Superpovezani

01.01.20

CM Communication and Media

Zaista se čini da naslov najnovije knjige iz edicije „Multimedija“ izdavačke kuće „Clio“ na najbolji mogući način opisuje društvene odnose u eri digitalnih tehnologija. Ipak, važno je da na samom početku ukažemo na podatak iz prvog poglavlja, prema kojem 3,9 milijardi stanovnika planete Zemlje ili 52 odsto svetske populacije nema pristup internetu. Meri Čejko naglašava da ovo moramo da imamo na umu prilikom čitanja ove knjige o tehnološkoj povezanosti preko globalne mreže, digitalnih i društvenih medija i mobilnih telefona. Autorka pojašnjava da su internet i tehnološka povezanost odraz dejstva društvenih činilaca, poput društveno-ekonomskog statusa, obrazovanja, rase, etničke pripadnosti, roda, starosti, seksualne orijentacije i sličnog u fizičkom svetu. Prema Čejko, onlajn, odnosno digitalni svet, zapravo nije nezavisan od oflajn okruženja (fizičkog sveta), već je njegov deo, odakle proizilazi zaključak da se kao civilizacija i dalje suočavamo sa brojnim preprekama kada je reč o pristupu digitalnim tehnologijama. Međutim, autorka tvrdi da se ne može opo vrgnuti i činjenica da je svet danas nesumnjivo superpovezan u tehnološkom i društvenom smislu u obimu koji se ranije nije mogao ni zamisliti, kao i da je to ireverzibilan proces sa velikim potencijalom za dalje povezivanje.
Istorijat interneta i mobilnih tehnologija i njihov uticaj na živote ljudi i doprinos stvaranju modernog informacionog doba teme su kojima se autorka bavi u drugom poglavlju. Čejko piše o razvoju ARPANET-a, njegovoj upotrebi u vojne i univerzitetske svrhe u Sjedinjenim Američkim Državama, zatim o uspostavljanju WWW (World Wide Web) od strane Tima Berners-Lija, pojavi prvih kompjuterskih virusa i rađanju „mračne“ mreže (darknet). Poseban segment posvećen je bežičnoj i mobilnoj telefoniji i razvoju pametnih telefona, nakon čega sledi potpoglavlje o pretečama društvenih mreža, odnosno o platformama poput „Jusneta“ (Usenet), „Vela“ (WELL), Vikipedije (Wikipedia) i sl. U delu poglavlja o društvenim mrežama autorka ukazuje na prve platforme koje su imale sve funkcije današnjih društvenih mreža kao što su „Siks digris“ (Six Degrees), „Klasmejts“ (Classmates.com), „Frendster“ (Frendster), itd., a zatim opširnije predstavlja „Majspejs“ (MySpace) i „Fejsbuk“ (Facebook), koji su, prema njenim navodima, za razliku od prvih platformi, bili lakši za upotrebu.
„Sa istom lakoćom omogućavali su komunikaciju jedan-na-jedan i s mnoštvom drugih korisnika, te su funkcionisali kao mediji za ličnu i za masovnu komunikaciju“ (str. 49). Pozivajući se na Lija Rejnija i Barija Velmana (Rainie, Wellman, 2012), autorka nezaustavljiv razvoj interneta, mobilnih komunikacija i umrežavanja posredstvom društvenih mreža naziva trostrukom revolucijom čije su posledice osetila društva na svim nivoima tehnološkog razvoja.
Naseljavanje digitalnog okruženja je naslov trećeg poglavlja u kojem autorka detaljno analizira tehno-društveno okruženje i upoznaje čitaoca sa složenošću onlajn iskustva. Glavna odlika digitalnog okruženja, navodi Čejko, jeste prenosivost. Naime, ljudi koriste digitalne tehnologije kako bi gradili okruženja u kojima žive i uspostavljaju odnose, kada se ta okruženja digitalizuju i kako im se može pristupiti posredstvom prenosive tehnologije (mobilni telefoni, tableti, ručni satovi i sl.) ona potencijalno postaju prenosiva. Prvi naziv za ovaj digitalni prostor bio je kiber/sajberspejs (cyberspace). Autorka govori o genezi pojma i, pozivajući se Vilijama Gibsona koji je utemeljio ovu kovanicu davne 1984. godine, ukazuje na promenu koja se u međuvremenu dogodila. „Ne tako davno, kiberspejs je bio određeno mesto na koje bismo povremeno odlazili, u koje bismo zavirili iz poznatog fizičkog sveta. Sada se izokrenuo. Izvrnuo se. Koloni zovao je fizički svet“ (Gibson, 2010). Digitalni prostori i aktivnosti unutar njih proizvod su saradnje. Ljudi u te prostore konstatno ulaze i napuštaju ih, individualno i grupno ih oblikuju i preoblikuju i samim stim stiču osećaj da su drugi zaista tu. Na ovaj način, navodi Čejko, digitalna okruženja dobijaju formu, teksturu, konturu i detalje ili – ukratko – postaju stvarnost. Internet i digitalni mediji pružaju korisnicima utisak i iskustvo blizine i prisustva koje nadilazi fizičku sferu pa, kada se povezujemo preko mreže, neretko imamo osećaj