Sinovi, kćeri

01.11.21 Polja

Ima tema koje su prosto veće od književnosti. Možda ovo zvuči pretenciozno s jedne, a nipodaštavajuće s druge strane, ali književnost je konvencija, prihvatamo da su znakovi na papiru znamenja jednog sveta koji se, dok čitamo, odvija u našim glavama. Ona je, dakle, stvar dogovora, put kojim prelazimo sticanjem sve većih kompetencija koje bi trebalo da nas odvedu u svet novih emotivnih, intelektualnih i metafizičkih spoznaja. Literatura to ne radi izborom teme, jer da je tako, sva bi književnost bila iscrpljena još u antici. Dosezanje do takozvanog metafizičkog nivoa u književnom delu (kako je to nazvao Ingarden) postiže se izborom izražajnih sredstava, spojem naizgled nespojivog, bežanjem od poznatog, traganjem za iskazom onog neiskazivog. Drugim rečima, a da se poslužim onim što teorija i praksa književnosti već uveliko poznaje – literatura treba da nas natera na katarzu (Aristotel) i/ili epifaniju (Džojs). Ipak, književnost je i stvar mode. Neke teme dobiju na popularnosti, odnosno čitanosti, pa se dešava da se spisateljice/pisci bave pitanjima o kojima ne znaju gotovo ništa ili tek pomalo i onda pred time literarnost, kao umetnički kvalitativan izraz teksta, mora da pogne glavu. A kako reče Vitgenštajn, o onome o čemu se ne zna ništa, najbolje je ćutati.
Tema promene pola operativnim putem, prelazak iz bivanja ženom/muškarcem u bivanje muškarcem/ženom postala je prilično aktuelna u poslednje vreme. S pravom. Njena aktuelnost je razumljiva ne samo zato što nama zaključanim u čvrsto izabrane/nametnute/sigurne polne i rodne uloge daje priliku da voajerski zavirimo ispod kože osoba kojima biološki urođen pol nije udoban, odnosno koje žele da se promene. Povrh zadovoljenja ove skopofilske potrebe, pitanje promene pola podrazumeva i čitav niz pitanja o slobodi izbora, ali i identitetu, privatnosti, uticaju društva na pojedinca, o patrijarhatu, feminizmu (bez obzira na smer pomenute promene) i mnoga druga iz oblasti biopolitike.
Kad je ove godine, nakon pauze od godinu dana zbog pandemije, na Književnim susretima Cum grano salis dodeljena nagrada Meša Selimović romanu Sinovi, kćeri Ivane Bodrožić žiri je s pravom legitimisao ovu temu i doveo je u žižu javnosti. Ona, dakako, nije nova, čak je sve više ima u regionalnoj književnosti, njom se bave, na primer, Espi Tomičić u romanu Your love is king ili Igor Štiks u drami Zrenjanin. Književnost je na taj način preuzela na sebe da podstakne raspravu koja bi trebalo da se odvija u društvu i u kojoj bi trebalo da uzmu učešće neki sasvim drugi činioci, na primer, zdravstvo, sudstvo i obrazovanje. Književnost, naravno, a pod tim mislim na čitavo književno polje koje uključuje autore, izdavače, kritičare, žirije, promotere, ali i čitaoce bi trebalo da bude svesna svojih ograničenja i da se nakon postavljanja pitanja i ukazivanja na nepravde prosto povuče i skloni jer njen posao je da se bavi emocijama kroz tekst, a ne bilo kakvom regulativom. U tom smislu, veoma je važno što je žiri skupio hrabrosti da nagradi spisateljicu mlađe generacije koja piše o temi koja i u svom izvornom i u svom prenesenom značenju može da ima ogroman uticaj na jedno društvo. I to je više nego bitno, štaviše. Uloga književnog polja bi se tu i završila.
