Srce tame

23.09.19 Dnevnik - Novine i časopisi

„Srce tame“ Džozefa Konrada (1857-1924) izašlo je 1899, i smatra se jednom od knjiga koje su obeležile početak moderne u Engleskoj. Ono što je najneverovatnije jeste da je jednu od najvažnijih knjiga anglosaksonske književnosti na engleskom napisao Poljak koji je taj jezik naučio tek u dvadesetoj godini. Konradovo pravo ime je Jozef Kožnjovski i rođen je kao sin poljskih veleposednika koji su se borili protiv ruske vlasti. I pored snova svog oca da se istakne kao politički aktivista i borac za slobodu Poljske, Konrad je sanjao o putovanjima, i proveo gotovo ceo život na moru, služeći kao oficir na britanskim brodovima.

„Srce tame“ opisuje putovanje avanturiste Čarlsa Marloa, koji kao kapetan parobroda putuje Belgijskim Kongom u potrazi za misterioznim Kercom. Njegovu plovidbu prate gotovo apokaliptične slike kolonijalnog divljaštva Belgijanaca (i drugih belaca) koji su u to vreme sistematski pljačkali i uništavali Afriku. Knjiga svakako nije samo kritika kolonijalizma, već i studija o moralu i prirodi zla, traktat o sveopštoj ljudskoj gluposti, ali i sjajan psihološki roman koji daje upečatljivu sliku glavnog lika na putovanju koje ga kroz atmosferu divljeg primordijalnog mraka vodi u „srce tame“ u yunglama Belgijskog Konga. Marloova psihološka promena je prikazana u punom dijapazonu; od pustolovnog i romantičnog mladića koji mašta o egzotičnom putovanju, do razočaranog, u duši zrelog čoveka koji je spoznao ono što Konrad naziva srcem tame, zaokret je potpun.

Sporedni likovi u “Srcu tame” podvučeni su na poseban način - sem Marloa i Kerca, nijedna osoba koja se pojavljuje u romanu nema svoje vlastito ime (označeni samo kao Tetka, Direktor kompanije, Knjigovođa, Rus, Verenica itd). Ovim neobičnim postupkom na sceni su osvetljena i individualizovana samo dva lika – uslovni heroj Marlo i njegov tamni odraz Kerc, a sva ostala lica zamagljena su svojom funkcijom u priči, delimično prikrivena pod nepromenljivim, okamenjenim maskama svojih arhetipskih uloga. Likovi svedeni na funkcije daju Konradovom romanu nešto od poetike mita, upućujući na mrežu različitih asocijacija i na splet značenja koja se izmiču izvan granica njihovih samih ličnosti.

„Srce tame“ je skoro stotinak godina kasnije iskorišćeno kao predložak čuvenog Kopolinog remek dela »Apokalipsa danas« (1979), u kom je radnja prebačena iz kolonijalnog Konga u doba američkog rata u Vijetnamu.

Ova knjiga je kod nas prvi put prevedena pedesetih godina prošlog veka, a danas bi svakako trebalo uzeti izdanje u sjajnom prevodu Zorana Paunovića, jednog od naših najboljih savremenih prevodilaca.