da su naši sagovornici zaista tu. Taj utisak, podvlači autorka, naziva se društvena prisutnost i proističe iz teorije društvenog prisustva, prema kojoj „komunikacioni mediji korisnicima pružaju više mogućnosti da postanu svesni prisustva drugih. Mogu da saznaju kakvi su kvaliteti, osobine i unutrašnja stanja drugih i da jedni druge pojme i dožive kao društveno prisutne (Short, Williams, Christie, 1976). Kada je reč o emocionalnosti, intimnosti, telesnosti, autorka smatra da ne treba brinuti da će odnosi na internetu zameniti fizičke, međutim, ne treba ni zanemariti da se oflajn i onlajn iskustva u savremenom društvu prožimaju u svakodnevici i da ih ljudi doživljavaju kao celinu.
Digitalno okruženje utemeljeno je na parcitipativnoj kulturi u kojoj, kako autorka objašnjava, pojedinci aktivno učestvuju u stvaranju i konzumiranju svojih kulturnih proizvoda i očekuje se da ih sa drugima dele slobodno i masovno. Koncept deljenja i nadzora korisnika jeste tema četvrtog poglavlja. Čejko upozorava da sama reč deljenje (sharing), na kojoj se temelje društvene mreže i slične platforme, ne uzima u obzir da od tog čina najveću korist imaju najmoćniji. Svakom informacijom koju podelimo na veb sajtovima, blogovima, društvenim mrežama, otkrivamo mnogo toga o sebi i bez ikakve nadoknade prepuštamo lične podatke korporacijama koje na njima ostvaruju enormne prihode. Važno je istaći i koncept „ekonomije pažnje“. Pozivajući se na Tomasa Davenporta i Džona Beka (Davenport, Beck, 2002), autorka objašnjava da je sa onlajn okruženjem nastala i ekonomija koja se ne zasniva isključivo na novcu.
„U ambijentu u kom se pažnja poklanja teško i za njom postoji ogromna tražnja, ona može steći neke atribute instrumenta plaćanja. [...] Među korisnicima društvenih mreža smatra se uljudnim da se u zamenu za pažnju drugih zauzvrat pokloni pažnja njihovim sadržajima i iskaže lajkovima, favorizovanjem, retvitovanjem ili praćenjem naloga“ (str. 92). Razvoj društvenih mreža, piše Čejko, uticao je i na brže širenje infomacija, što ima brojne prednosti, ali i mane, kao što je vrtoglavi uspon „lažnih“ vesti i informacija. Internet i digitalne tehnologi je su usađene u gotovo sve oblike društvenih odnosa. Autorka navodi da su ljudi jedni drugima postali sve dostupniji i vidljiviji u digitalnim kontekstima, zbog čega je i onlajn nadzor postao neizbežan. Meri Čejko nadzor u onlajn prostoru deli na vertikalni (asimetrični) i horizontalni (društveni) nadzor. Prvi se odnosi na čvrstu hijerarhijsku strukturu moći u okviru koje vlade ili korporacije nastoje da utiču na stanovništvo, da njime upravljaju, da ga štite ili usmere njegovo ponašanje. Drugi segment nadzora jeste onaj unutar samih onlajn zajednica u okviru kojeg pripadnici onlajn zajednica posmatraju jedni druge, potpuno svesni da su i sami predmet posmatranja (Marwick, 2012). Kako u ovom slučaju nadzor ne sprovodi neko moćniji, autorka knjige ga definiše kao „horizontalni“. U zaključku ovog segmenta, Čejko, ističe da internet nije privatni prostor i da građani, ukoliko žele da sačuvaju svoja prava, treba da imaju jasnu predstavu o tome.
Kao što smo naveli na početku, internet i digitalne tehnologije nisu dostupne svima na planeti i na taj način doprinose socijalnoj nejednakosti. Autorka u petom poglavlju, koje se odnosi na globalni uticaj i nejednakost, pozivajući se na relevatne autore, navodi da se razlika, odnosno, podela među ljudima na osnovu pristupa tehnologiji i načinima njene upotrebe može definisati kao „digitalni jaz“. Čejko pojašnjava da, usled različitih ekonomskih, društvenih ili kulturoloških prilika, nisu sve zemlje „podjednako u stanju da iskoriste kompjuterske tehnologije da bi postale konkurentnije na svetskom tržištu i da bi povećale blagostanje i prosperitet svojih građana“ (str. 115). Autorka navodi da je za uspešno prevazilaženje ovog jaza neophodan ravnomeran i inkluzivan tehnološki rast i razvoj, međutim, kako je on teško ostvariv, mnoge organizacije ili pojedinici koriste digitalne tehnologije kako bi pružili otpor ovakvom uređenju i doveli do promena i prevazilaženja razlika i podela. Čejko ističe da internet i digitalni mediji „otvaraju bukvalno bezbroj mogućnosti zainteresovanima za politiku (ili radoznalcima) da se aktiviraju da bi podržali neki njima važan cilj. Digitalni aktivizam bitno utiče na politiku, državno upravljanje i građansko i društveno angažovanje, te pruža mnogo prilika za pridruživanje nekom digitalno povezanom političkom i društvenom pokretu ili čak za njihovo iniciranje“ (str. 130).
