Savka Subotić (1834-1918)

01.09.19

Zbornik Matice srpske za književnost i jezik - 3-2019
Na samom pocetku knjige je tekst fikcionalnog intervjua Savke Subotic iz zbirke Misli i aforizmi (Rukopisno odeljenje Matice srpske M.5548) koji se završava recima: „Rad je alfa i omega u mojoj biografiji. Ali dragi gospodine, za podatke o radu od pedeset godina vaša je beležnica suviše mala, a olovka odvec kratka”. Beležnica Gordane Stojakovic bila je dovoljno velika a olovka dugacka: knjiga sadrži ogroman broj podataka skupljenih u toku višegodišnjeg istraži vanja, koje je autorka sagledavala sa stanovišta vremena i prostora delovanja Savke Subotic, da bi ih u završnom poglavlju vrednovala i iz perspektive savremenih teorijskih pristupa i aktivnosti u domenu prosvecivanja žena i borbe za ravno pravnost polova. Vodeci racuna o tacnosti i valjanoj interpretaciji svakog po datka, što je podrazumevalo dobro poznavanje literature na koju se ona pozivala, Gordana Stojakovic je i mogla razumeti, a potom i predociti rad Savke Subotic, potvrdujuci time reci Jovanke Zlatkovic, izrecene u Pogovoru da „ima puno pra vo da se i svesno prepozna u recenici Savke Subotic „Rad je alfa i omega u mojoj biografiji” (str. 260). Dosadašnji njeni radovi o istoriji ženskog pokreta i zna menitim ženama to potvrduju.

Iz najmanje dva razloga ova knjiga zaslužuje da bude prikazana, a time posred no da se o njenom objavljivanju obavesti bar jedan deo citalacke publike. Prvi razlog je u samoj knjizi – njenoj temi i nacinu na koji je ona predocena. Prikazi pisani iz te perspektive teže tome da sažeto informišu citaoce o predmetu knjige, i da je objektivno ocene na osnovu kriterija znacaja i aktuelnosti tema za dati istraživacki ili stvaralacki domen kao i za društveno-kuluturnu zajed nicu kojoj je namenjena, odnosno koja može biti zainteresovana za datu temu. Ako se prikazuje knjiga iz naucnoistraživackog domena u širem smislu, tada se ona vrednuje i na osnovu kriterija podesnosti izabranog teorijsko-metodološkog pri stupa i korištenja naucne aparature (terminologija, litertura i tome slicno).

Problem odredenja glavnih karakteristika teksta sa stanovišta lingvistike teksta, funkcionalne stilistike i teorije žanra, s jedne strane, te bibliograf ske i uslovno receno naucne nomenklature na primeru ove knjige pokazuje se u svoj svojoj složenosti te je i iz tog razloga ova knjiga vredna prikazivanja kao dobar primer medusobnih ukrštanja ali i nepodudarnosti i iskljucivanja kriterija u okviru pojedinacnih domena.

