. Sve to počinje onda kad Mariji postaje jasno da je odlazak njenog verenika u emigraciju nešto konačno, da njena ljubav nije potrošena i da je može deliti samo s nekim ko naliči onom koga je volela od detinjstva. Marija tu osobu pronalazi u verenikovom bratu, Oliveru. Njegove vrline će biti podsticaj humanim vrednostima koje je oduvek posedovala i zato se ona neće dvoumiti: rizikovaće, biće nametljiva u želji da bude od koristi, pa će izazvati i podozrenje. Sve dok njemu ne postane jasno šta se doista zbiva u Marijinoj glavi.

Da
li su bili mogući takvi ljubavni odnosi u vremenu o kojem pišete?
- Tri brata Vranić proći će kroz život žene koja se svojim postupcima ne osvrće na uverenja „mirjamovskog“ građanskog okruženja. Kad prestane da bude verenica jednog od braće (pilota kraljeve vojske, Save Vranića), ona postaje tajna ljubav njegovog brata Olivera, da bi se na kraju obrela u bračnoj zajednici s najmlađim od braće, Vladimirom Vranićem. To je, ne samo za ono, već i za današnje vreme, nesvakidašnja priča. A takvi odnosi su bili mogući, jer su oni i suštinski, zapravo, mogući. Marija predstavlja metaforu istrajnosti osećajnog sveta žene, dok su tri brata data kao puki lovci i sinonim za nepresušnu žudnju. U ljubavnim romanima nikad ne može biti ništa pridodato da ne bude tačno, zato što je fenomen same ljubavi takav.

Da li Marija takvim izborom potvrđuje svoju ličnu slobodu?
- Poruke o ženskoj ćudi ne potiču od juče. One kruže planetom od davnih vremena, mada moju junakinju treba uzeti kao prototip odanosti velikoj ljubavi i zavisnika tako zamišljene ljubavi. U razdoblju koji obuhvata siže romana „Tri brata i Marija“, desili su se mnogi pomaci u pogledu intimnih sloboda. Sam rat je bio rez koji je skinuo nekoliko velova s žensko-muških odnosa. Osećajni svet žene se polako oslobodio tereta stereotipa. Taj zamah je doprineo da se i junaci ovog romana ponašaju nesputano. Ono što se čitaocu može činiti najmanje verovatnim, najbliže je istini.

Pisci su danas suočeni s nečim što se zove marketing, sponzorstvo, klanovska borba. Kako se stvaralac snalazi kad napusti stakleno zvono ispod koga je proveo vreme pišući?
- Najteži je onaj čas kad autor napusti, vi rekoste, stakleno zvono, ja bih rekla „ludačku košulju“ svog romana! Ma koliko mu ona bila tesna, to je manje od teskobe koja se navali na piščeva leđa kad se domogne nove slobode. Odjednom shvati da je do izdavača put sve džombastiji, klanovi udebljali i smanjio se broj knjižara. Šta piscu ostaje nego da se hvata slamke kako ga ne može ništa poniziti dok je njemu čitalaca, jedine sigurne svetlosti u tom mračnom tunelu. A spojiti knjigu sa čitaocem je ravno očekivanju da se spoje dve paralelne linije u nekom dalekom, zakrivljenom i beskonačnom prostoru. Ako nemate katapult koji će da vas izbaci ravno čitaocu pred oči, propast je skoro izvesna.

BANATSKI NEMCI
STRADANjE banatskih Nemaca je jedno od pitanja koje ova
knjiga dotiče...
- Kad sam pre nekoliko decenija posetila tetku i teču u „njihovoj“ lepoj prizemnoj kući u Vršcu, u dnu dvorišta sam ugledala par ljupkih staraca, Nemaca i pravih vlasnika te iste kuće. Nije naknadno sećanje, osetila sam tugu u njihovoj prigušenoj živahnosti. Tuga tih pregaženih bića doprinela je da krenem u traganje za istinom o stradanju Nemaca na našem tlu u vreme rata, iako je to još uvek nerado izlagana tema.

PROŠLOST
KOLIKO je bavljenje vremenom iza nas rizik za pisca da ne bude dovoljno moderan?
- Ko je odsečen od prošlosti, ne živi ni u sadašnjosti. Ne verujem da čitaoca opterećuje susret sa minulim vremenom, pogotovu kada je ono uzbudljivo. Verujem da se upravo u prelomnim vremenima kao što su ratovi, probija ona opna svakodnevice koja nas sprečava da se suočimo sa suštinskim pitanjima naših života. Stoga ovaj rizik za pisca postaje ponajviše izazov, na koji odgovara kroz svoje junake.
D. BOGUTOVIĆ