U šestom poglavlju knjige, Meri Čejko govori o uticaju digitalnih tehnologija na socijalizaciju i razvoj sopstva kod pojedinca, jer se oba procesa odvijaju u interakciji sa drugima. Internet i digitalni mediji, navodi Čejko, pružaju ljudima mnoštvo prilika za posmatranje drugih i saznavanje o njima. Sa druge strane, mnogi će posredstvom digitalnih platformi uticati na njihovu socijalizaciju na razne načine. „Ljudi se na internetu susreću, upoznaju i postaju prijatelji, pri čemu se istražuje niz potencijalnih aspekata sopstva i identiteta. Ljudi se porede sa drugima, saznaju za nove norme i vrednosti i rastu kao ličnosti i kao pripadnici društva“ (str. 136). Autorka objašnjava da ljudi imaju snažnu potrebu sa samoiskazivanjem, te da digitalne tehnologije, a posebno društvene mreže, imaju važnu ulogu u iskazivanu sopstva u savremenom društvu. Fejsbuk, Tviter, Pinterest, Instagram, Redit, itd., navodi Čejko, podržavaju lični izraz i izradu sadržaja u obliku teksta, fotografije, snimaka, a ujedno su i platforme za reakcije na tuđe objave. Ove radnje se svakodnevno odvijaju i kroz njih se prema autorki može razvijati sopstvena ličnost, mogu se formirati grupe i zajednice i doći do zajedničkih stavova i zaključaka. Autorka u ovom poglavlju takođe navodi da deca koja odrastaju uz internet i digitalne tehnologije nemaju nikakvih poteškoća pri njihovom korišćenju. Ukazujući na pojam „digitalnih urođenika“, dodaje da deca danas odrastaju u okruženju u kojem su digitalne tehnologije normalan deo života, ali istovremeno upozorava da to ne znači i da o korišćenju tih uređaja znaju apsolutno sve, posebno o posledicama. Iz tog razloga, napominje Čejko, važna je celoživotna edukacija i ukazivanje na to da uticaji upotrebe tehnologije mogu biti različiti, odnosno i dobri i potencijalno štetni i opasni.
Tema sedmog poglavlja je prijateljstvo, zabavljanje i povezivanje u onlajn okruženju. Digitalne tehnologije su pružile mnogo mogućnosti ljudima da saznaju jedni za druge, a zatim i da se međusobno povežu i održe te veze. Prijateljstvo u savremenom svetu svakako ima drugačuju dimenziju u odnosu na eru bez interneta. Čejko to slikovito opisuje na sledeći način: „Umreženi ljudi danas lako prelaze s jednog kruga prijatelja na drugi. [...] Oni koji održavaju više društvenih veza i mreža onlajn, žongliraju mnoštvom društvenih odnosa u isto vreme. U zavisnosti od definicije koju čovek pripiše toj reči, neki od tih odnosa svakako se mogu smatrati prijateljstvima“ (str. 166). Autorka navodi da su članovi onlajn grupa koje zastupaju važne zajedničke interese obično čvrsto povezani i jedinstveni, te da se trude da zaštite svoje grupe u slučaju sukoba i problema. Međutim, takođe ističe i da postoje i brojne opasnosti koje prositiču iz samog koncepta onlajn komunikacije. Do neslaganja može doći usled nesmotrenih reči ili zakašnjenja očekivanog odgovora, dok do ozbiljnijih problema dolazi usled negativnih i grubih komentara, zatim uznemiravanja, proganjanja, hakovanja i sl. Čejko dodaje da ovakvom ponašanju u onlajn okruženju svakako doprinosi manjak odgovornosti koju bi ljudi inače osećali u fizičkoj interakciji, a neretko i anonimnost koja je lako ostvariva u odnosima u onlajn prostoru.
Osmo poglavlje posvećeno je tehno-društvenim institucijama, odnosno promenama društvenih institucija pod uticajem digitalnih tehnologija. Meri Čejko polazi od porodice koju naziva institucionalnim srcem društva i navodi da u tehnološki razvijenim društvima digitalne tehnologije nesumnjivo doprinose očuvanju veza među članovima porodice, ali u isti mah i menja i dinamiku i dimenzije porodičnog života. Autorka navodi da mnoge porodice, pogotovo u tehnološki bogatim društvima, ulažu u više informaciono-komunikacionih uređaja koji se mogu naći u skoro svakoj prostoriji u kući i, pozivajući se na Rejnija i Velmana (Rainie, Wellman, 2012), pojašnjava da je to primer umreženog individualizma, jer članovi porodice koriste te tehnologije kako bi ostali u vezi. Čejko zatim piše o promenama do kojih su dovele digitalne tehnologije u drugim društvenim institucijama kao što su: zdravstvo (e-kartoni, onlajn konsultacije sa lekarima, „Gugl“ doktor i sl.), religija (sajber crkve, verski tekstovi i molitve na onlajn platformama, blogovi sveštenih lica i sl.), rad i trgovina (etrgovina, rad i umrežavanje zaposlenih preko skajpa i sličnih platformi, traženje posla posredstvom interneta i sl.), obrazovanje i biblioteke (e-učionice, onlajn časovi i predavanja, e-baze, onlajn izdanja, digitalizacija sadržaja i sl.), politika i upravljanje (e-uprava, državni informacioni sistemi, uticaj društvenih mreža na birače), mediji (konvergencija medija, simbioza medija i društvenih mreža, nove medijske forme, hiperlinkovanje sadržaja).
