Tajne slavnih Srba

24.11.19 Blic

Iza slavnih ljudi ostaju dela koja ih nadživljuju. Ali i mnogo toga zanimljivog što vremenom prekrije veo nepovrata. Novinar i publicista Aleksandar Đuričić u knjizi “Tajne slavnih Srba” oduvao je taj prah zaborava sa životnih priča dvadeset troje znamenitih Srba.

Autor se potrudio ne samo da oživi neke manje poznate stvari iz života junaka ove knjige, već i da istraži i predoči nam i one detalje ili događaje koji do sada nisu bili poznati. Aleksandar, koji je za prethodnu knjigu “Čuvarkuće, udovice pisaca” dobio nagradu “Dejan Medaković”, priznaje da nije bila njegova ideja da ova knjiga ugleda svetlost dana.

- Zvao me je Manojlo Vukotić i predložio tu stvar. U momentu sam pomislio da ima uvid u moje foldere u kompjuteru jer ceo život istražujem ljude koji su obeležili vreme u kojem su i živeli i plakali, i ostali besmrtni. Ložim se na dobre priče, pa ih prenosim sa kolena na koleno, bilo kroz knjige ili kafanske razgovore - kaže Aleksandar.

Do građe za knjigu dolazio je na razne načine.

- Dosta dugo sam bivstvovao u Narodnoj biblioteci Srbije, u Arhivu grada Beograda, po privatnim arhivama, razgovarao sa naslednicima i prijateljima tih velikih umova. Bilo je i uzbudljivo i naporno, ali volim tu vrstu tobogana - objašnjava autor.

Od pomoći su mu bile i porodice ljudi o kojima je pisao.

- Iz porodice Zuke Džumhura, osim nalivpera „monblan“ kojim je Andrić pisao svoja dela, na poklon sam dobio i jedno svedočenje o specifičnom odnosu hrvatskog pesnika Gustava Krkleca i Andrića, koji je bio u tajnoj vezi sa Gustavovom ženom. O tome je raspravljalo svih šest beogradskih masonskih loža 5. novembra 1926. Šta se tu desilo, ne zna se, preciznije rečeno - sakrila je masonska loža. Ali otvoreno je polje za maštanje. Naposletku, Krklec se razišao sa svojom ženom Persidom, a nastavio je prijateljstvo sa Andrićem - priča Aleksandar.

Kao neprocenjivo, navodi i svedočenje Leposave - Bele Pavlović, slikarke i dvorske dame kraljice Marije.

- Ona mi je neposredno pred smrt, dok je pod jorganom ležala na tavanu svoje kuće u Gospodar Jevremovoj ulici, pričala o prijateljstvu sa Isidorom Sekulić. Jedva čujno je govorila kako je gospođica Isidora, koja je govorila sedam svetskih jezika, morala da „izmisli“ muža da bi opstala u malograđanskoj sredini koja je ženu vrednovala po tome da li je udata. A saznajemo i da je Isidora strastveno pratila fudbal i znala sve igrače timova prve lige - priča Đuričić.
Bilo je i svedočenja koja su bila šokantna za autora.

- Duboko me je dirnulo pismo neponovljivog Zorana Radmilovića mrtvom ocu. Možda su najtananiji delovi ove knjige kako je Mira Stupica doživela šamar Bojana Stupice dok ga je pratila na lečenje od alkoholizma u Švajcarsku. Taj šamar je boleo i mene. Najintimniji su momenti koje mi je poverio Jovan Ćirilov, koji je tada prvi i poslednji put govorio dok smo sedeli u njegovom stanu na vrhu Bulevara revolucije, među sedam hiljada knjiga, o svojim seksualnim žudnjama - izdvaja Đuričić ponešto od onoga što je na njega ostavilo najjači utisak.

Dok je radio na knjizi, kaže, najviše ga je iznenadila spoznaja da se u našoj sredini skoro dva veka - ništa nije promenilo.

- Na ovim prostorima, od sredine 19. veka pa do danas, skoro ništa se nije promenilo. Patrijarhalno-mačistička sredina koja se opire svemu što je novo i moderno i dalje vlada. Ovde se još raspravlja o tome da li je Marina Abramović umetnica, a glavni referendum je - da li Taxi ili CarGo, dok divlji taksisti pljačkaju turiste na aerodromu i Terazijama. Opskurna ogranizacija „Levijatan“ je preuzela ulogu i tužioca i sudija. Ovde se sudi glumcima zbog uloga. Kada bih hteo da se našalim, predložio bih da stavimo ružičaste naočare - kaže u svom stilu Aleksandar Đuričić.