Knjiga sadrži dva dela. U prvom, podeljenom u 15 poglavlja, od kojih je devet efektno naslovljeno aforizmima Savke Subotic, autorka daje kriticki prikaz delovanja Savke Subotic, u potpunosti se oslonjajuci na njeno delo, da bi utvr dila, odgonetnula kako kaže, ideološki plan iz kojeg je ona delovala „u okviru evropskog društvenog i kulturnog konteksta s kraja 19. i pocetka 20. veka i po ložaja koji je kao žena Srpkinja u Habzburškoj monarhiji i precanka u Kralje vini Srbiji imala”, te da bi proverila da li je jedan deo opusa Savke Subotic „nastao na temeljima mehanickog (vulgarnog) materijalizma”, što bi znacilo da je ona bila jedna od onih žena koja je i bez formalnog obrazovanja usvojila tada vodeca naucna shvatanja (str. 20). Odgovore na ova pitanja Gordana Stojakovic daje narednim poglavljima, dokumentujuci tacnost navedenih podataka i potvrduju ci svoje stavove upucivanjem na velik broj izvora (knjige, casopisi, novine) na srpskom, nemackom, engleskom i madarskom jeziku. Tog tipa su bibliografski podaci dati u napomenama o objavljenim tekstovima Savke Subotic, njenim uce šcima na medunarodnim i domacim, regionalnim i lokalnim, skupovima, podaci o rukopisnoj zaostavštini Savke Subotic, podaci o njenom delovanju i društve nom angažmanu u onovremenim novinskim prikazima i hronikama, službenim i privatnim pismima koje je ona uputila ili koji su njoj upuceni. Premda najveci broj napomena (ukupno 542) sadrži precizne bibliografske podatke, a velik broj problemskih i bibliografske, bilo bi korisno da je dat i objedinjeni spisak izvora i citirane literature, odnosno da su umesto nešto ranije primenjivanih uzusa pisanja naucnog rada primenjeni noviji sa referentnim napomenama inte grisanim u tekst, i potpunim spiskovima korištene literature i izvora. Tako bi se bolje uocio profil casopisa i kalendara, na primer Ženskog sveta, Carigradskog glasnika, Srpkinje, Kola srpskih sestara i drugih, koji su objavljivali tekstove Savke Subotic ili izveštavali o njenim predavanjima i drugim obli cima delovanja.

Domeni delatnosti Savke Subotic, a i sam njen stav o pravu na privatnost, upucivali su Gordanu Stojakovic na organizaciju knjige i izbor tema, ali se u njoj kao u jednom modernom, unekoliko netipicnom obliku biografskog žanra na mno gim mestima cuje glas autorke knjige. Autorka je svesna prekršila osnovnu žan rovsku formu, ne želeci da citaocima ponudi neku vrstu romansirane biografije jedne od najaktivnijih i najpoznatijih Srpkinja s kraja 19. veka i pocetka 20. veka iz imucne porodice Polit, udate za uglednog advokata, pisca i politicara Jovana Subotica, koju su po ondašnjim društvenim obicajima i oslovljavali kao gospodu Savku D-r. J. Subotica, a tako se i ona sama potpisivala; npr. ispod „(O)Poruke”, objavljene u Ženskom svetu 1914. godine (str. 142), što je višestruku zanimljiv podatak – sa sociolingvistickog stanovišta kao primer oslovljavanja udatih žena od poslednje cetvrtine 19. do prvih decenija 20. stoleca, sa sociopsiholingvistic kog stanovišta u aktu samoidentifikacije žene koja se smatra jednom od prvih fe ministikinja medu Srpkinjama u Vojvodini, posvecene širenju prosvete, menjanju navika i stavova srpske etnicke zajednice u Austougarskoj, a potom i u Kraljevini Srbiji, a posebno prosvecivanju žena, o cemu je govorila i na politickim i na ucnim skupovima. U samo jednom, trinaestom, poglavlju knjige autorka govori o privatnom životu Savke Subotic, navodeci osnovne biografske podatke i skre cuci pažnju na važnije dogadaje iz njenog života i života njene porodice na osnovu zapisa u rukopisu Uspomene (ROMS 5.544).2 Rukovodena stavom Savke Su botic, na što i naslov poglavlja ukazuje – „Privatnost nije bila predmet o kojem je Savka Subotic pisala”, autorka ne nadograduje podatke koje je Savka Subotic sebi ostavila, ali na osnovu pažljivog išcitavanja Uspomena i neobjavljenih pisama s punim pravom dozvoljava sebi da zakljuci da je Savka Subotic „duboko proživljavala bezgraniceno davanje, ljubav i podršku koju je definisala kao majcinsku ljubav, i to ne samo prema deci koju je rodila. O tome je pisala samo u nacelu, govoreci o ljubavi kao preteci humanizma” (str. 139).

