Sofokle i njegova Antigona

01.02.21

Zbornik Matice srpske za književnost i jezik
Prevodioci i književni teoretičari tvrde da bi svako pokolenje trebalo da ima „svoj“ prevod nekog klasičnog dela. Ako je to zaista tako, onda je srpska čitalačka publika čekala četiri pokolenja skoro čitav jedan vek na novi prevod Antigone: Gordan Maričić preveo ju je 2020, a Miloš N. Đurić 1922. godine. Antigona je po rečima Hegela „najsavršenije umetničko delo“. Ova tragedija nije samo lektira u našim gimnazijama nego, već dve i po hiljade godina, jedna od najčitanijih knjiga. Stoga je Sofoklova Antigona zaslužila i jednu opsežnu naučnu studiju koju je satkao njen prevodilac.
U monografiji koja nosi naslov Sofokle i njegova Antigona: stvaralac i tragedija kroz vekove minuciozno je prikazan život i rad atičkog dramskog pesnika. Taj čovek vodio je miran i uzoran život, doživeo duboku starost, a pisao je o ljudskoj patnji, božjoj pravdi, apsolutnoj i beskompromisnoj moralnosti u najburnijim vremenima atinske istorije i društveno-kulturnih procesa i događaja, sažimajući u likovima svojih tragedija sve te društvene fenomene. Ono što ova naučna monografija donosi jeste nov pristup i obilje tumačenja o Sofoklovoj heroini, ali i drugim junacima njegovog dramskog opusa. Naime, Antigoni se pristupa, pored književno-te?rijskog aspekta, iz društevno-istorijske i kulturološke perspektive, a sve uz detaljno tumačenje mita u antičkoj i savremenoj drami. Tu je i presek najistaknutijih svetskih obrada i adaptacija Antigone kroz vekove, od antičkih (Seneka) do savremenih (Žan Anuj i Slavoj Žižek, recimo). Uz brižnu i istančanu analizu Antigone, prepliće se i život njenog kreatora, ali i život grčkih polisa i drugih značajnih ljudi te burne epohe: od najvećeg sjaja do najtragičnijeg pada tokom V veka pre n. ere.
Izuzetna vrednost ove monografije jeste i to što nam njen autor ne daje samo svoje poglede na ovaj večni i vanvremenski dramski tekst već nesebično podastire i poglede drugih istraživača i pozorišnih stručnjaka od Aristotela, preko Hegela, do Kitoa, Lesinga, Dejvida Kartera, Edite Hol, Majkla Vikersa, Žaka Žuane, Edvarda Harisa, Anđele Beli, Zdenka Lešića, Zdeslava Dukata, Jovana Hristića i drugih, čak i kad s njima nije u saglasju. Time ova monografije u našoj nauci postaje osnov za svako drugo ispitivanje i istraživanje, kako Sofoklove Antigone, tako i Antigona koje će biti napisane i igrane u potonjim vremenima i vekovima.
Glavna nit koja vodi našeg istraživača, a sa njim se slaže i prikazivač ove knjige, jeste ta da ne možemo a da se ne načudimo Sofoklovom senzibilitetu koji Antigoni, ženskom liku unutar jednog izuzetno patrijahalnog društva ogromnih rodnih razlika i nejednakosti, daje najviše moralne vrednosti. Antigona je, kao i većina junaka Sofoklovih tragedija, biće „nadljudskih, herojskih razmera, visoko razvijene moralne svesti i psihičke snage“ koja je pred izborom onog što bi obični smrtnici odabrali ? a što je kompromisno rešenje spram zahteva društva, odnosno zajednice, ljudskog poretka (??µ??-a) ? i zahteva božanskog poretka, pravde, harmonije (?????-a). Za Antigonu kompromis ne postoji. On bi „predstavljao izdaju vlastite naravi i herojstva.“ Stoga ona „bira drugu alternativu, koja podrazumeva patnju i moguću ili sigurnu propast, fizičko uništenje.“ I kad jednom odluči, grčevito se drži svoje odluke uprkos pokušajima okoline da je odvrate od propasti. Time junakinja, neshvaćena i ponižena od ljudi, ostaje osamljena (sve do svoje smrti) u svojoj odluci i morlnim načelima. U toj i takvoj izolovanosti, „kroz patnju i propast, tragički junak izvojuje neku čudnu moralnu pobedu“. Ta teška i (gotovo) nadljudska moralnost osigurava spasenje Poretka, božje Pravde, Prirode, čime se osigurava ljudska egzistencija. Zato ne samo Antigona, već i sve druge Sofoklove tragedije apeluju na „poštovanje ljudskih prava i potreba“ koje narušavaju moćnici i silnici.
Junaci i junakinje iz sačuvanih Sofoklovih tragedija, analizirani u ovoj monografiji, dati su u kontesktu analize Antigone. Oni ilustruju Sofoklov umetnički i životni credo, jedinstvo pesnikovog moralnog stava od rane mladosti do duboke starosti: svako ljudsko delovanje mora biti u saglasju s božjom pravdom i sa prirodnom harmonijom.
Na kraju ističemo da je Sofoklov jezik koji je, kako sam autor monografije navodi, „istančan i prilagođen svakom dramskom trenutku, kako teškom i nabijenom emocijama, tako i lakom i estetski dekorativnom“ prenesen i u prevodu. Iako nema stihovnu formu, on poetski teče i, koliko je moguće, dočarava Sofoklovo vladanje pesničkom formom.

