Stanislav Krakov

Stanislav Krakov

Stanislav Krakov, književnik, novinar, filmski stvaralac, „srpski Hemingvej“, u jednoj enciklopediji “veliki junak ratova“, a u drugoj, posle Drugog svetskog rata „narodni neprijatelj“, ili kako je sam sebe nazivao „putujućom tragedijom“ rođen je 29. marta 1985. godine u Kragujevcu. Njegov otac, Zigmund, (Aleksandar) Krakov bio je Poljak, lekar, a majka Persida iz tada ugledne porodice, sestra Milana Nedića. Stanislav Krakov je u osnovnu školu krenuo u Knjaževcu, gde mu je otac bio sa službom i svoju čuvenu autobigrafiju Život čoveka na Balkanu, počinje upravo opisom atmosfere u tom gradu, i to dana 29. maja 1903. godine kada su u Majskom prevratu brutalno ubijeni kralj Aleksandar Obrenović i kraljica Draga Mašin. Osnovnu školu završio je u Zaječaru 1905. godine, a zatim se porodica preselila u Kladovo, a iz tog, tada malog ribarskog mesta u Beograd. Otac, vojni lekar mu umire 1910. godine, a Stanislav Krakov se upisuje u Drugu mušku gimnaziju. Kao učenik sedmog razreda, pošto nije mogao biti primljen u redovnu vojsku, prijavljuje se u četnički odred Vojvode Vuka i tako će kao jedini učenik te gimnazije učestvovati u Prvom balkanskom ratu protiv Turske,1912. godine. Učestvovao je i u Drugom balkanskom ratu i ranjen je kod Krive reke. Po povratku iz tog rata i završetka gimnazije 1913. godine iako nije bio dovoljno visok, a očevi prijatelji, kao i oni koji su znali da mi je majka iz ugledne porodice Nedić, su to svesno i namerno prevideli pri merenju, iako je to bio jedan od uslova za upis, te se upisao na Vojnu akademiju i kao pitomac 46. klase krenuo je u Prvi svetski rat, u koji su otišli svi njegovi gimnazijski drugovi, vratili se, preživeli samo on, Svetislav Krakov i još jedan njegov drug. Učestvovao je u mnogim bitkama, povlačio se sa srpskom vojskom preko Albanije, bio svedok surovosti rata, stradanja i haosa smrti… Njegov najznačajniji, drugi roman Krila (1922) nastao je neposredno u ratu, kao i prvi roman Kroz buru (1922). Učestvovao je sa svojim 17. vodom , kao komandir u najznačajnijim bitkama, uređivao u toku rata časopis „ Rovovac“, pokušao tri puta pokušao da izvrši samoubistvo, kako čitamo u autobiografiji Život čoveka na Balkanu, i to onda kada je njegova „čast dovedena i pitanje.“ Treći put nakon Drugog svetskog rata, u Francuskoj, kada ga je taj pokušaj samoubistva spasao povratka u Jugoslaviju i verovatno smrtne kazne koja je sprovođena nad „neprijateljima naroda.“ Ranjavan je sedamnaest puta, kako navodi u svojoj biografiji “dobio sam osamnaest odlikovanja, od kojih su pola ratna, i dobio sam tri smrtne presude“. Između ostalih odlikovanja, to su i: dve medalje za hrabrost, Albanska spomenica, Krst milosrđa,Orden belog orla sa mačevima 4. stepena, dve medalje za hrabrost... Dva grada su ga proglasila za počasnog građanina, jedna glavna ulica nosila je njegovo ime, ali to ništa nije značilo posle 1945. godine. Narod kome je pripadao, za koji se borio i njegov otac, Poljak, lekar koji je napustio Pariz da bi pomogao Srbima neće „pozlatiti“ tu ljubav, kao što će i njegove knjige dugo biti tajna ne samo za taj narod, već i za istoriju književnosti pre Drugog svetskog rata, kao i za samu istoriju koju su pisali pobednici; njihovi ideološki podobni pisci, istoričari. Stanislav Krakov je posle Prvog svetskog rata upisao prava, odlučio je da napusti vojnu službu i penzionisan je kao poručnik 1921. godine. Od te godine počinje njegovo intenzivno bavljenje novinarstvom, prvo je bio saradnik, kasnije (1932. godine) glavni urednik „Vremena“, zatim urednik vazduhoplovnog časopisa“Naša krila“, pa “Telegram“, urednik „Politike“… Oktobra 1934. godine , kada se dogodio Marseljski atentat na Aleksandra I Karađorđevića bio je u uskom krugu elitnih