U pretposlednjem poglavlju autorka piše o prednostima i manama superpovezanosti o kojima nije bilo reči u prethodnim segmentima knjige. Stalna dostupnost odlika je savremenog onlajn okruženja usled koje korisnici „imaju stalnu svest o ambijentalnoj prisutnosti drugih. [...] To osećanje je važno i uglavnom prijatno“ (str. 208). Naravno, tu su i mnoge negativne nuspojave poput vertikalnog i horiznotalnog nadzora, nedostatka privatnosti, sajber kriminala, međutim, kako autorka ističe, sve je to sastavni deo kulture neprekidne uključenosti i povezanosti koja je naša svakodnevica i obeležje tehno-društvenog života. Meri Čejko takođe ukazuje na ulogu digitalnih uređaja u koordinaciji svakodnevnih aktivnosti, odnosno, na sve prednosti i mane mikrokoordinacije (Ling, 2004) ili preciznije mogućnosti da svaku aktivnost koju započenemo možemo da izmenimo tokom trajanja, jer nam telefoni i aplikacije omogućavaju lako i zgodno unošenje i dogovaranje promena. Autorka u ovom segmentu takođe govori i o multitaskingu, odnosno obavljanju više zadataka istovremeno, što je neizostavan element u savremenom radu. Ona ukazuje na mnoge probleme koje prouzrokuje multitasking i upozorava da kao čovečanstvo možemo doći u situaciju da kontinuirano poklanjamo parcijalnu pažnju mnogim stvarima istovremeno. Pozivajući se dalje na Lindu Stoun (Stone, 2005), dodaje da je parcijalna pažnja već postala pravilo u tehnološki razvijenim društvima u kojima čovek koji odaje utisak da je zauzet i povezan zapravo znači da je živ, priznat i bitan. Čejko ipak navodi da uzroke savremenog stresa ne treba tražiti u upotrebi tehnologija, već u dostupnosti velikog broja informacija. Ona pojašnjava da je strah od previše informacija nastao i pre interneta i da količinu infomacija treba da određuje svaki čovek za sebe i da mu digitalne tehnologije tu zapravo mogu biti od pomoći, odnosno, da se osećaj prezasićenosti informacijama može rešiti strateškom upotrebom digitalnih alata kako bismo filtrirali, sortirali i organizovali informacije koje primamo.
U zaključnom, desetom poglavlju, autorka iznosi pozitivistički stav po pitanju daljeg razvoja tehnologija i intenziteta superpovezanosti i napominje da je usled brzine kojom se razvija tehnologija zaista teško zacrtati put ili precizno predvideti budućnost. Čejko smatra da je iz tog razloga važno biti infomisan o tehnologiji i pratiti uticaj lične i društvene upotrebe tehnologije, kako bismo bili u mogućnosti da racionalano izaberemo lični put. „Promišljena, strateška i pametna upotreba interneta i digitalne tehnologije može nam pomoći da kvalitetnije upravljamo svojim tehno-društvenim životom i izgradimo budućnost punu bogatih, raznovrsnih iskustava. Zato se moramo uputiti u tehno-društveni život i dalje o njemu učiti“ (str. 244). Autorka zaključuje da su internet i digitalni mediji na strani ljudi kada je reč o stvaranju, kritikovanju i unapređenju tehnologije, društva i njihovog sopstvenog života i naglašava da u demokratiji čovek treba da ima glas. U suprotnom, prepustiće tehnološko znanje i odlučivanje drugima i time im omogućiti da kontrolišu sve aspekte tehno-društvenog života.
Knjiga „Superpovezani – internet, digitalni mediji i tehno-društveni život“ sigurno će privući pažnju stručne javnosti, ali i šire publike jer pruža sveobuhvatanu i temeljnu analizu uloge digitalnih tehnologija, interneta, društvenih mreža i onlajn medija u životu savremenog čoveka. Na kraju treba napomenuti da je autorka svim čitaocima, ali i široj javnosti, omogućila „superpovezanost“ sa ovim delom i posle čitanja, tako što je otvorila blog na adresi https://superconnectedblog.com/. Na blogu se mogu pronaći dodatni materijali u vezi sa svakim poglavljem knjige, kao i nove infomacije i zanimljivi sadržaji iz ove oblasti.
Neven Obradović