Završno poglavlje knjige, pod naslovom Savremeno citanje dela Savke Su botic (144–152) sadrži odgovore na pitanja postavljena u prvom poglavlju, izvedene na osnovu detaljnog istraživanja i hronološkog prikaza delatnosti Savke Subotic. Pozivajuci se na podatke o aktivnostima Savke Subotic, na tekstove u casopisima i brojna pisma, Gordana Stojakovic istice da je „poduhvat obrazova nja i ekonomskog osnaživanja žena na selu (...) jedinstvena i sve do pojave socijalizma nikad neuspostavljena pojava”, što je bilo „sasvim u saglasju s idejama mehanickog materijalizma” buduci da je ona videla „narod kao jedinstven orga nizam ciji najveci deo cini seljaštvo, koje pritom ne zapljuskuju talasi opšteg prosvecivanja i preporoda” (str. 145). Iz tih razloga prema recima Gordane Sto jakovic Savka Subotic se može smatrati pretecom materijalisticke misli u srpskom narodu, pri cemu je njen pristup ukljucivao i hrišcanske vrednosti, što je bilo karakteristicno i za druge pristalice ovog teorijsko-prakticnog usmerenja, izmedu ostalih i ideologa Molešota. Odajuci priznanje Savki Subo tic za njene u to vreme nove stavove, Gordana Stojakovic ipak insistira da je glavno polje njenih aktivnosti bio pedagoški rad sa mladima i ženama na selu, a deo toga bile su i aktivnosti u vezi sa popularizacijom narodnih umotvorina na izložbi u Novom Sadu (1884), Zemaljskoj izložbi u Budimpešti (1885) i Svet skoj izložbi u Parizu (1889), u vezi s tim aktivnostima je i njena studija O našim narodnim tkaninama i rukotvorinama.3 Savka Subotic održala je mnoga predavanja, a bila je i prva žena koja je držala predavanja u Naucnom krugu u Becu (1910, 1911); predavanje je objavljeno pod naslovom Žena na istoku i na zapadu.

Grada kojom se koristila, pristup koji je odabrala i usmerenost na javnu delatnost Savke Subotic dovoljni su dokazi citaocima ove knjige da se složi sa zakljucnim sudom Gordane Stojakovic:

Delo i iskustvo Savke Subotic su precutani. Unutar dominantnog isto rijskog diskursa i registra iskustva srpske kulturne baštine o njoj su ostale uglavnom crtice iz privatnog života koje je odreduju kao suprugu majku slavnih srpskih muževa i nedovoljno znanje o njenom pedagoškom radu u narodu, feministickom iskustvu i radu na proizvodnji, brendiranju prodaji narodne radinosti. Cini se da i danas, kao pre sto godine, elita koja „prišiva kopce na plašt istorije” podrazumeva da je ispod svega što se u istoriji desilo iskljucivo muško odelo. Istina je ipak da njen rad i sve što nam je u naslede ostavila upucuju na to da je Savka Subotic naša savremenica (str. 152).

Drugi deo knjige cine Prilozi – tekstovi Savke Subotic (Odabrani afori zmi i misli Savke Subotic, 155–168; Predavanje g-de Savke Suboticke – Držano Vukovaru na Duhove, 169–175), tekstovi o Savki Subotic (Bernhard Minc – Maj ka svoga naroda, 176–182), njena pisma upucena Arkadiju Varadaninu (183–195), tajniku Dobrotvorne zadruge Srpkinja Somborkinja (213–216), Književnom ode ljenju Matice srpske (242–245), prepiska sa bratanicom Vladislavom Polit (220–229), i kraljicom Milenom (Petrovic) (234–240), pisma koje su njoj uputili Sima Bogdanovic (196–201), Jelica Belovic Berndžikovski (204–208), S. Berger (209–212), Jovan Grcic (217–219), Bernhard Minc (230–233), Roza Švimer i Vilma Gliklih (241), dobrotvorne zadruge (246–254), i pismo Jovana Grcica Arkadiju Varadaninu (202–203). Poseban prilog predstavljaju fotografije (255–258).