Ivo Andrić
O činovničkom poslu

Predrag Palavestra svedoči da je bio čovek koji je rado izbegavao javnost i „umeo da se skriva iza maske neupadljive odsutnosti“, a u prilog ovoj tvrdnji navodi svedočenje Miloša Crnjanskog da je Andrić prilikom potpisivanja sporazuma na konferenciji Male Antante 1938. na Bledu „spokojno pio kafu u salonu hotela Toplice“. Na pitanje zašto ne prisustvuje potpisivanju sudbinskih

državanih akata, mirno je rekao: „Moj činovnički deo posla je obavljen, pa sada neka pozvaniji rade ono što je njihova dužnost“.

Za svaki slučaj

Nobelovu nagradu za književnost dobio je 1961. „za epsku snagu kojom je oblikovao teme i prikazao sudbine ljudi tokom istorije svoje zemlje“. Besedom „O priči i pričanju“ se 10. decembra 1961. godine zahvalio na priznanju.

I pored nesuglasica koje su imali, Andrić je zamolio Palavestru da mu pomogne na konferenciji za štampu povodom Nobelove nagrade. Plašio se da bi strani novinari mogli da ga pitaju nešto o Milovanu Đilasu, koji je tada bio na robiji kao politički zatvorenik, pa je smislio da Predrag Palavestra, ako do toga dođe, u isto vreme postavi neko drugo pitanje na koje će on odgovoriti, zanemarujući ono neprijatno. Ipak, nije bilo pitanja o Đilasu, ali je posle nobelovac postao pristupačniji i srdačniji prema Palavestri. Znao je da ceni uslugu, koja mu realno i nije trebala.

Miroslav Mika Antić
Pomoć prijatelja

Sedamdesetih je poželeo da ima novi „golf“ i otišao je u Sarajevo, gde je direktor fabrike dočekao velikog pesnika, pokazao mu katalog tek završene serije novih automobila. Mika je odabrao jedan, izvadio novac na sto, direktor je sipao viski, da nazdrave, i rekao da će mu za dve nedelje isporučiti „golf“. Mika je odmerio direktora i namrštio se: „To nikako ne mogu da prihvatim. Vidim da ću morati da pozovem svog druga“. Direktor je sumnjičavo pogledao: „A kog druga, ako se sme znati?“ „Ovog“, reče Mika i dade mu fotografiju na kojoj su Tito i on zagrljeni na proslavi neke Nove godine. „Što ne kažete, mislim da je upravo jedan automobil spreman za probnu vožnju.“

Zlatni prah na rukama

Njegov sestrić Nemanja Rotar priča o poslednjim danima: „Oboleo je od kancera vilice i, kad je operisan, odstranili su mu deo jezika. Više nije mogao da govori i to je za njega bila najveća kazna. Pesnik bez jezika. To ga je dotuklo i posle te operacije je nastavio da pije, a onda mu je srce oslabilo. Nekoliko godina je živeo bez jezika, pa je pisao cedulje. Tada je najviše slikao, i to strastvenim, ekspresionističkim potezima, tako je i nastao fantastičan ciklus suncokreta. Radio je sa tom zlatnom bojom i kad je umro na rukama mu je ostao zlatni prah koji nisu mogli da mu skinu, tako da je onaj svet otišao zlatnih ruku.“

Pavle Vuisić
O glumi

“Ko kaže da ja uopšte dobro glumim i šta uopšte znači dobra gluma? Moj recept je jednostavan: ja to naprosto odglumim! Ne nosim se danima s tim, kao neki, pa menjam svoju fizionomiju, svoju narav. Pazi, kad izađem pred kameru, ja sam kompletno u sebi sredio ulogu do kraja, tako da čim padne klapa, ja je igram. I igram je onako kako je osećam u sebi. To je kod mene tako: ulogu jednostavno treba odigrati! Ja ne umem da filozofiram kad je u pitanju gluma... To je, brate, zanat, kao što je i ovo tvoje zanat, a nema smisla da od zanata pravimo čudo...”