05.10.19 Danas

Razmišljajući o uticaju informaciono-komunikacionih tehnologija na društveni život gotovo je nemoguće da ne učimo svojevrstan paradoks koji se ogleda u tome da nikad, makar tehnološki, nismo bili bolje povezani jedni sa drugima ali se isto tako nikad nismo osećali tako udaljeni jednih od drugih.
Upravo oko pomenutog paradoksa plete se nadahnuta studija Meri Čejko Superpovezani – internet, digitalni mediji i tehno-društveni život (Clio, 2019) čiji naslov jasno ukazuje na našu povezanost bez presedana, ali već prvoj rečenica ove knjige autorka upozorava da je njen naslov donekle promašen budući da oko polovine čovečanstva uopšte nije povezano na internet.

Kad se u jednačinu doda rastuća armija onih koji iako su fizički umreženi zapravo se osećaju nikad nepovezanijima onda se pomenuti paradoks manifestuje u svoj svojoj silini.

Ono što je najteže kad se proučavaju ovako kompleksni i, često, kontradiktorni društveni fenomeni oko kojih, za nevolju, svako ima neko svoje mišljenje, jeste zadržavanje uravnoteženog pristupa koji će autora sačuvati od brzopletog svrstavanja na ovu ili onu stranu.

Da ne bude zabune, odmah treba reći da je Čejko bliža tehnooptimistima nego pesimistima ali ni jedan njen stav nije posledica naučne proizvoljnosti ili nekakve lične pristrasnosti, već je upravo suprotno, bogato potkovan uvidima brojnih istraživača širom sveta.

Zapravo, jedini način da sebi date slobodu da izjavite da internet i digitalni mediji ne da ne remete već upravo olakšavaju i podstiču društveno povezivanje, te da snažno podržavaju društvenu interakciju jeste da se naoružate dovoljno jakim dokazima (što će reći bogatim uvidom u literaturu) koji će imati snagu da izdrže negodovanje medija i sumnjičavost javnog mnjenja koje je uvereno da su posledice upotrebe interneta upravo suprotne.

