Srednje pečen

...U mraku ispod mog zaklona, shvatam da sam – u želji da u potpunosti uživam u ovom iskustvu – zatvorio oči. Prvo kožica i salo. Vrelo je. Toliko vrelo da kratko i panično naizmenično udišem i izdišem vazduh, kao kakav užurbani trubač, usmeravajući ga na pticu i pomerajući je nežno jezikom po ustima da me ne peče. Očekujem da čujem kako vilice lome ptičje kosti, ali oko sebe čujem samo kako drugi dahću, kako im kroz zube šišti vazduh dok brzo pokreću jezike pod svojim platnenim servijetama. Oseća se ukus preostalog armanjaka, a ispod njega čestice masnoće koje su isparile u vazduh – opojna, delikatesna kombinacija mirisa. Vreme teče. Sekunde? Momenti? Ne znam. U blizini čujem kako krcka prva kost i to me ohrabruje da i sam zagrizem. Polako spuštam kutnjake i, uz sočno pucketanje, probijam grudni koš svoje ptice, nagrađen navalom vrele masnoće i iznutrica koje mi se spuštaju niz grlo. Retko kad su bol i užitak tako dobro ukombinovani. Hvata me neprijatna vrtoglavica dok, pokušavajući da kontrolišem disanje, nastavljam da – nikad sporije – žvaćem. Sa svakim zagrizom, koji drobi koščice i povezuje ih sa slojevima sala, mesa, kožice i unutrašnjih organa, iz moje ptice cure različiti i čudesni drevni ukusi: smokve, armanjaka, crvenog mesa blago prožetog slankastim ukusom sopstvene krvi, koja se pojavljuje tamo gde mi se oštre kosti zabadaju u usta. Dok gutam, uvlačim u usta i glavu sa kljunom, koja je do sada visila sa mojih usana, i radosno drobim lobanju...