Problemi s romanom Sinovi, kćeri međutim nastupaju na nekim drugim nivoima, a najviše na stvaranju onog što smo, u nedostatku boljeg pojma, nazvali literarnost, a što podrazumeva estetski višak vrednosti. Odnosno, kao što sam sebi dao slobodu da utvrdim na početku, ušavši u jednu temu koja je veoma složena, tekst naposletku biva pojeden, prestaje da bude roman i postaje nešto sasvim drugo. Ne pomaže ni činjenica da je Ivana Bodrožić odustala od toga da tri glasa koji se javljaju u priči dramaturški jasnije rasplete. Zaplet je jasan svakom pažljivom čitaocu, ali rasplet u potpunosti izostaje i to je dobro jer bi se njegovim uvođenjem na određen način izneverilo ono što roman pokušava – detekcija stanja, postavljanje pitanja, odsustvo tumačenja. Neko bi to možda nazvao kukavičlukom, neko lošom romanesknom strukturom, ali meni se čini da je to zapravo jedino što je književno vredno u ovoj knjizi, odnosno jedino što se opire klišeu.
Možda je prvi glas koji pripada Luciji, devojci stradaloj u saobraćajnoj nesreći ili u pokušaju samoubistva, jedini i autentičan. Njemu pripada i najviše teksta u poređenju s preostala dva. Njeno zdravstveno stanje, iz kojeg slede njeno narativno znanje i moć, stanje je veoma složeno, ona je nepokretna, vezana za postelju, oduzeta joj je moć govora, ali čuje i može vertikalno da pokreće oči. Ona obitava u instituciji za palijativnu negu u blizini Varaždina. Priča koju nam pripoveda kombinacija je reminiscencija na život pre nesreće, kao i ono što u trenutku pripovedanja može da vidi i sazna. Ovakav način pripovedanja karakterističan je i za preostala dva glasa u knjizi od kojih drugi pripada njenom momku Dorijanu, koji je u detinjstvu bio devojčica, dok treći pripada Lucijinoj majci. Glavni problem s Dorijanovim i majčinim glasom jeste da neodoljivo podsećaju na Lucijin. Ne postoji jezička idiosinkrazija, nema nikakve promene tona, ritma, fraziranja – sve je isto od prve do poslednje stranice. Ako je spisateljica želela da napiše nešto što narativnom strukturom podseća na Buku i bes, onda je izneverila osnovno načelo autentičnosti glasova. Ko god je pročitao Foknerovo remek-delo ne može da zaboravi Bendžijev glas. Ovim ne poredim nivoe znanja Bendžija i Lucije, štaviše, samo želim da istaknem da je način njegovog govora, ekstreman kakav jeste, nešto što vam zauvek ostaje u pamćenju. Ipak, što je još važnije, usklađen je s nivoima znanja i obrazovanja koje Bendži poseduje. Nasuprot takvoj raznovrsnosti stoje glasovi Lucije, njene majke i Dorijana.
Druga stvar koja bode oči jeste odsustvo hrabrosti da se iskažu složenosti identitetskih borbi kroz koje prolaze Lucija i Dorijan. Na stranu što je i motivacijski slabo obrađena njena ovisnost o majci i porodici koja je na kraju odvede u auto koji zaustavi na pruzi i sačeka u njemu voz, ali tome bi moglo da se progleda kroz prste.