Zbog toga se može reći da je jedan od najvećih kvaliteta ove knjige ne samo obimna literatura već i obuhvat tema i sa internetom povezanih fenomena kojima se Čejko bavi, od istorije interneta i weba, pa i njegove mračne strane, preko naseljavanja sajberprostora, razmene i nadzora, nejednakosti, identiteta, stvaranja onlajn veza, bilo prijateljskih bilo seksualnih ili emotivnih, pa sve do tehnodruštvenih institucija i naše sudbine u godinama koje slede.

Zaista su retke ovakve knjige, posebno kad je reč o štivu na koje se može osloniti domaći čitalac, koje zahvataju toliko fundamentalnih tema kad je reč o vezi komunikacionih tehnologija, pre svega mobilnih telefona i interneta i našeg društvenog života.

Noseći se sa brojnim izazovima u pokušaju da rastumači kompleksnu međupovezanost novih komunikacionih tehnologija i društva autorka uspešno izbegava da se upeca u zamku tehnodeterminizma jasno ističući da tehnologija sama po sebi nije sila koja samostalno menja društvo već da iza nje uvek stoje ljudi, odnosno društveni kontekst u koji su tehnologije uronjene.

Druga zamka koju Čejko uspešno izbegava jeste ona koja virtuelni svet suprotstavlja realnom i predstavlja ga kao njegovu antitezu. Autorka jasno pokazuje da ne postoji nekakav imaginarni virtuelni svet u kome smo mi neko drugi već da se jedino može govoriti o isprepletanosti naših nazovi realnih i virtuelnih iskustava gde ona postaju deo jedinstvenog doživljaja koji je posredovan digitalnim tehnologijama.

Naravno, ni jedna studija nije bez mana pa tako ni ova ali one ni na koji način ne narušavaju pozitivnu sliku koju knjiga Superpovezani na čitaoca ostavlja.

Budući da se već dugi niz godina bavi proučavanjem interneta kod Čejko se oseća jedna vrsta nostalgije prema internetu kakav je nekada bio. Nekadašnji internet nije bio samo tehnologija on je bio vrednost sam po sebi. Odlaziti na internet značilo je biti drugačiji, biti inovativan ili buntovan dok je današnji internet pretvoren u puku infrastrukturu za isporučivanje, u dobroj meri kontrolisanog, sadržaja. Čini se da Čejko ne pridaje dovoljno pažnje promenama strukture samog interneta i načinima njegove upotrebe i to je svakako pravac u kome ona može da nadogradi svoja istraživanja u budućnosti.

Takođe, studiji fali malo oštrine i kritičnosti prema vlastodršcima koji često zloupotrebljavaju tehnologije čime suzbijaju demokratski potencijal savremenih društava i često narušavaju osnovna ljudska prava svojih građana.

Čejko, istina, pravi razliku između različitih tipova nadzora, identifikujući državne institucije kao nosioce onoga što naziva vertikalni nadzor, ali nije jasno kakav je njen stav prema ovoj vrsti nadzora. Nema sumnje da svaka država koja drži do bezbednosti svojih građana mora sprovoditi neku vrstu nadzora ali je sasvim različito kad umesto onih koji su potencijalni prekršitelji zakona predmet nadzora postanu bezmalo svi građani jedne države.

Zaključujući, možemo reći da se ovakve studije kad je reč o prevodima koji se nude domaćim čitaocima mogu izbrojati na prste i to verovatno jedne ruke.

Zbog toga će ova knjiga biti korisno štivo za svakog ko u svom razumevanju društvenih posledica upotrebe savremenih tehnologija želi da ode korak dalje od simplifikovanih a često i teorija zavere koje dominiraju ovdašnjim javnim mnjenjem.

Naravno, ona bi pre svega trebalo da se nađe u školskim i univerzitetskim bibliotekama kao posledica njenog uvrštavanja u inovirane nastavne programe, jer proučavanje dinamičnih promena koje nam se dešavaju bez dinamičnosti u obnavljaju nastavnih programa nalikuje lečenju novih sojeva bakterija ili virusa lekovima koji su odavno prevaziđeni.