Medu prilozima posebnu pažnju privlace aformizmi, kako zbog vremena kada su nastali tako još više stoga što ih je u to vreme pisala jedna žena; za devet poglavlja aforizam je jedini naslov ili njegov glavni deo: „Oni pak, koji živim primerom šire ljubav i snagu, rad i štednju, postace najveci dobrotvori svog naroda i covecanstva” (13–21), „Što je prošlo, više se ne vraca, što ce doci, nije nikad bilo, sve je novo, a opet staro” (22–36), Savka Subotic i društvena pitanja krajem 19. veka: „Živimo od danas do sutra, jer mi smo lenji ne samo na radu, nego i na mišljenju” (37–43), „Spremaj gradu za sadašnjost i ostavi buducnost da iz nje gradi” (44–55), „Dajte ženama više slobode, više znanja i više zdravlja, pa ce narod procvetati” (56–69), „Sloga gradi kule, nesloga ruši gradove” (99–107), Aforizmi i poneko predavanje: „Otkad mnogo beležimo, mnogo zaboravljamo” (108–111), Slava i zaborav: „Ljudsko pamcenje lici beskucniku, ne znaš gde stanuje” (112–125), „Obicno smatramo samo onu nepravdu opravdanom, koju sami cinimo” (126–133).
knjigama poput ove i citaoci i prikazivaci usmeravaju pažnju kako na predmet knjige – život i rad osobe o kojoj je knjiga, tako i na to kako je autor o toj osobi i njenom delu pisao, pri cemu se to pitanje može proširiti i pitanjem kako se može kategorizovati dato delo. Nekoliko reprezentativnih primera iz COBISS-a, s napomenom da bibliotecka obrada podataka sledi svoja pravila, pokazuju da se delo s elementima biografije pri prvom odredenju klasifikuje na osnovu forme odnosno obima – knjiga. Tako su identifikovani svi kontrolni pri meri osim dela Miodraga Popovica – Vuk Stef. Karadžic za koje stoji – naucna monografija; ova knjiga se i u zapisu u COMARC-u odreduje drugacije od ostalih, naime, kao naucni rad, dok za vecinu primera stoji samo „odrasla, ozbiljna (nije lepa književnost)”. Svi kontrolni primeri kodirani su kao individualne bio grafije.

Sa stanovišta teorije književnosti, a uže književnoteorijskih metoda od redenih rodova i vrsta Jovan Ljuštanovic upravo na primenjenom biografskom metodu gradi ocenu o znacaju i doprinosu knjige Zorice Hadžic – O Milanu Ševicu, izašloj u istoj ediciji kao i knjiga Gordane Stojakovic. Na osnovu žan rovskih karakteristika i knjiga Gordane Stojakovic mogla bi se odrediti kao biografija, a metod biografski. S obzirom na pristup i odabir tema, te naucnu aparaturu kojom se koristila tacnija žanrovska identifikacija bi bila kriticka biografija, a sa funkcionalnostilskog stanovišta kao naucna publikacija, što bi prilikom kategorizacije naucnog rada znacilo da bi se kodirala kao monograf sko naucno delo.