Nastasja Pisarev

03.02.13 Danas

Džozef Konrad je na prelazu iz XIX u XX vek napisao svoj najslavniji i najhvaljeniji roman „Srce tame“. Prepričati ovo delo nije pretežak zadatak, ali dnevne novine ne pružaju previše prostora za to. Ipak, neki okvir fabule je nužan; roman donosi pripovest o Marlou, mornaru koji - radeći za evropsku firmu „izvoznika“ slonovače iz Afirke - krstari rekom Kongo. Naravno, to krstarenje nije samo sebi svrha - on, zajedno sa svojim nadređenima, putuje ka Kercu, briljantnom uposleniku iste te firme, čoveku koji sam donosi više slonovače nego svi ostali zajedno, ali čoveku koji je u svesti Marloa obavijen velom tajnovitosti, gotovo ontološke nepostojanosti. Susret sa Kercom se događa na kraju romana i iznimno je važan, ali o tome kasnije.
Pišući o ovoj knjizi, Zoran Paunović (prevodilac iste) kaže da je ona „uzbudljiva, duboka i virtuozno ispričana priča smeštena u precizno određeni kontekst jednog vremena i pogleda na svet“. Koje je to vreme i koji je to pogled na svet? U pitanju je pozni XIX vek, kolonizatorska eksploatacija je u punom jeku, a Afrika je funkcionisala kao paklena fabrika u kojoj se „veseli ples smrti i trgovine odvijao u mirnoj i zagrobnoj atmosferi pregrejane katakombe“. Žanrovski posmatrano, Konradov roman spada u avanturističku literaturu, međutim, pisac je svakako imao mnogo veće ambicije koje kruta pravila žanra ne mogu da izdrže. U ovom slučaju se desila žanrovska transgresija, te dobijamo nešto što već citirani Paunović široko, ali tačno, zove „filozofsko-avanturističko delo“.
Pitanje koje se nameće je da li je Konradov roman danas interesantan samo u kontekstu istorije književnosti kao literarni odgovor na nedaće jednog vremena? Pol Virilio je govorio da umetnosti nema bez posmatrača. Dakle, ključ za čitanje ovog romana zavisi od osobe koja sedi sa druge strane teksta - ako ste skloni tome da verujete da je kolonijalizam (u svojoj esenciji, a ne terminologiji i ikonografiji) stvar prošlosti, onda vam ovaj roman verovatno neće puno značiti. Sa druge strane, ako mislite da je nasilje nad drugačijima stvar svake epohe ili čak fenomen veći od epoha - onda spadate u krug onakvih čitalaca kakav je i američki reditelj Frensis Ford Kopola, koji je svoje remek-delo „Apokalipsa danas“ bazirao baš na ovom Konradovom romanu. Naravno, Kopolina ekranizacija je veoma slobodna, ali samo takve ekranizacije i imaju smisla. Dakle, gde je Konrad govorio o evropskom kolonijalizmu, Kopola priča priča o američkom vojnom intervencionizmu. A i jedan i drugi spadaju u interkulturalno nasilje u kome se predstavnici jednog kulturnog obrasca, samo zato što imaju tehničko/oružanu nadmoć, postavljaju u poziciju onih koji će da „prosvetle“ one druge, tobože „necivilizovane“ (a uistinu će ih samo stravično opljačkati i uspostaviti svojevrsnu kulturnu hegemoniju).
Vratimo se prepričavanju romana. Konačni susret između Marloa i Kerca je ključno mesto romana. Kerc je, uz pomoć „gromova i munja“ (tj. oružja), a vođen sujetom briljantnog karijeriste „u čijem je stvaranju učestvovala cela Evropa“ - u jednom domorodačkom selu sebe postavio na mesto Boga kojeg svi oko njega bespogovorno prate i obožavaju. Konrad sugestivnim, tihim slikama gradi lik neverovatne simboličke moći - Kerc je kranji i savršeni produkt jednog „naprednog divljaštva“ koje treba da pokori drugo, „zaostalo divljaštvo“ (premda Kercovi nadređeni cinično tvrde da „još nije vreme“ za njegove metode). Ipak, Kerc nije nikakav demon, jer da je tako kritička strela bi bila ispaljena u pogrešnom smeru - on je čovek od koga je poredak stvorio „čudovište“ i u toj podeli uloga, vrlo je jasno na šta se odnose čuvene poslednje, samrtne reči „Užas, užas..“ koje Kerc izgovara.
Na jednom mestu Marlou kaže da su se geografske karte puno promenile od njegovog detinjstva do njegovog zrelog doba - u međuvremenu je mnogo toga po prvi put ucrtano u zapadnjačke karte. Danas, kada živimo u Google Maps eri i u tobože globalizovanom i homogenom svetu u kome su bela rasa (koja je, ako je verovati Suzan Zontag, „kancer ljudske istorije“) i njene „humane“ vrednosti već odavno pokorile ostatak sveta, postavlja se pitanje - kuca li srce tame i dalje? Setimo se samo američkih vojnika kako uriniraju po leševima mrtvih talibana ili svih užasa balkanskih sukoba i shvatićemo da nasilje opstaje, ma kako se karte menjale.
Samo neodgovorni umetnici se hvale da ih politika i ideologija ne zanimaju, da je njihova umetnost iznad toga (Breht je govorio da je od svih vrsta nepismenosti najgora politička nepismenost). Konradov roman je važno i odgovorno umetničko delo baš zato što suvereno vlada međuprostorom (a ne nikakvim natprostorom) između ideologije i običnog života, između velikih političkih ideja i psihologije, između ekonomskih procesa i praljudske „žeđi za krvlju“. Srce tame kuca, apokalipsa je tu, a umetnost je, verovatno, jedini mogući prostor za beg.