Vraćajući se na pomenuti paradoks sa početka ovog osvrta možemo zaključiti da se njegovo razrešenje nalazi u tome da se, za početak, pokušaju zameniti uzroci i posledice stanja u kome se naša društvenost danas nalazi.

Naš rastući osećaj otuđenosti nije posledica sve intenzivnije upotrebe komunikacionih tehnologija već upravo suprotno, intenzivna upotreba ovih tehnologija jeste posledica našeg rastućeg osećaja otuđenosti. Mi smo ti koji kreiraju i sebi prilagođavaju tehnologije komuniciranja u mahnitoj potrebi da sačuvamo naše društvene veze a sile koje nas razdvajaju su iste one koje su stvorile okvir u kome su ove tehnologije nastale, dakle one fundamentalne sile koje su stvorile naš (post)moderni način života.

Dalibor Petrović

01.01.19

Sociologija broj 4, godište 61
Meri Čejko je profesorka sa dugogodišnjim iskustvom u proučavanju uticaja interneta i digitalnih tehnologija. Plod njenih opsežnih analiza, između ostalog, jeste i knjiga „Superpovezani”, čiji naslov u potpunosti odražava sadržaj i objašnjava aktuelnu i kontroverznu problematiku nastalu bezgraničnim potencijalima mreže čiji su ishodi uticaja paradoksalni i upitni. Čejko se svrstava u grupu tehnooptimističkih futurologa braneći svoju glavnu tezu o superpovezanoj tehno-društvenoj budućnosti koju autorka namjerno piše sa crticom podjednako naglašavajući bitnost oba dijela izraza. Već tu se vidi autorkin istančani nerv u pogledu semantičkog određenja svake analizirane pojave, svjesna koliko je tanka nit između objektivnog i manipulativnog, mitizovanog poigravanja značenjem. ona svoja predviđanja temelji na nastojanjima da pažljivim bilježenjem i odabirom adekvatne i neobojene terminologije dočara postojeće stanje, zbog čega će neki reći da ona više opisuje nego što predviđa. ova jasno strukturisana i interno doslijedna knjiga u deset poglavlja čitaoce upoznaje sa istorijskom pozadinom uslova za rađanje i nastanak mreže ne izvlačeći iz konteksta sve premise koje se provlače kroz knjigu. Čejko upotrebljava novoskovane izvedenice za pojedine novonastale tehnološke fenomene, u čemu se ogleda značaj knjige u domenu studentskog i profesionalnog izučavanja, ali ona pruža u dobu umreženog individualizma i dopaminskih ushićenja svojevrsne putokaze i ostalom čitalištu kako koristiti tehnologiju na pametan način kako ona ne bi iskoristila ljude.
Knjiga prednost ustupa socio-loškim kategorijama, međutim, njen kvalitet je njena interdisciplinarnost zbog toga što prije svega pruža uvid u procese redefinisanja novinarstva kao profesije objašnjavajući neophodne izmjene u postavljanju dnevnog reda od strane kreatora sadržaja koji od sada moraju računati na to da publika bira format iskustva koji joj najviše odgovara i u tome se ogleda aktivnost konzumenata, ali, sa druge strane, publika je sve pasivnija, utopljena u spirale jednoličnosti zahtijevajući od vijesti da one njih same pronađu, umjesto obrnutog mehanizma. U vezi je i sa aktuelnom pričom o data i konstruktivnom novinarstvu. autorka napominje čitaoce kako je digitalni život proširena ruka stvarnosti usaglašavajući se sa tezom nejtana džegersona koji priča o tehnološki zasićenom društvu u kojem ljudi i dok su oflajn trpe uticaje onlajn navika da se bude neprekidno povezan. Participativna internet kultura funkcioniše po „lajk principu” uzajamnog davanja, ali i po čovjekovoj dobro znanoj voajerističkoj sklonosti da motri na druge. U toj digitalnoj sferi višestrukih identiteta, kako autorka napominje, duboko osjećamo ambijentalnu sveprisutnost gradeći veze u sociomentalnom okruženju opažajući blizinu naših sagovornika uz mogućnost da slabe odnose onlajn sfere pretvorimo u dublje i snažne u oflajn sferi. Mrežni mrak podstiče lakoću otkrivanja informacija o korisniku. ali nevidljivost takođe može poslužiti i kao paravan i zamka za brojne opasnosti kojima su korisnici izloženi, a one sežu od nerješenih pitanja autorskih prava, preko lažnih vijesti, podrivene privatnosti, klimavih identiteta, pa sve do nasilja kao krajnjeg oblika uznemiravanja. Politikološki je značajna jer objašnjava i promjene medijskih narativa u političkom inžinjeringu. Takođe dobar dio poglavlja tiču se etike i psihologije.
