Slovenska mitologija - ćirilica

04.09.11 Politika

Da bi se pobrojale sve netačnosti trebalo bi napisati tekst opsežniji nego Gajićeva knjiga, pretencioznog naslova Slovenska mitologija, koja će stoga imati veliki broj čitalaca, a zbog mnogobrojnih nedostataka i propusta ostaviti poguban učinak

Živimo u vreme kada počinje da prevladava jedno optimistično i razdragano uverenje da „svi mogu sve”, da svako može da napiše knjigu na bilo koju temu. Negde su se pogubile elementarne skrupule, a stručnost je postala deplasirana i izlišna kategorija. Knjiga o slovenskoj mitologiji, koja se nedavno pojavila, dobar je primer takvog stanja. Iz sažete beleške o autoru saznajemo da je Nenad Gajić bio muzičar (gitarista, pevač i tekstopisac), bankar, menadžer, privatni preduzetnik, a onda, dok je razmišljao kojom će se novom profesijom dalje baviti, napisao je knjigu Slovenska mitologija. Očito je da nije imao ni svest o tome koliko je ozbiljna naučna oblast u koju je ambiciozno ušao.
Rukopis, bez kompetentnog mišljenja stručnjaka, prigrlila je izdavačka kuća „Laguna” i objavila u ovoj godini kao svoje luksuzno izdanje. Pri tom je skupila ilustratore, koji su, izgleda, većinom mladi ljudi opčinjeni kompjuterskim igricama, pa su shodno svojim preokupacijama i dali likovna rešenja slovenskih bogova i demona. Tako je arhanđeo Mihajlo, pošto je svrstan u red demona (!), prikazan kao razgolićena žena zanosnih oblina, sa isukanim mačem. Ne zna se, da li je ovde reč o pukom neznanju ili pak ruganju hrišćanskoj ikonografiji.
Da bi se pobrojale sve netačnosti trebalo bi napisati tekst opsežniji nego Gajićeva knjiga. Obimne recenzije na pojedina naučna dela objavljuju se u naučnim publikacijama, ali pošto ovde nije reč o naučnom delu, nema ni svrhe pisati takvu recenziju. Opet, smatramo da treba ukazati na knjigu koja ima pretenciozan naslov i koja će stoga imati veliki broj čitalaca, a koja će zbog mnogobrojnih nedostataka i propusta ostaviti poguban učinak. Ovim osvrtom želimo da na odgovornost podsetimo ne samo pisca, već i izdavača, recenzente i novinare koji su spremni da uz pompu i halabuku afirmišu razna pisanija, pre svega iz oblasti filoloških i istorijskih nauka.
Već podnaslov knjige „Panteon bogova” upućuje na amaterski pristup. Grčka reč „panteon”znači „svi bogovi”, tj. „hram svih bogova”, pa navedeni podnaslov predstavlja pleonazam. Knjiga je inače „ukrašena” i stihovima falsifikovanih srpskih narodnih pesama Miloša S. Milojevića.
Da bi se pristupilo pisanju knjige sa temom „Slovenska mitologija” mora se poznavati odgovarajuća ogromna naučna literatura koja je uglavnom na ruskom i poljskom jeziku, dok su sami izvori na latinskom i staroruskom jeziku, delom i na grčkom. Čak i ako se ne poznaju klasični jezici, izvori se mogu čitati u objavljenim prevodima na ruski i poljski, delom na engleski i nemački jezik. Prostor nam ne dozvoljava da podrobnije ukažemo na te značajne zbirke izvornog materijala.
Uporedo sa stručnim delima, počev od XVIII veka do danas, pojavio se veliki broj bezvrednih knjiga o slovenskoj mitologiji, koje same po sebi predstavljaju jedan vid mito-stvaralaštva. Neke od njih se zasnivaju na nekritičkom čitanju poznih izvora o slovenskoj mitologiji (XIV vek i kasnije), neke na dosetkama (kao što su, na primer, dela Borisa Ribakova), a neke predstavljaju čiste falsifikate, kao što je Verkovićeva „Vede Slovena”, ili tzv. „Velesova knjiga”. Da se Gajić oslanjao na knjige sumnjive naučne vrednosti pokazuje i njegova olako donesena ocena o vrednosti „Spisa o narodima” vizantijskog cara Konstantina Porfirogenita. Primedbe koje iznosi pokazuju da izvornik nije ni video. Uz to, Gajić „oživljava” tezu da je Sveti Jeronim – čuveni egzegeta i prevodilac Biblije sa hebrejskog i grčkog na latinski (umro 420. g.) – sastavio prvu slovensku azbuku, pretpostavku koju su naučnici već poodavno ubedljivo opovrgli i odbacili.