Bojan Marjanović

05.10.03 Dnevnik - Novine i časopisi

Istorija literature pamti brojne pisce čiji je život, onaj svakodnevni, neraskidivo vezan za dela koja su stvarali. Kada je ideal prave književnosti bio stvarnosna uverljivost pisane reči, što će reći da napisano u potpunosti oponaša realne događaje, visoko su se cenili pisci koji su bili, recimo, u ratu i pisali o njemu, na Severnom polu ili u Kini i pisali priče i romane koji se dešavaju u tim podnebljima. Svako opisivanje piscu nepoznatih predela ili naroda smatrano je prevarom (setimo se Karla Maja i nipodaštavanja izazvanog činjenicom da nikad nije bio na Divljem zapadu). Samo ako je upoznat iz prve ruke sa nečim, autor je bio kvalifikovan da o tome piše.
S vremenom se situacija počela menjati, a stvarnosna ubedljivost preselila se u putopise i novinske feljtone i reportaže, dok su književnici dobili mogućnost da «podlegnu slobodama imaginacije, dotad rezervisanim samo za pesnike. Ipak, određeni oreol ubedljivosti i dalje lebdi nad piscima koji znaju o čemu pišu, koji su preživeli to što opisuju, koji ne izmišljaju.
DŽozef Konrad (1857-1924) jedan je od takvih pisaca. NJegovih 20 godina provedenih na brodovima, najčešće jedrenjacima, na putovanjima preko dalekih, toplih i hladnih mora, u očima publike ostaje kao važna preporuka. Doda li se tome i činjenica da je Konrad počeo da piše gotovo prinudno, tek kada više nije mogao da plovi, dobijamo okruženje za avanturističke romane po formi ali sa filozofskom podlogom: «»»”«Na ivici snage»”», “«Tajfun”», “«Mladost”», «”Lord DŽim”», “«Nostromo”», “«Srce tame”», “«Crnac sa Narcisa”», “«Pred očima zapada”» i druge o egzotičnim putovanjima, borbama sa nemilosrdnim silama prirode u kojima se ljudski karakteri ogoljuju do srži, tako da se vidi ko je kukavica i bednik, a ko hrabar i požrtvovan. Krajnje surov i težak mornarski život traži da se diše punim plućima, bez zadnjih misli, da se veruje drugu do sebe i bori za njega jednako kao i za sebe; ponekad, čak, drugovi imaju prednost. Ko ne položi ovaj ispit, neće nikada postati pravi, odrastao čovek, svestan svojih prava, i obaveza, svestan posledica svojih postupaka i spreman da ih podnosi.
Kolebljivosti nema mesta u svetovima Konradovih pomoraca. Nežnost je redak gost, baš kao i žene i deca (to je dalo feministički nastrojenim kritičarkama da optužuju Konrada za seksističke stavove, mada muškarci u njegovim knjigama vrlo poštuju žene i decu). Po ovim osobinama, mornari su nalik vitezovima ili pionirima osvajačima novih zemalja. Ali, Konrad je daleko od bilo kakve idealizacije svojih junaka. Zahvaljujući sopstvenom iskustvu on zna i piše da mnogo ljudi ne može da izdrži pritisak, da odoli iskušenjima; takvi su spremni da žrtvuju druge za svoje ciljeve, svoje bogatstvo.