Čejko analizira, opisuje i informiše nas sveobuhvatno o pojmovima obećanim u uvodu, ali nije uspjela da se odupre manjkavosti svojih prethodnika u pristupu ovim temama za koje je specifičan neadekvatan teorijski okvir koji se još uvijek temelji na raspravi i navođenju prethodnih nalaza, što je poprilično jednostavno u odnosu na svrhu kojoj bi trebalo težiti – a to je moć opovrgljivosti i kritike pozadinskih procesa. U tom pretjerano optimističkom pristupu čitalac stiče utisak beskorisnosti postavljenih pitanja koja imaju funkciju ispunjavanja praznog prostora bez najmanjih naznaka da će se na njih skoro odgovoriti i bez pružanja potencijalnih rješenja barem informativno, ako ne i kritički kako žonglirati između naivnosti i paranoje. Postavlja se pitanje da li išta drugo osim aktivnog konzumiranja medija igra ulogu u superpovezanosti i izmjeni naših ličnih percepcija, što je redukcionizam njenog izlaganja. naizgled prejednostavni standardi kategorisanja konzumenata društvenih mreža, u smislu da ih svi na jednak način i jednako vrijeme koristimo, takođe je redukcionizam uz odsustvo adekvatnih metoda da objasni odnose superpovezanosti u virtuelnom svijetu koja se prebacuje i na fizičku realnost. nažalost, fizička i virtuelna stvarnost koliko se prožimaju i koliko se nadovezuju, toliko se i razlikuju još uvijek jer virtuelna sviđanja neće nužno prerasti i u fizička. autorka nastoji o ovoj temi pričati iz naučne perspektive, ali stavovi u vezi sa tehnologijom koju i sami upražnjavamo su dijelom pod pritiskom fenomenološke prizme gledanja, kao i političke okolnosti prostora na kojem stvara i društvenog okruženja, sa pokušajem da se za mjestimično i za trenutke osvrne i na zemlje koje digitalno zaostaju i produbljuju jaz. Knjiga pripada katalogu ,,Cliove’’ ,,Multimedije’’ i u dobroj mjeri je povezana sa knjigom ,,antidruštvene mreže’’ za koju ne bi bilo na odmet da se čita zajedno sa ovom knjigom bez obzira na njen nešto drugačiji stil pisanja i uži fokus analize. Ponekad kao potvrdu autorkinog izlaganja imamo samo pokušaje da se sjetimo nekog iz našeg okruženja na koga mediji utiču na opisani način jer je problematično pronaći statističke i empirijski potvrđene dokaze zbog nesvjesnosti velikog broja ljudi o načinu konzumiranja medija. Sistematičnost izlaganja autorke ne možemo dovesti u pitanje jer je uvažavala brojna prethodna istraživanja jasno se referišući na njih i navodeći njihove rezultate. ova knjiga poziva na neobičnu interaktivnost i nakon čitanja jer autorka na kraju nudi i blog sa podkastima koje je snimila i napisala kao dodatni pristup materijalu i dopunu poglavljima, kao i haštag na ,,Tviteru’’ namjenjen za stalnu diskusiju o knjizi i njenu nadogradnju u formi drugog izdanja. knjiga nesumnjivo unapređuje kompetencije u procesu demistifikovanja sadržaja koji nam se neprekidno nude u nizu preobražavajući naša svakodnevna iskustva i praveći kratku pauzu i otklon od konzumiranja ka analiziranju.
Iz izložene autorkine perspektive možemo zaključiti da tehnologija nije generator svih problema nego samo posrednik u njihovoj većoj vidljivosti. Mnogi problemi nisu posljedica tehnologije nego ugledanja na druge. gidens kaže da novi društveni mediji uvijek imaju mogućnost da nastave priču pa nama ostaje da vidimo u kom smjeru će se priča o uticaju tehnologije račvati i kuda će nas odvesti eho-komore, prozumerizam, medijatizovano samoizražavanje i kultura vizuelnog koja ne poznaje barijere. da li ćemo se morati prilagoditi tehnologiji kako ne bismo nestali i ima li u lakom povezivanju mnogo toga što nosi konotaciju tegobnog?)
Jovana Bokan