novinara koji su pratili kraljevu posetu Francuskoj. U tekstu koji je o tom događaju napisao optužio je Italiju da je podržala „ustaške teroriste“ da ubiju kralja, a to je izazvalo diplomatski incident. Odlukom Milana Stojadinovića Stanislav Krakov je smenjen je sa pozicije direktora „Vremena“ prvog dana1936. godine. Do 1939. bio je pomoćnik urednika u časopisu „Ratnik“, a posle pristupanja pokretu, organizaciji „Zbor“ Dimitrija Ljotića, do jula 1940, bio je šef odseka za propagandu pri Generalnom sekretarijatu tog pokreta. U julu 1940. godine postao je direktor Radio Beograda i tu dužnost je obavljao do 1941. godine. U uvodnoj reči za autobiografiju napisao je: “Na svojoj koži sam osetio i uvideo da mali narodi na Balkanu samo vade kestenje iz vatre za velike sile. Lako se opijaju nacionalizmom, a ne primećuju da nestaju kao ljudi.“ Stanislav Krkov je rastao po vojnim garnizonima, upoznao je i zaverenike, „crnorukaše“, i kralja Petra Karađorđevića koga je njegov otac kao lični lekar pratio u toku boravka na banjskom lečenju. Tada mu je kralj prorekao vojničku karijeru. Bio je u srodstvu sa porodicom Karađorđević, i u autobiografiji spominje i princa Đorđa kome je kao mladić bio naklonjeniji nego njegovom bratu Aleksandru, potonjem kralju. U ratu će upoznati i braću Ribnikar, kao i mnoge druge ugledne ličnosti ondašnje Srbije, a među njima i Stanislava Vinavera, koji ga je hrabrio u njegovim literarnim nastojanjima, odmah po objavljivanja prve priče 1919. godine. Posle svršetka Prvog svetskog rata, kada je pokušao da se ubije posećivala ga je Isidora Sekulić koja je poštovala njegov prvi roman nastao u rata. Njegova žena Ivanka Mihailović bila je ćerka lične zubarke kralja Petra Karađorđevića, državljanka Carevine iz Sremske Kamenice, Milice Mihailović i kao šesnaestogodišnja gimnazijalka, zajedno sa majkom bila je osuđena na smrt u Austro-Ugarskoj zbog obaveštavanja o kretanju austrougarske vojske, usluge koju je zatražio Apis 1914. godine. Na taj prihvaćeni rodoljubivi zadatak majka je povela i svoju kćer i one su uhapšene i osuđene na smrt vešanjem. No, tada je izbegla tu i takvu smrt, jer je Apis brzom diplomatskom akcijom uspeo da ih izvuče ispod već spremnih vešala, razmenom za neke austrougarske generale. Kasnije, posle završetka rata Miloš Crnjanski koji je bio jedno vreme ataše za štampu u Rimu pronaći će dokumenta na osnovu kojih će napisati izveštaji da za taj događaj u kome su se njih dve jedva žive izvukle snosi Miloš Bogdanović, profesor međunarodnog prava, direktan potomak Ante Bogićevića, diplomata koji se nije slagao sa politikom zemlje koju je predstavljao i koji je 1938. godine nađen mrtav u jednom berlinskom hotelu. Inače, on je 1915. godine samovoljno napustio diplomatsku službu, živeo jedno vreme u Parizu i Berlinu i radio na zbližavanju Francuske i Nemačke. Pred smrt je Miloš Bogdanović pisao molbu da mu se omogući povratak u zemlju. Još jednom će se supruga Stanislava Krakova Ivanka naći u ćeliji osuđenih na smrt trideset godina kasnije, 1943. Ovog puta razlog će biti njen muž, Stanislav Krakov, bliski saradnik kvinsliške vlade Milana Nedića koji je nastojao svojim aktivnostima da skrene pažnju Nemcima na ono što se dešava u NDH, na Pavelićeve ustaše. Stanislav Krakov, čovek koji je imao nesreću da se rodi na Balkanu, čovek kome su ratovi sasvim odredila sudbinu, čovek koji je u svojim ratnim odisejama bio je presrećan kada je imao da „ jede šaku kukuruznih zrna, ali isto tko sedeo je za trpezom mnogih kraljeva“ u svojoj autobiografiji Život čoveka na Balkanu vrlo precizno će sebe definisati kao „putujuću tragediju“. Ali, isto tako u svojim romanima i pričama vrlo precizno će opisati rat, tragediju rata, strahote koje donosi, sasvim sigurno i nedvosmisleno izraziti