Nije pričao sa Čkaljom

Sa svojim partnerom iz „Kamiondžija“ Miodragom Petrovićem Čkaljom nije razgovarao kada se kamere ugase. Malo je reći da se nisu podnosili. Recimo, Pajina žena, koja je s njim provela čitav život, nikada nije upoznala Čkalju. Paja je smatrao da je Čkalja „čista šmira“. Jedva je odlučio, posle godinu dana jurnjave i ubeđivanja, da snimi nastavak „Kamiondžija“. Direktor produkcije je bio jako uporan, a i Paji je trebao novac da završi svoj ranč pored Save. Tada su krenuli pregovori oko honorara i izborio se za enormnih „dvesta meleona“. Pregovori sa Čkaljom su išli mnogo lakše i snimanje je moglo da počne. Međutim, kada je Paja saznao da Čkalja igra za upola manji novac, rekao je: „Nema snimanja ako Čkalja ne dobije isto koliko i ja“.

Slobodan Marković, Libero Markoni

Buran život okončan je misterioznom smrću. Nađen je raspolućen na stepeništu zgrade u kojoj mu je bio atelje. Čaršija je brujala: sapleo se pijan, žena ga je gurnula, izvršio je samoubistvo... Ostavio je mogućnost da svako po sopstvenom nahođenju dopiše njegov kraj.

Ksenija svedoči: „Tog 30. januara 1990. trebalo je da idemo kod naše kume Mire na večeru u osam sati. Bio je u ateljeu, radio je, čekala sam da dođe. U devet sati zove naša zajednička poznanica: ’Primite moje saučešće’. Ja u šoku: ’Molim vas, nemojte da zbijate ružne šale’. Ali, Radio Beograd je objavio da je poginuo Slobodan Marković. Zovem moju Miru, koja negoduje: ’Ma daj, možda i ta pije pa ti je svašta napričala, stižem.’ Nađen je na stepeništu između petog i šestog sprata, mrtav. Iako je njegov atelje bio na 13. spratu, a on nikada nije išao peške i lift je radio... Nije pio. Pronađen je bos, razdrljen, sroljanih pantalona, nikad on tako ne bi izašao iz kuće. Sve mi je to bilo sumnjivo. Pretvorila sam se u Šerloka Holmsa. Sve sam istraživala, detaljno, nisam verovala u zvaničnu verziju. Jedna gospođa s petog sprata koja je u tom trenutku šila na mašini čula je neki udarac, neko joj je lupao na vrata, otvorila je i videla Slobodana kako leži. Tu ima 18 stepenica, sve sam ih prebrojala, više puta. Mislim da je već bio udaren. Neko mu je nešto uzeo iz ateljea što mu je bilo dragoceno. Nije slika, ni obična stvar, ni dragocenost, ne znam šta je, i onda je on jurio da ga uhvati. Slikar iz ateljea pored je čuo, mada nije reagovao, Slobodana kako viče: ’Ne dam, vrati mi, ne dozvoljavam!’ Čak kaže da su se čula dva glasa osim Slobodanovog. I ja sam ceo taj izveštaj otkucala na pet strana i dala sudu. Pao je na leđa, a imao je udarac i na čelu. Tražila sam obdukciju, koja je pokazala da je on prvo bio udaren, pa da se onda skotrljao. Pošto sam vodila tu istragu, išla sam kod njegove majke da joj kažem, a ona je rekla: ’Prestani, ja sam mu majka, ti si mu samo žena. Gotovo je, poginuo je, sahranjen je u Aleji velikana. Tačka. Nemoj da praviš cirkus’. Nisam više istraživala, bilo je gotovo.“

Ko je u knjizi

Knjiga Aleksandra Đuričića “Tajne slavnih Srba”, u izdanju “Vukotić media”, satkana je od 23 priče koje govore o Ivi Andriću, Miroslavu - Miki Antiću, Mileni Pavlović Barili, Pavlu Vuisiću, Oskaru Daviču, Jovanu Dučiću, Danilu Kišu, Desanki Maksimović, Slobodanu Markoviću, Branislavu Nušiću, Miloradu Paviću, Borislavu Pekiću, Nadeždi Petrović, Koči Popoviću, Zoranu Radmiloviću, Isidori Sekulić, Meši Selimoviću, Miri Stupici, Miri Trailović, Jovanu Ćirilovu, Milošu Crnjanskom, Aleksi Šantiću i Savi Šumanoviću. Ilustracije u knjizi uradio je Andrej Josifovski Pijanista.

Miroslav Kos