Dr Vera M. Vasic

01.02.18

Knjiženstvo

Biografija Savke Subotić (1834-1918), rođene Polit, pod perom Gordane Stojaković ističe jedinstvenu vanvremenost „majke našeg naroda“[1] i najbolje bi se mogla opisati samim rečima Savke Subotić: „Nije sve što je moderno lepo i veličanstveno, ali sve što je lepo i veličanstveno ostaje uvek moderno.“ Dokaz koliko je Savka Subotić bila „moderna“ tokom života, ali i u današnjem svetu, vidimo jasno u knjizi Gordane Stojaković.
Objavljena uoči obeležavanja stogodišnjice smrti Savke Subotić, knjiga govori ne samo o njenom životu, već analizira njeno i stavove zbog kojih je kod nas i u svetu ostala upamćena. Uprkos patrijarhalnim stavovima društva, ukazivala je na značaj ne samo ženskog obrazovanja, već i domaće radinosti, industrije, politike, i uspela da stvori legat čija važnost i danas ima odjeka u srpskom društvu.
S obzirom na to da su se prilike u Srbiji i Evropi u devetnaestom veku razlikovale, što po pitanju filozofije, obrazovanja i društva, pojava (samo)učene Savke Subotić koja je otelotvorenje najboljih evropskih stavova, nije mogla da ostane nezapažena u intelektualnim krugovima Srbije toga doba. Činjenica da nije mnogo govorila o svom suprugu, dr Jovanu Subotiću, osim što je odlučila da neke od najlepših uspomena na njega uvrsti u svoje Uspomene[2], ukazuje na to da je ona verovala u očuvanje privatnosti[3] i stoga vrlo malo detalja iz porodičnog života podelila sa javnošću.
Knjiga Gordane Stojaković, pored petnaest poglavlja koja se bave istorijskom pozadinom koja je bila podstrek Savki Subotić da se zauzme za narod i obrazovanje, analizom njenih stavova po pitanju društva i industrije, porodice i sličnih vrednosti koje je sama zastupala, nudi nam i prilog u kome imamo priliku da zavirimo u njenu korespondenciju sa velikanima toga doba, poput dr Bernharda Minca i kraljice Milene Petrović. Sama nikad nijedno pismo nije napisala, već ih je diktirala i potpisala, ali nas to ne sprečava da nas zadivi i njeno sveobuhvatno i nadaleko čuveno besedništvo. Prvi govor održala je u Zagrebu 1866. godine u korist Fonda za pomoć porodicama preminulih učitelja narodnih škola Srba i Hrvata. [4] Nakon toga, zainteresovanost ljudi da čuju Savku Subotić kako besedi je rasla, te su se govori nizali, a tako u njima nastali njeni aforizmi. Ipak, postojala je i struja koja je smatrala da su njeni govori napisani perom dr Jovana Subotića. Ovo bi se moglo lako opovrgnuti, jer iako je jednom prilikom, kako sama navodi u svojim Uspomenama, 1904. godine, tokom svog boravka u sanatorijumu Semering-Brajtemštajn kod Beča, na oproštajnoj večeri bila zatečena i potpuno nespremna za govor, navodeći: „Treba se zahvaliti, a da to učinim prosto, samo sa nekoliko reči, nikako mi se nije svidelo, Ali, gde da nađem u brzini podesan odgovor tako sjajnim zdravicama? Beše to zaista muka“,[5] odgovorila je zdravicama zahvalnosti koje su karakteristične za nju – rečite i srdačne.
Autorka ove knjige nam takođe ukazuje na još značajnih uloga koje je Savka Subotić imala u srpskoj kulturi, osim zalaganja za otvaranje viših devojačkih škola i bogatih beseda. Na prvom mestu je njeno angažovanje za promovisanje domaće radinosti, tačnije rečeno, ćilimarstva. Osim što je ovaj zanat učinila modernim i traženim na srpskom tlu, probudila je interesovanje strane elite, takođe. Svojim učinkom u ovom polju prvenstveno se zalagala za osnivanje zadrugi i društava koje bi omogućile seoskim ženama da se bave ovim zanatom, a da dobijaju naknadu za to.
Savka Subotić je doprinela ne samo materijalnom i intelektualnom oplemenjivanju seoskih žena, već je svojim zalaganjima probudila prave vrednosti u narodu koji je bio ograničen patrijarhalnim stegama. Njena zalaganja za otvaranje viših devojačkih škola vremenom su osvešćivala narod, te su kolektivno usađene razlike počele da nestaju, omogućavajući jednake prilike svima.
Marija Bosančić