Od dvadesetak naziva za bogove kod Istočnih i Baltičkih Slovena, koliko ih je posvedočeno u starijim pisanim izvorima, N. Gajić u svojoj knjizi navodi 12. Od toga, u naučnoj literaturi bogovima se ne smatraju Vesna i Morana (kao i lada, lelja, kupala, polelj, rod itd.). Naime, naziv vesna, koji je sporadično posvedočen u narodnom verovanju Slovenaca, odnosi se na neka mitološka bića, koja ljudima u rano proleće kazuju kada treba sejati bob (od vest-na, tj „ona koja donosi vest”), kao što su vile, krivopetje, žalik-žene, itd. Nazivi morena, kao i jarilo, kostroma itd. označavaju lutke koje su obredno spaljivane i „oplakivane” na nekim praznicima. Od navedenih bogova čak pet naziva su pogrešno napisani. Bogovi Jarovid, Svetovid pišu se nastavkom – vit (tu još pripadaju Rujevit i Porevit). Ženska boginja se ne naziva Mokoša, već Mokoš, dok Dajbog u izvorima postoji kao Dažbog. Kada je u pitanju Volos/Veles, jedino uz prvi naziv u pisanim izvorima stoji određenje „stočni bog”. Drugi naziv je posvedočen u „Slovu o Igorovom pohodu”, ali u atributivnoj funkciji – pevač Bojan se naziva Velesovim unukom, kao i u nekim kasnijim izvorima bez bližeg određenja.
O kakvom nesolidnom tekstu je reč, može se ilustrovati bližim komentarom na bilo koji segment knjige N. Gajića. Kao primer, uzećemo teonim Mokoš, ili po N. Gajiću – Mokoša (str. 66-67). U njegovom tekstu, pored ostalog, kaže se: „S druge strane, rasprostranjeno je bilo i verovanje da je posredi zlo božanstvo i njen kip izgledao je kao strašna nakaza sastavljena od različitih životinja”. Na osnovu ozbiljne naučne literature lako se može pokazati da je ova konstatacija potpuno neutemeljena i da predstavlja čistu maštu. Podjednako je pogrešna i ocena da je ona bila poznata svim Slovenima, te da se nalazi na sredini između Vesne i Morane.
N. Gajić citira slovenačkog istoričara Josipa Mala, ne navodeći izvor, o ulozi Mokoški u slovenačkim pripovetkama. Inače radi se o istoričaru novije slovenačke istorije i bivšem kustosu Narodnog muzeja u Ljubljani, a ne o stručnjaku za mitologiju Slovenaca. Citat, ovde dat u defektnom obliku, potiče iz zapisa Davorina Trstenjaka, slovenačkog Ilirca, koji je u „Slovenskom glasniku”, 1859. objavio kratku legendu o ajdovskoj kraljici, čarobnici Mokoški, koja je na reci Ložnici imala grad. Gajić ispušta iz teksta „ajdovska kraljica”, jer, očigledno, nije upućen u to da su Ajdi naziv za divovski narod u Sloveniji (Ajdinja je prala rublje u reci stojeći jednom nogom na jednom brdu a drugom na drugom brdu). Zatim sledi, opet, pozivanje na J. Mala, o postojanju nekog rukopisa svetog Save, u prepisu iz XVI veka, i citat iz tog rukopisa. Kada se navede „sveti Sava”, kod nas se misli na našeg svetog Savu (Nemanjića). Međutim, i ovde se radi o pogrešnom prepisivanju. Treba pomenuti da Ruska crkva u svome kalendaru obeležava tri praznika posvećena različitim svecima iz različitog vremena pod imenom „prepodobni Sava” (Sava Osvećeni ili Jerusalimski, Sava Kripeckij i Sava Storoževskij).
Mitologija nije književnost, niti neko maštovito štivo koje će svako dopunjavati zavisno od širine svoje uobrazilje i svojih literarnih sposobnosti. Zato je već jednom treba ostaviti filolozima, pre svega slavistima, da na osnovu kritičkog sagledavanja izvora daju strogi sud o njenom sadržaju i okvirima.
Ljubinko Radenković – Radivoj Radić