u njima svoj antiratni stav, ubedljivo, bez ideoloških naslaga, neposredno, bez patriotskih pokliča i parola. Njegovo literarno delo ostaće dugo „utuljena baština“, a tragedija će se nastaviti i posle njegove smrti bez obzira na objavljivanje pojedinih njegovih knjiga. Tragedija će dobiti samo drugačiji oblik, postaće predmet potonjih nacionalistički zloupotreba. Jer, devedesetih godina XX veka u Srbiji, kada su razne nacionalističke, odnosno nacističke organizacije nastojale da ga prisvoje kao „svog ideološkog pisca“ nije bilo onih koji su mogli da im se suprotstave, jer ta upotreba pisca je bila nesuvisla zbog duboko antiratnih literarnih pogleda Stanislava Krakova. Srpska književnost teško da je i posle Drugog svetskog rata, bila bogatija za tako neposredno napisan antiratni roman, naročito ne oni romani koji su postali „kultni“, a bavili su se isto između ostalog, i temom Prvog svetskog rata. Kao ni romani koji su nastali na osnovu dokumenata iz raznoraznih arhiva nekoliko poslednjih godina, valjda specijalno povodom stogodišnjice tog rata. Krila su nesumnjivo jedan od najboljih antiratnih romana napisanih na tlu predratne, poratne Jugoslavije, a kako stvari stoje dugo će to i ostati. Potpuno svestan kraha Nemačke i svega što dolazi pobedom komunista kao blizak saradnik kvinsliške Nedićeve vlade, naklonjen četnicima, odan monarhiji, kao i svog udela u urednikovanju i veličanju nemačkih pobeda i snage, iako je pozvan da se pridruži partizanima, odbio je, nije voleo komuniste, Stanislav Krakov je u septembru 1944. godine pobegao u Austriju. Zatim sve dalje, skrivajući i ime, i poreklo, „provlačieći“ svoj život preko Švajcarske, do Francuske u kojoj se zadržao. Njegovo neposredno iskustvo četiri velika rata u kojima je učestvovao ostaće njegova literarna preokupacija, ali će skrajnuti pisac priznati u svojoj knjizi Život čoveka na Balkanu da su svi ti događaji „jedan dramatičan dekor i još više opšte obeležje“. A zatim nastaviti „ Jer, to što ja hoću da evociram, to nije samo moj život, to je - otklonivši detalje – uglavnom život miliona ljudi sa jednog istog geografskog područja i iz jedne iste istorijske epohe, često nerazumljive i neverovatne za one koji su bili izvan tog prostora i izvan tog vremena.“ Uspeo je da izbegne hajku koja je za njim kao „neprijateljem naroda“ trajala godinama posle okončanja Drugog svetskog rata, živeće u bedi i strahu, a knjiga uspomena, Život čoveka na Balkanu ostaće nedovršena i biti objavljena iste godine kada se njegov život okončao. Njegova kćer Milica Arsenijević Krakov, sačuvala je rukopis očeve autobiografije a urednik, vlasnik izdavačke kuće „Naš dom“ Vladimir Dimitrijević daće naslov ovoj njegovoj poslednjoj knjizi, izostavljajući neka poglavlja. Stanislav Krakov je bio vrlo zainteresovan za filmsku umetnost i njegovo filmsko delo Za čast otadžbine premijerno je prikazano 25. III 1930. godine. Bio je pasionirani filatelista i numizmatičar. Živeo je u Francuskoj, u Parizu, a umro je u Ženevi 15. decembra 1968. godine, gde je bio na lečenju.

autor Stanislav Krakov

2 naslova [prikazano 1-2]

Krila

Stanislav Krakov

Broširani povez, Centar za izučavanje tradicije - Ukronija, 2016, ISBN: 978-86-88381-24-6, ćirilica
Krila, najznačajniji roman Stanislava Krakova uslovno se može nazvati i istorijskim romanom, jer govori o Prvom svetskom ratu, Solunskom frontu… Bez ...

U korpu

561 din

Stara cena:660 din

Ušteda:99 din (15%)


Otisak Istoka i Zapada

Stanislav Krakov

Broširani povez, Pešić i sinovi, 2016, ISBN: 978-86-7540-246-6, ćirilica
Bogata građa o nasleđu, kulturi, etnologiji, identitetu, jeziku, politici rane jugoslovenske sinteze, evropski dometi tradicionalne umetnosti, ...

U korpu

1028 din

Stara cena:1210 din

Ušteda:182 din (15%)