Mnogo veći problem jeste klišetizovana postavka stvarnosti kroz koju prolaze protagonisti. Sve što se dešava u romanu, a tiče se odrastanja ženskih likova kao da je već viđeno, a slično je i povodom Dorijanovog detinjstva. Naravno da je moguće tvrditi da niko od nas ne živi egzemplaran život, sva naša detinjstva liče jedno na drugo. Međutim, promena kroz koju Dorijan prolazi je supstancijalna, a mi kao čitaoci to nismo doživeli u tekstu. Ne postoji intenzitet scena, nema upečatljivih događaja, a nema ni one značajne tišine, one „nametljive odsutnosti“. Ako kod Lucije i njene majke postoji i ono što bismo mogli da nazovemo porodičnom anamnezom kroz koju je moguće razumeti simboliku naslova, ona kod Dorijana izostaje. Autorka jeste išla za idejom stišane dramaturgije, odnosno nespektakularnosti, što može da bude razumljivo kad je u pitanju pomenuta skopofilija, uživanje u pogledu u druge, posebno u njihove patnje. Praviti spektakl od teksta značilo bi dolivati ulje na vatru. Ipak, čitaoci traže motivaciju da nastave s čitanjem teksta, a ona, posebno ona koja bi proizlazila iz karaktera i sudbina protagonista, izostaje jer izostaje i specifična težina pomenutih likova. Rečju, previše su plošni, jednoobrazni, jednostavni. Na primer, Lucija stihijski menja ponašanje prema Dorijanu i nekako se suviše lako i prečesto podvrgava volji svojih majke i brata. On pak deluje kao neki trećerazredni tragički junak kad govori kako sve uništava oko sebe. Da su u pitanju odnosi među društveno normiranim heteroseksualnim parom sve to bismo posmatrali s blagim podsmehom. Ovako, s obzirom na to da se radi o društveno nenormiranom odnosu, stvari bi trebalo da gledamo „drugim“ očima. Ako bismo prihvatili takvo gledanje na stvari, onda bi došlo do dodatne diskriminacije osoba koje su ionako gotovo bez izuzetka diskriminisane na Zapadnom Balkanu. Rečju, književnost koja nije dobra, ne valja kad opisuje bilo kakve odnose među ljudima, u svim njihovim varijacijama. Književnost mora da bude bolja kako bi ono za šta se bori, u ovom slučaju ideja slobode izbora u suštinskom smislu reči, bila dovoljno izazovna i privlačna, da bi bila zavodljiva i prijemčiva.
Možda je ovo maksimalistički zahtev, moguće je da su očekivanja velika posebno stoga što je ono što spisateljica ima od oruđa jezik. Da u njemu stvara i da se njim služi kako bi fiktivni svet, junake koji delaju i njihove odnose učinila što plastičnijim, što oneobičajenijim (u smislu ruskog formalizma, pa čak i u smislu Brehtovog Verfremdunga), što uverljivijim.
Nažalost, čini se da je Ivana Bodrožić ostala na književno nižem nivou od željenog i/ili očekivanog, te da je tema nadrasla samo delo. Tekst nije uspeo njome da ovlada, ona je previše jaka ili provokativna i od šume se ne vidi drvo. Omađijani prilikom da zavirimo u ono što nas privlači, ali nam je nepoznato i strano, zaboravili smo da pogledamo kako je knjiga napisana, a ona ja napisana samo prosečno, kao loš domaći film, uvek ambiciozan, a često neodglumljen i nerežiran do kraja.