Dr Ifigenija D. Radulović

18.10.20 Danas

Koliko naša kultura polaže na prevođenje klasične književnosti, i koliko vremena prolazi dok se ne pojave prevodi koji odgovaraju duhu novog doba?

Kad bi se samo malo istražilo, došlo bi se do poražavajuće činjenice da je, za razliku od značajnog dela sveta, u Srbiji prevođenje klasičnih dela retko.

I o prevodiocima se retko govori, pa je javnost jedva i svesna kakav je događaj u kulturi kad joj se dese knjige u kojima prevod antičke baštine pulsira ritmom nove epohe.

Bezvrednim bestselerima uprkos, međutim, te knjige pobeđuju svaku kulturnu zaparloženost i uspevaju da svojom vrednošću tiho ali neumitno stvaraju podlogu za sledeće naraštaje koji će, nadajmo se, umeti više da ih cene.

Pred nama se nalazi baš takva jedna knjiga – Sofokle i njegova Antigona: stvaralac i tragedija kroz vekove.

Izdavač je beogradski NNK Internacional a autor je Gordan Maričić, profesor antičke književnosti na Odeljenju za klasične nauke Filozofskog fakulteta u Beogradu.

Ekskluzivnost ove knjige je ne samo u sintezi prikaza Sofoklovog života, osvetljenog iz bogato citiranih izvora, već u tome što je u njoj objavljen novi prevod jedne od najznačajnijih klasičnih drama – tragedije Antigona.

Maričić, poznat ne samo kao univerzitetski profesor već i kao odličan prevodilac mnogih antičkih drama sa starogrčkog, odlučio se na poduhvat novog prevođenja Antigone inspirisan rečima Slobodana A. Jovanovića (1911-1991), autora Francusko-srpskog rečnika, pisca pozorišnih kritika i studija, koji je govorio da bi na svakih pedeset godina trebalo da se pojavi novi prevod nekog klasičnog dela. Čak i da svaka generacija treba da ima svoj prevod klasika.

A kada je prvi put na srpski jezik prevedena Sofoklova Antigona?

Bezmalo pre jednog veka!

Prvi moderni srpski prevod, piše Gordan Maričić u završnoj belešci pod nazivom Naposletku, uradio je Miloš N. Đurić 1922. Prevod je preštampavan mnogo puta dosad, a poslednji put ga je koristio Jagoš Marković 2012, kad je Antigonu postavio na scenu Narodnog pozorišta u Beogradu.

I, evo, pred nama nove Antigone, Sofoklove drame koja u Maričićevom prevodu treperi na dašku novog vremena, spremne da ponovo inspiriše umetnike.

Svežina srpskog u Maričićevom prevodu pokazuje koliko je vreme antike umreženo u savremeno doba, i otkriva mnoge tajne jezika koji kao živa materija mitove što vekovima traju prilagođava savremenosti.

U (n)ovoj Antigoni na srpskom ponovo se potvrđuje još jedna misao Slobodana A. Jovanovića, poznata prevodiocima: „Niko ne poznaje svoj jezik tako dobro kao onaj ko se nosio s tuđim jezicima“.

Maričić to zna, i oseća da nove generacije traže „neki novi ključ za razumevanje, neku vrlinu sa kojom će se poistovetiti“.

Zato pronalazi najbolju ravnotežu i daje razumljiv, dirljiv ali snažan prevod Sofoklove tragedije u prozi. Uspevajući u svom naumu da „ne ubije pesnika ni u Sofoklu, ni u sebi“.

Pored novog prevoda Antigone, u knjizi Sofokle i njegova Antigona… dat je pregled Sofoklovog života i dela, sa akcentom na dramama (od ukupno 123 samo sedam ih je sačuvano u celini) zbog kojih se on i danas nalazi u samom vrhu svetske književnosti i uzor je mnogim piscima.

Sofoklova slava krenula je još u antičko doba – bio je omiljeni Sokratov tragediograf, a Aristotel ga je smatrao najboljim piscem tragedija.

Dokaze za to pruža i ova knjiga Gordana Maričića, koja potanko govori o dugovekovnoj, i novovekovnoj recepciji i drugih Sofoklovih drama. Ali jedna je jedina, i besmrtna, s razlogom: Antigona.

Anđelka Cvijić