Kratak roman “«Srce tame”» (objavljen nedavno u „Stilosu”) o putovanju u bespuća Afrike i pronalaženju Kerca, službenika kompanije koji se otrgao kontroli, najpre je u nastavcima objavljivan u novinama, a 1902, dakle pre 100 godina, u knjizi, i potvrda je svih Konradovih kvaliteta. Zbog svog putovanja 1890. u dubine džungli tadašnjeg belgijskog Konga i bolesti koja ga je tamo sustigla, Konrad je morao da ostavi posao mornara i nastani se u Engleskoj. Kroz priču morskog vuka Čarlsa Marloa, koji se prijavljuje da bude kapetan rečnog parobroda kompanije koja sakuplja slonovaču, upoznajemo brutalno lice kolonizatora spremnih da žrtvuju domoroce zarad svoje zarade. Među sobom su ti isti službenici lenji zavidljivci, spremni da ogovaraju, pletu intrige. Kerc, terenac koji šalje najviše slonovače, obožavan je, i svi mu zavide, jer je sugestivan, neodoljiv, pravi harizmatični vođa. No, nedostatak vesti o njemu nameće potrebu da se organizuje ekspedicija do udaljene ispostave. Nakon fascinantno opisanog putovanja rekom kroz džungle, posada nalazi bolesnog Kerca i saznaje za bizarne rituale koje je organizovao sa ondašnjim domorocima. Samoljublje, fanatična zanesenost, moć u necivilizovanom okruženju (ili civilizaciji drugog profila i usmerenja od zapadne), fizičko iscrpljivanje, vrućina i bolest, na kraju, odnose Kerca, kome preostaje da zaključi samo: «”Užas, užas”». Ekspedicija se vraća, uspeh je delimičan: kompanija će imati štete od lošeg utiska koji je Kerc ostavio za sobom, ali ga se i ratosiljala, pa će planovi kasniti, ali ipak biti ostvareni. Ostaje da se odstrani nepoželjni kapetan i tragovi sakriju. A Marlou ima obavezu da Kercovoj verenici odnese pisma, slaže je da su njegove poslednje reči bile njeno ime i sve ovo ispriča svojim drugarima na palubi broda koji čeka plimu.
Konrad nema nameru da sudi Kercu, baš kao ni ostalima. Vrlo precizno opisuje situacije, ali ne daje svoje mišljenje o postupcima junaka. Ovu tešku i varljivu rabotu prepušta čitaocu, njegovoj volji i sposobnosti. Rešenja svakako nisu jednostrano crno-bela.

Civilizacijski oklop i lovački instinkti

I pre i posle ”Srca tame“ intrigantnom temom sukoba tzv. civilizacije i divljaštva bavili su se mnogi pisci, dok je ideja o džungli kao mestu koje budi zapretene, kolektivno nesvesne instinkte našla realizaciju, pored Konradovog romana, i u remek-delima ”Gospodar muva” Goldinga i “Potopljeni svet” Balarda. Mada u ovom romanu hipnotička snaga prepotopske džungle biva sagledana posredno, sa strane i ovlašno (brod tek dotiče obode mračnih senki beskrajnog rastinja koje vrvi životom i smrtonosnim pretnjama), a o gubljenju zdravog zapadnjačkog razuma se saznaje iz priča jednog Rusa i bunovnih priznanja čoveka na samrti, to ne umanjuje osećanje da je to mesto klopka koja mami svakoga ko u nju ne samo ugazi već makar i poveruje. Civilizacijski oklop lako puca pred zovom lovačkog instinkta predaka iz divljine. Bez obzira na to da li se sa ovakvim stavom čitalac slaže ili ga odbija kao mogućnost nesporna je Konradova literarna veština da piše ubedljivo i nadahnuto. Ni vek od nastanka ovog dela nije mu oduzeo svežinu, baš kao ni slobodna filmska adaptacija F. F. Kopole ”Apokalipsa”, koja je zasebno delo sa sopstvenim, nezavisnim životom. Otuda Konrad ostaje pisac kako prošlog tako i sadašnjeg doba, ali i budućih vremena.

Ilija Bakić