Vladimir Arsenić

28.04.21 Vreme

Kada je Toni Džat počeo da piše svoju Kolibu sećanja (vidi "Vreme", br. 1070) Gerigova bolest već ga je bila duboko obuzela. Ta varijanta amiotrofične lateralne skleroze (ALS) velikodušno ostavlja nedirnutima čula i mozak, ali čoveku, bez žurbe, oduzima jedan po jedan deo tela. Na kraju se osoba pretvara u nepokretno, ali i dalje osetljivo telo unutar kojeg radi živi um. Toni Džat je znao da mu nema spasa i period umiranja iskoristio je da napiše – odnosno da izdiktira, dok je to još uvek mogao da radi – veličanstvenu knjigu u kojoj kombinuje osetljivu intimu sa refleksijama o stvarima javnim. Govori, naravno, i o svojoj bolesti, o tome, recimo, kako to izgleda kada vas svrbe nos ili leđa, a nema nikoga ko bi vas počešao jer vi sami to niste u stanju da uradite. Ubedljiva većina ljudi nije svesna radnji poput, recimo, kratkog češa po glavi, ili nameštanje naočara, iako se tokom dana desetine puta počešemo, ili, još češće, poguramo naočare ka korenu nosa. Lucija, junakinja romana Ivane Bodrožić Sinovi, kćeri, našla se u još goroj situaciji od Tonija Džata. Ona je, naime, u stanju samo da sklopi i da otvori kapke, te da zenicama šeta gore-dole (ali ne i levo-desno), sve ostalo je nepokretno, ali ne i neosetljivo, tako da bolove ne može da izbegne, a ako je medicinsko osoblje bilo nedovoljno pažljivo nameštajući joj krevet, pa ostavilo nabor na čaršavu ispod njenog tela, ono malo preostalog života pretvoriće se u neopisivi pakao, jer taj nabor na plahti postajaće, tokom noći, za nepokretno telo sve viši i sve strašniji, da bi Lucija naposletku imala osećaj kao da leži na ivici oštrog grebena, ili na sečivu testere. Možemo li tako štogod uopšte da zamislimo? Naravno da ne možemo, sve dok nam neko ne skrene pažnju na tu i takvu okolnost. Toni Džat nam je pakao opisao iz sopstvenog iskustva, pri čemu je u Kolibi sećanja najmanje reč o bolesti. U prvom delu romana Ivane Bodrožić čitamo monolog nepokretne tridesetogodišnjakinje o tome šta se događalo pre nego što je završila u zagrebačkoj klinici Rebro, kako je uopšte, i zašto, tu dospela, te šta se događa sada, kada je vertikalni isečak plafona sve što može da vidi. (Ako nas sećanje ne vara, Toni Džat u svojoj knjizi ne govori ni o smrti ni o želji za samoubistvom. U filmu Alehandra Amenabara More iznutra Ramon Sampedro ni o čemu drugom do o samoubistvu ni ne razmišlja. Lucija će, pak, tek na 46. stranici monologa, i nijednom posle toga, da izgovori ovu rečenicu: "Ja gorim samo od želje da ne budem živa, ali još neko vrijeme ona se neće ispuniti." Lucija je, zapravo, kažnjena životom, a Ivana Bodrožić upravo ovakvim mestima pokazuje koliko je suptilna pripovedačica, koliko dobro oseća književnu meru.) Priča nepokretne devojke uglavnom se okreće oko dvoje ljudi koji su joj, svako na svoj način, najbliži: muškarca s kojim je živela pre nego što je stradala i majka koja sada vodi računa o njoj. Druga dva važna lika su doktorka koja, ne znajući da Lucija sve čuje i vidi, dolazi u njenu bolničku sobu da bi, telefonom, vodila ljubavno-seksualne razgovore s osobom koja nije njen muž, sve dok ne shvati da Lucija nije u komi (kako je verovala), te Lucijin rođeni brat Tomislav koji predstavlja otprilike sve što ona nije i čega se najviše gadi na svetu. U tom monologu podeljenom na kratka i dinamična poglavlja, Lucija se predstavlja kao mlada žena koja ima jasne životne i ideološke stavove, koja, stiče se utisak, zna šta hoće, koja do ludila voli neobičnog muškarca s kojim živi i koji joj uzvraća ljubav, ali se, istovremeno, suočava se s ozbiljnim problemima pri pokušaju da svoje stavove sprovede, a htenja ostvari. Kako monolog odmiče tako se stvari razjašnjavaju, a njena se odrešitost sve više povlači pred preprekama koje bi se, nekom drugom, učinile banalnima do nipodaštavanja. Recimo, nije u stanju da se odupre majčinim ucenama i, blago rečeno, njenom malograđanskom shvatanju sveta, života i svega što uz to ide. Kao u grčkim tragedijama svi znaju kuda Lucijina priča vodi i kako će završiti, ali uloge se moraju odigrati do kraja.

