Sandinista : (tri crvene pOeme)

01.05.22 Polja

Gradeći svoj poetski izraz na jedinstvenim temeljima religije, odlikama rokenrola i nasleđu intertekstualnosti, poezija Dragana Boškovića u okvirima savremenih tokova srpskoga pesništva profilisala se i izdvojila kao osobena poetička tvorevina. Poigravajući se s granicama tradicionalnog i modernog stiha, aktivirajući semantičku komponentu zvučnosti i ritma, i ukrštajem teoloških učenja s karakteristikama panka, Boškovićeva poezija izrasla je u jednu od najoriginalnijih poetika savremenog srpskog pesništva.
U tom smislu, pesnička zbirka Sandinista, sačinjena od „tri crvene poeme“, pisana na tragu prepoznatljivih poetičkih načela, predstavljaće celinu satkanu od autorovih bazičnih pesničkih preokupacija, ali na novim idejnim temeljima. Progovorivši o smrti u njenim raznolikim oblicima, književnosti, pesništvu i jeziku u svetu svakodnevnih umiranja, životu nakon ispražnjenosti svih simboličko-semantičkih područja, ali i prostoru slobode, pobune i nade, Sandinista se ukazuje kao intrigantna i tematski zaokružena celina, s revolucionarnom notom svog idejnog usmerenja.
Otvarajući zbirku poemom „Slovenija“, Dragan Bošković objavljuje smrt književnosti i progovara o životu pojedinca i kolektiva. Prepoznavanje savremenog sveta kao područja izvan simboličko-semantičkih sadržaja lišeno je tragike, pa rezignacija, kao dominantna nota, ukazuje na ulogu samoga pesništva. Ako književnost, dakle, umire u svetu, u ljudima, u pesniku samom, i to bez spektakularnosti i tragike, onda ljudsko telo biva prepoznato kao supstituent. Postajući površina upisa, supstancijalizacija apstraktnog, pesništvo dobija okvire materijalnog, približavajući se smrti u svom osnovnom značenju: „kada umre književnost / to uopšte nije spektakularno. / A po mojoj koži izbijaju mrlje, / neka mala slova, reči, lezije, / stihovi, olovne mrlje, / ne pege staračke, ne, / neko olovo, mrlje.“
Ako je za supstituenta umiruće književnosti određeno ljudsko telo, koje na taj način postaje umetnost, i, dalje, postaje život sâm, smrt bližnjeg, s druge strane, nemajući zamenski motiv, postaje smrt u svom najčistijem obliku: „Ali kada umre bližnji, / Iva od 7 metastaza kada umre, / tada više ništa nije isto: / To je kao kad neko ugasi svetlo, / i odjednom – mrak. / I nema više ni senki, / nema, / senki, / ne...“ Smrt bližnjeg, voljenog bića tako postaje umiranje sveta kao takvog, pa ispraznost prostora, kao svojevrsna apokalipsa, svedoči i o porazu umetnosti pred samim životom.
Takva apokalipsa, međutim, gradacijskim sledom u kome autor progovara o motivu umiranja, takođe biva lišena tragike u odnosu na smrt simboličke Slovenije. Gradeći motiv jedne zemlje na temelju figure majke, poema Dragana Boškovića progovara o podrivenosti svih vrednosti poznatog sveta, pa će smrt u tom kontekstu poprimiti odlike umirućeg humaniteta: „Kada umire Slovenija, da, umire majka, / umiru i Alpi, i Quod Massacre, umire Slovenija...“
Sažimajući vekovno pamćenje jednoga podneblja u okvire simboličkog prostora, autor oslikava potpuni gubitak svih uporišta čovekovog postojanja: „ukus limuna na suvom jeziku bake obolele od dijabetesa, / jedan Vidovdan još iz Kraljevine Jugoslavije, / sve to za neka buduća arheološka iskopavanja.“ Progovarajući o smrti utopijski oslikanog polja, autor će svoju Sloveniju izgraditi kao „deminutiv slovenske tuge“, uzdižući tako motiv na plan univerzalnosti.
Humanitet, izgrađen kroz sliku Slovenije, svoj najpotpuniji egzistencijalni izraz zadobiće na temeljima jezičkih specifičnosti, pa će smrt u jeziku zadobiti svoj poslednji i konačni oblik: „za sve ima mesta u srbskom jeziku, ali za sve, / i za Neue Slowenische Kunst, tvojih 24, 25 slova, / i za književnost, koja umire u meni, / umire, / za sklopljene usne, olovne, tužnu vrbu od 7 metastaza, / za sve naše obmane, Slovenijo, sav besmisao naših umiranja.“ Smrt u jeziku, kao krajnji domet ontološke manifestacije smrti, uz refren „Obmana je Bog!“, u svetu lišenom svih aspekata humaniteta, simbola i sadržaja, ukazaće na poeziju kao jedini, poslednji medijum, dovoljno snažan da tu smrt i obznani.
Nastavljajući idejnu liniju zbirke Sandinista, poema „Dalje“, dok oslikava put pojedinca suočenog s krhotinama humaniteta, doneće osobnu perspektivu doživljaja novonastalog sveta, s nihilizmom kao dominantnom notom: „I, gle, u teškoj i svetloj tami, / ex nihilo linija bela, šta li, isprekidana, / u nama, na drumu, ispod kože, po asfaltu, rečima.“ Odsustvo sadržaja prerasta u ispražnjenost prostora, pa će obrisi poznatog sveta dobiti formu slagalice, igračke, nejasnih i neutvrđenih okvira: „kao najmanja lego slagalica biće grad, / isprošeni soliteri, automobili i spomenici / ispadaće nam iz ruku, džepova, / a iz daljina iza sluha, dolaziće melodija“.
Budući da „ono najgore što se dogodi, manje je od onoga što možeš podneti“, poema Dragana Boškovića ispovedaće suočavanje s realnošću savremenog sveta. Pošto se najgore već dogodilo, subjekt, suočen s krhotinama života i humaniteta, utemeljenje svoga postojanja pronaći će u dijalogu sa figurama prošlosti: „a kada se budem umorio, / sa Mojsijem bih reč koju prozborio / (– E, dobri Mojsije moj...! / – E, Gale, Gale...)“. Preplitanje vremena i prostora, međutim, neće doneti značenjsku punoću, kako bismo očekivali, već će poema snažno progovoriti o pustoši kao ponovljenom obrascu. Egzistencija subjekta, osuđena na ciklični obrazac življenja, ispovedaće odsustvo sadržaja, pa će vremenske tačke postati ništa drugo do okviri krajnje pesimističnog osećanja sveta: „Hell on Earth, Heaven, isto je, / ionako se nigde, i tako dalje, / nikada dogodilo ništa nije.“
Krećući se na granicama razrušenih svetova, vremena i prostora, poema Dragana Boškovića objaviće krajnji domet toga puta, budući da su religijski aspekti takođe suspendovani. Ako je humanitet doživeo svoj potpuni krah, figura Boga ukazaće se kao neodrživa, pa će novonastali svet, lišen temelja i uporišta, izgubiti i krajnju instancu nade: „broj mrtvih premašio je meru tuge, / jer: / samo čovek može stvoriti čoveka, / muško i žensko stvoriti, / samo čovek može stvoriti Boga, / svu Trojicu šapatom stvoriti, / samo Šapat decu Avramovu ex ništa, / od kamenja, praha, u koji se vraćamo“.
Poemu „Dalje“ neće, međutim, odlikovati pesimistična završnica, već upravo to „dalje“ ukazaće se kao poslednje uporište života: „idi dalje šta god se dogodilo, / idi dalje, idi, idi...“ Zato, ako se najgore dogodilo, a to nije ono najviše što se može podneti, idući u susret novim manifestacijama jednog razrušenog sveta, poema Dragana Boškovića ispoveda i neku vrstu vere u opstanak na ideji borbe i neodustajanja.

