Slankamen

27.10.09

Svetu ipak treba reći „da”, ma kako on bio grozomoran, tome sam se učio od velikih humanističkih pisaca koji izgleda više nisu u modi
Mihajlo Pantić, naš poznati pripovedač, književni kritičar i univerzitetski profesor, ukazom Georgija Prvanova, predsednika Republike Bugarske, biće odlikovan visokom bugarskom državnom nagradom – Ordenom Ćirila i Metodija prvog stepena, za izuzetan doprinos popularizaciji bugarske kulture u Republici Srbiji. Priznanje prevazilazi pojedinačni značaj zbog toga što će Srbija ove godine biti počasni gost Sajma knjiga u Sofiji. U izdavačkoj kući „Arhipelag” nedavno je objavljena knjiga eseja i putopisa Mihajla Pantića „Slankamen”, a za 54. međunarodni Beogradski sajam knjiga izlaze još tri knjige eseja i kritika istog autora: „Neizgubljeno vreme” („Službeni glasnik”), „Dnevnik jednog uživaoca čitanja” (KOV) i „Drugi svet iza sveta” („Povelja”).
Srbija i Bugarska imaju donekle atipičnu istoriju kulturnih odnosa. Vi ste, i kao univerzitetski profesor, i u Srpskom PEN-u, angažovani i na tom polju.
Sticajem okolnosti, pre nekoliko godina počeo sam da predajem bugarsku književnost na Filološkom fakultetu, u sklopu opšteg kursa južnoslovenske komparatistike. Srpska i bugarska kultura su u mnogo čemu bliske, ali u drugoj polovini prošlog veka nisu pokazivale dovoljno uzajamnog interesovanja, iz mnogih razloga.
Tokom poslednjih deset godina ti odnosi postaju intenzivniji, što je sasvim razumljivo, mi smo susedi, nismo preko sveta. Srpska književnost i jezik izučavaju se na više bugarskih univerziteta, akademska saradnja je u usponu, pojavljuju se zajednička izdanja, vidno raste broj prevoda sa bugarskog na srpski i obratno. Sa koleginicom Darinom Dončevom sklopio sam hrestomatiju tekstova iz istorije bugarske književnosti, a kada je reč o savremenoj srpskoj i bugarskoj literaturi, one prolaze kroz isti tranzitni period, menjaju se, i imaju jedna drugoj šta da kažu. Treba na toj razmeni i dalje raditi, prva prilika je predstojeći decembarski sajam knjiga u Sofiji gde Srbija ima status počasnog gosta. Dalje upoznavanje je najbolji put ukidanja stereotipa koje smo kroz istoriju jedni o drugima izgradili.
U eseju o književnosti u vremenu tranzicije iz knjige „Slankamen” kažete da se pisac danas pretvorio u izvršioca narudžbe tržišne volje. Sa druge strane, sebe vidite kao „produkt jednog sveta koji je odavno mrtav”. Kako se snalazite u tom paradoksu?
Jedva. Kao i većina ljudi koji se danas bave pisanjem, sve češće se pitam čemu sve to. Što je više književnosti, a vidite koliko je ima, zatrpava nas, ona je sve manje društveno važna. Pa opet, opstaje uverenje da se njome ipak nešto može. Samo je pitanje šta. I oni koji duže pamte, i oni koji su juče objavili prvu pesmu, jasno vide da književnost nema ni smisao ni ulogu koju je imala u bliskoj prošlosti. Ovo svakako nije budućnost za koju su nas pripremali, ponekad se zaista osećam kao da sam teleportovan u okruženje koje gotovo ne prepoznajem. Nipošto ne želim da podlegnem vladajućem pesimizmu, da potcenim ono čemu bez ostatka pripadam i čemu sam se sav dao, ali naprosto je tako. Ako ćemo pravo, životne okolnosti su, istorijski posmatrano, uvek bile ili užasne ili nepovoljne, samo je sada nastupilo vreme ravnodušnosti, doba preračunavanja bilo koje vrednosti u novac. Pišem uprkos tome, da ne bih ostao ravnodušan, da bih se osmislio u besmislu, da bih od sebe dao najbolje što mogu, i da bih koliko-toliko ublažio paradoks o kojem govorite. Šta bih inače drugo? Pisanje nije rezultat voljnog izbora nego unutrašnje pobude. Rastko Petrović izjednačavao je tu delatnost sa fiziološkom potrebom, glad duha mora se nekako utoliti.
Ako danas stvari stoje onako kako ih vi vidite, šta onda činiti? Napisali ste da je uprkos okolnostima individualni značaj književnosti nesporan.
Baš tako. Javni ambijent je jadan, provizorijum takozvane društvene stvarnosti jedva se drži na okupu, i piščevo je da ga, baš zato, popravlja, a ne da ga dalje srozava. Svetu ipak treba reći „da”, ma kako on bio grozomoran, tome sam se učio od velikih humanističkih pisaca koji izgleda više nisu u modi, sudeći po tome da ih nema na listama bestselera. Najlakše je podleći beznađu ili zloj volji, gde god da se okrenem, suočavam se sa nezadovoljstvom u svim mogućim vidovima. Malicioznost je primamljiva, narcisoidna, ona čoveka oslobađa obaveze da nešto učini za drugoga. Mnogo je teže misliti i delati pozitivno. Nastojim da budem takav već trideset godina. Ispočetka sam to činio spontano, valjda po prirodi karaktera, danas kažem da mi je to program, biti konstruktivan i vedar. Više se ne čudim što me u tom uverenju prati jedino postojan osećaj usamljenosti. Nisam, na sreću, ni prvi ni poslednji. Uostalom, samoća definiše pisanje, a pisanje je prevazilazi.
Marina Vulićević
-----------------------------------------------------------
Nema dobre kritike bez dobrih knjiga
Aktivni ste i kao pripovedač i kao kritičar. Kako vam zvuči rečenica da je naša kritika u krizi?
– Kritika je uvek onakva kakva je književnost. Nema dobre kritike bez dobrih knjiga, niti je o lošoj književnosti moguće nadahnuto pisati. U milion navrata slušao sam ili čitao najave smrti kritike, a ona, vidite, i dalje postoji, zato što je nužna. Bez nje nema optimalnog razumevanja književnosti niti raspoznavanja vrednosti. Kritika samo menja lik, prilagođava se novim okolnostima, izlazi iz faze fasciniranosti teorijom i postaje prijemčivija. Sebe u tome vidim kao maratonca koji još nije istrčao počasni krug. Poslednjih godina bavim se mahom kritikom poezije, to mi prija, tu se uveravam u tačnost misli Meše Selimovića da je istinsku kritiku moguće pisati samo iz ljubavi. A priče kao priče, one se pišu kada se njima hoće, a ne kad sam ja tome nameran.