U drugom delu knjige reč je data muškarcu s kojim Lucija živi, osim što je taj muškarac nekada bio žena. Ovaj bi motiv mogao da odbije potencijalnog čitaoca jer u samoj postavci ima nečeg odveć očekivanog, odveć je to, pomisliće prirodno rezervisani čitalac, tražena roba, još jedna politički korektna priča o drugosti, ali velika bi greška bila odustati od romana Ivane Bodrožić zbog te, inače zdrave suzdržanosti. Nastavljajući da se uživljava u drugo spisateljica nudi perspektive koje nam, kao i u prvom delu, ne bi pale na pamet jer o njima naprosto ne razmišljamo – ipak se srazmerno mali broj ljudi budi u telu koje ne odgovara njihovom polu – ali, što je na dramaturškoj ravni važnije, ona muškarčevu priču produbljuje i suprotstavlja je Lucijinoj priči, te sada bez daha pratimo drugo viđenje istih događaja, sada se pred našim očima šire pukotine koje je Lucija nastojala da skrije (a možda ih zapravo nije ni bila svesna), da bi se, kao usred zemljotresa, razjapili čitavi ponori nad koje se, zajedno s likovima, naginjemo u vrlo nestabilnom položaju. Način na koji se spisateljica nosi s jakim mestima svoga romana – a gotovo ni da nema drugačijih do jakih mesta – zadivljujući je. Uporno, inteligentno, strasno i usredsređeno, čak i tamo gde njen jezički izraz možda nije dovoljno čist (čitaoca ume da podseti, po neizbrušenosti stila, na Aleksandra Tišmu, ali kao što robustni stil ne smeta Tišmi, ne smeta ni njoj), Ivana Bodrožić traga za razlozima jedne nemoguće ljubavi u razbacanim krhotinama teško oštećenih života, ne mareći, pritom, za to što čitalac vapije za predahom.

Treći deo je, najzad, posvećen majci, odnosno reč je data njoj. Nije isključeno da se čitalačko iskustvo potpisnika ovoga teksta može uopštiti: kada je shvatio da je u trećem delu romana reč data majci koja se, od prvog pojavljivanja, pokazuje kao nepodnošljiva osoba od koje bi valjalo uteći glavom bez obzira, prekinuo je čitanje jer da zašto uopšte spisateljica daje reč nekome tako odvratnom? Zar posle briljantnih monologa duboko oštećenih, ali složenih osoba, da čitamo smatranja jednodimenzionalne primitivne glupače koja živi od isisavanja krvi osoba oko sebe, a naročito Lucije? Šta, kog đavola, pomislio je razočarani čitalac, takva osoba uopšte ima da kaže? A onda se pred razočaranim čitaocem otvara ponor u koji neće propustiti da skoči s glavom napred (pa šta bude). Kad god pomislimo da je autorka u ovom romanu dostigla vrh i da dalje nema gde, te da ćemo sada početi da se spuštamo, ona se malo izmakne i pokaže nam novu stazu uvis. Majčin monolog je strašan, veličanstven, poput antičke ruševine, a dubina saosećanja, dubina uživljavanja u druge, ako je suditi po ovom romanu, data je samo svecima i spisateljicama/piscima.

Šta je, najzad, sa sinovima iz naslova ovog romana, naslova neprijatno običnog, osim što ga onaj zarez – sinovi, kćeri (zarez ništa manje rečit od onog zareza umetnutog između bašte i pepela) – čini začudnim i sve samo ne običnim? Premali je ovo prostor da bismo progovorili i o njima, ali i oni su tu, naravno, sjebani, teško oštećeni (što psihički što fizički), masivni i besmisleni, pročitani, tvrdoglavi i glupi taman toliko da bez greške ponavljaju greške svojih roditelja, slabi taman toliko da se predaju bez otpora koji je, koliko god pogibeljan bio, Lucija ipak pružila.

ivan milenković