22.05.21 Danas
Anatomija apsurda
Ništa tako suvereno ne opravdava ljudsku prirodu kao talenat.
Dovoljna je i mrvica dara, kap jasne, koncizne misli, da bismo menjali stavove i raskidali dotadašnja uverenja – tolika je jačina i vrednost umetničkog iskaza.
Danila Lučića, dosad smo poznavali kao urednika, malo manje kao pesnika i laureata Brankove nagrade, jer se njegov lik sakrivao iza drugih, premda se stvaralački ego trošio na dela pisaca sa kojima je sarađivao.
Sazrevanje modrica (Arete, 2021), njegova nova knjiga, možda je onaj radosni trenutak, čas sreće, kad bi trebalo preispitati sve što se dosad podrazumevalo u vezi sa njegovim mestom u srpskoj književnosti.
MOŽDA VAS ZANIMA
BNV: Vlast u Prijepolju diskriminiše Bošnjake
Srbija gradi bržim tempom nego pre kovida
U rukopisu se zatiče svega sedam priča, a da se pritom od svake može napraviti barem po jedan roman: velik je njihov potencijal u obruču neistraženih mogućnosti narativnih strategija, a sveže iskopana rupa motiva u koju se pošteno nije ni zagazilo sjaji nekom naročitom svetlošću.
Ali, verovatno, pisac to nije ni hteo: zašto napuštati teren poznate verovatnoće, predele u kojima se nećemo izgubiti, ako se, već, njima prolazi tako sigurno, da su i iznenađenja planirana, da junaci jedino čitaoce mogu iznenaditi; što je, naravno, i cilj literarne igre u kojoj logika nadmašuje osećanja, kad erudicija pobeđuje intuiciju.
Lučić se poneo kao da je na vežbalištu, u školi, i zadatku pristupio savesno i profesionalno, s izvesnom dozom arogancije, koju ne mogu i ne smeju nadmašivati proizvoljnosti junakovih (ne)dostignuća, radi kojih se čudimo i koje ne umemo da objasnimo.
Gde god da se zaviri oči se susreću sa podjednako istom dozom apsurda i socijalnog pritiska.
Pisac odmerava količinu informacija kojom će zasuti publiku, proveravajući odnos kojim zadata situacija utiče na likove (da ih pre vremena ne uništi), ne ispuštajući iz vida da se neko od njih ne izmigolji iz kandži pripovedačke linije: da se, ne daj bože, ne snađe i usreći.
Surov je Lučić, nekad možda i previše, kada nam može zasmetati način na koji artikuliše svoje ideje; jer, ispada, ništa ne ide u našu korist, ništa nas ne može izbaviti, dovedeni smo pred svršen čin.
Susreti sa njegovim junacima liče na jadne glodare što bezuspešno traže izlaz iz kartonskog lavirinta, gde ih, na samom kraju, čeka smrtonosni udar električne energije.
U Gluvoj buci motiv osvete je aktuelizovan do mere u kojoj akcija uvire u filozofiju, gde se stvara osnova za dinamično dejstvo, na principu uzajamnog i istovremenog: misaonog i aktivnog.
Jedan kratak rez, u samo par sekundi, menja više života.
Nepredviđena radnja huligana uništila je idilu prijateljstva.
Isto tako, i osveta se izvodi u munjevitom raskoraku.
Pa, umesto da se iznenadimo, da nas ponese ta neverovatnost, groteska, mi to sve doživljavamo kao nešto sasvim prirodno, normalno, toliko očekivano, da su recezenti ove knjige bili u pravu kad su pisali da se „u pričama Danila Lučića oseća tradicija književnosti apsurda“.
Srebro koje tamni stvarano je kroz pokušaj da na što duži rok odloži tamu, kroz esejistički disput, kojim se, ipak, nisu pokrila negativna iskustva jedne od učesnica dijaloga.
Iako se razgovor vodi radi fotografije, opšteg smisla njenog postojanja, upotrebe i vrednosti, on nam ponešto govori i o njegovom tvorcu, izvesnoj Loli, koja ostaje zavetovana umetnosti, onako kako čine i mnogi drugi, slični, zavetnici, poput Suzane Zontag, koju Lola ne može a da ne citira.
Međutim, to nije askeza tradicionalnog korena, u kojoj je dovoljno gledati zaslepljeno Sunce i maštati o budućnosti.
Ostatak knjige je svojevrsni rodeo kroz žanrove.
Svačega tu ima: od rokantenovske romantičarske igre sa umrlom dragom, gde jad egzistencije i sumrak idola prerasta u odu ljubavi i zavet izgubljenom, do priče o modernom čoveku, kancelarijskom moljcu, raskupusanom u hrpi papira koji više ni arhivi nisu potrebni.
Krajnje neverovatni epilozi, što se završavaju Gvozdenim dobom, koje nastupa kad kamen, metal i zlato izgube svrhu, i postanu cilj umesto sredstva.
Negde između, razume se, možemo očekivati samo nekakvo Ostrvo, prepuno mrtvih duša, kao adekvatno premošćavanje između onih što misle da su i dalje živi, i onih koji znaju da su već poodavno mrtvi.
Ivan Đurđević