Upravo takva vrsta optimističnog naboja u svetu sačinjenom od krhotina humaniteta u trećoj poemi La bandiere nere, kroz idejnu liniju pobune, nihilističko osećanje sveta pretvoriće u borbeni impuls: „nihilizam se vijori, raspni se i umri, i to mi daj, / no surrender, ne, ne, Bož’ sačuvaj“. Gradeći sliku konačne dehumanizacije i viziju jednog razorenog sveta, sveopšti nihilizam izrašće u simbol pobune. Crna zastava, stoga, simbolično će predstavljati put ka povratku ontološkim temeljima: „i zato mi daj, daj mi zastavu / ne crveno-plavo-belu, srpsku, / nego ovu, kao grob crnu, krasnu, / piratsku, daj, bez lobanje, glave, / šansu da budem inkluzivan, ono što jesam“. Nasuprot nihilističkom osećanju sveta, završnica zbirke Sandinista afirmisaće prostor slobode, borbe i pobune kao jedini temelj opstanka.
U tom kontekstu, književnost kao takva ukazaće se kao ključni element opstanka, pa će borba za slobodu ujedno postati i borba za književnu tradiciju i revolucionarni potencijal umetničke reči.
Borba za slobodu, kako u smislu individualnih sloboda pojedinca, tako i u pogledu slobodarskih poduhvata kolektivne prošlosti, simboličku crnu zastavu uzdići će na nivo bazičnog temelja egzistencije, jer „zastave crne nisu tranzicija, policija, politika, / hleb su, vekna crna, nasušna“. Crna zastava postaće neraskidivi deo bića, jer „zastava nam je koža“, pa čitava Boškovićeva zbirka svoju završnicu gradi u optimističnim notama osvajanja slobode.
Izgradivši zbirku Sandinista na motivima razorenog sveta i krhotinama humaniteta, ukrštajući književnu tradiciju i teološke principe ustrojstva sveta, Dragan Bošković je stvorio još jedno u nizu dela prepoznatljive, u okvirima srpske književnosti jedinstvene, poetike. Progovarajući, međutim, o univerzalnim temama i bazičnim ljudskim preokupacijama, „tri crvene poeme“ predstavljaju poetski odgovor na univerzalne teme, što zbirku čini intrigantnim štivom, podložnom novim i drugačijim čitanjima. Aktivirajući, s druge strane, jezički potencijal srpskog jezika, Sandinista i praktično demonstrira revolucionarne moći savremene srpske poezije, „pa zato God save književnost srpsku, / anarhiju, u poeziji, stihu“!
Ivana Z. Tanasijević