Sabo je stao

10.01.15

Najviše sam se bojao banalnosti i kiča, pišući ovu knjigu. Uprkos razuveravanju prijatelja, sumnjam da sam uvek bio na visini zadatka
„Pre podne ti prolazi u imitaciji prepodneva, poslepodne u imitaciji poslepodneva, a veče u imitaciji večeri. Vino koje sipaš u sebe je imitacija vina. I zvezde su imitacija zvezda, njihova svetlost treperi kao sveće na grobu.”
Ovako, u svom novom romanu „Sabo je stao”, koji je objavio Kulturni centar Novog Sada, Oto Horvat (1967), pesnik i prozni pisac, opisuje život svog glavnog junaka, koji je izgubio voljenu dragu A. Ceo roman, kako kaže jedan od junaka, zrela je nostalgija, bez nade. Ovaj roman Ota Horvata uvršten je u uži izbor od 11 romana za „Ninovu” nagradu.
Zašto ste se posle sedam zbirki pesama odlučili za prozni izraz?
Želeo sam da napišem knjigu o svojoj preminuloj supruzi, a kvalitet napisanih pesama me nije zadovoljavao. Shvatio sam da moram da promenim književnu formu. Osim toga moj osećaj je, već dugo, da poezija nije više moj medij, ne zadovoljava me. U prozi sam našao slobodu, uspeo sam da progovorim o mnogim stvarima. Naravno, ona nije lišena nadahnutosti svojstvene poeziji. Bivšeg pesnika u sebi nisam uspeo da utišam. Možda će mi to uspeti u sledećem romanu, iako sumnjam.
Roman je, zapravo, jedan veliki intervju, u kojem narator odgovara na postavljena pitanja?
Nezahvalno je objašnjavati šta je autor hteo da kaže i zašto je forma jednog dela ovakva ili onakva, ne želim nikoga da potcenjujem. Nijedan čitalac neće knjigu videti i razumeti na autorov način, pa ni on sam je neće isto videti kroz godinu dana. Čak i red vožnje može da se pročita i razume na različite načine! Knjiga je otvorena za razna čitanja i tumačenja, kao rezultat ličnih životnih i čitalačkih iskustava, a to je mnogo zanimljivije. Jesam u tekstu posejao neke naznake iz kog ključa bi se ova knjiga mogla čitati, i to je dovoljno.
Ali, s obzirom da me pitate dodaću i ovo: prva rečenica je parafraza početne scene iz filma„Ogledalo”Andreja Tarkovskog, „naslovi poglavlja” su iskarikirana pitanja i imaju veze sa iskustvom psihoterapije, kako je to ispravno video kritičar Dragan Babić, radom na preradi traume smrti. Još nešto važno u vezi sa ovom knjigom je da sam kod Vitgenštajna pročitao rečenicu koju ću da parafraziram na srpskom: „Sve što pišem su fragmenti, a inteligentan čovek će videti u njima moj pogled na svet”.
Ovu sam rečenicu mislio da uzmem za moto, međutim nisam, učinilo mi se da bi bilo pretenciozno. Ovaj citat samo delimično „objašnjava” knjigu. Fragmentarnost zaista predstavlja njenu realnost. Verujem da će inteligentan čitalac shvatiti o kakvoj je knjizi reč, zašto je izabran ovakav način pripovedanja, bez eksplicitnog putokaza.
Posle smrti voljene drage, označene sa A, glavni junak postaje svestan ništavila, prolaznosti, uzaludnosti. Ali, ništa ne preduzima da to stanje promeni?
Nažalost, junak uviđa da ništa ne može da uradi da bi promenio ono što se dogodilo. On ostaje u životu, živi, i samim tim prevazilazi muku i bol, jer ga život vuče dalje, zato što smo kao stene u kosmosu, lansirani u nekom pravcu. Sudari, zastoji, promene pravca, sve je to ukalkulisano u naš let u praznini i mraku.
Od same smrti – opasniji je zaborav, jer zaborav nije ništa drugo nego smrt?
Bili smo zaborav i pre našeg rođenja i postaćemo ponovo zaborav u trenutku smrti, ili kratko nakon nje. Smrt je ram našeg života, a priznaćete da je važnije razmišljati i posvetiti pažnju onome što će biti uramljeno, nego samom ramu. Zaborav je neminovan kao i smrt, ako ne sada, onda kroz sto, ili hiljadu godina, ili kroz šest miliona godina, kada Sunce bude eksplodiralo. Možete li da zamislite da vas se neko seća kroz milion godina? To je podjednako apsurdno kao i pitanje postoji li Bog. Nisam nihilista, dovoljno je uzeti knjige iz istorije, ili posetiti napuštena groblja.
Kad čovek stane – u svetu ništa ne stane. Kretanje se nastavlja. Da li je to priča o čoveku i Bogu?
Ako Bog i postoji, onda se silno zabavlja ovim pozorištem užasa i jeze. Neminovno je da se zapitamo pred smrću dragih, ili sopstvenom, ima li Boga, koji je hteli to da priznamo ili ne – kulturna konstrukcija. Moramo imati Boga, da bi lakše podneli egzistenciju, da kažemo Bog nije hteo, nije dao, ili Bog je dao. A mi, jadnici, koprcamo se kao lutke na koncu. Daleko su mi bliži neki momenti budističkog viđenja sveta u kojem je sve kretanje, nema mirovanja i večnosti, ni u crnim rupama. Sve je promena, neprestana smena haosa i harmonije. Konstantna je nestalnost.
Sabo ostavlja trag, svoju muku pretvara u reči, ali one su lažne, neistinite, nikad dovoljno dobre. Strah od banalnosti?
Junak samo želi da skrene pažnju na nemogućnost izraza, na jaz između osećanja i reči. Međutim, i to je paradoks. Jer, ono što osećamo danas, neće biti isto sa onim od sutra. Sve se menja, a njemu preostaje samo da priča i pokuša da rečima uhvati, opiše neuhvatljivo i neiskazivo. Inače, najviše sam se bojao banalnosti i kiča, pišući ovu knjigu. Pisati o tuzi – nije jednostavno. Bio sam dosadio svojim prijateljima, prvim čitaocima, sa pitanjem: vidiš li ovde negde kič? Uprkos njihovom razuveravanju, sumnjam da sam uvek bio na visini zadatka, ali ne volim da se vraćam ovoj knjizi, jer se onda vraćam u prošlost, a tamo je uglavnom jeza.
Vaši junaci beže iz Novog Sada u Budimpeštu, Berlin, Firencu. Šta ih tera iz otadžbine?
Rat tera glavnog junaka iz otadžbine, u raspadu. On studira u Nemačkoj i radi u knjižari, da bi mogao da studira. Voli, seli se, traži bolji posao, život živi, šta drugo. Mogao bi se on videti i kao novi Rotov junak Franc Tunda, a ko to nije iz bivše nam domovine?
Često se ponavlja rečenica: „Ti, izdajica.” Biti živ – to je izdaja?
U kontekstu događaja – da. Ostati živ, dok voljena osoba umire, mesecima, u mukama, a vi ne možete da joj pomognete. Tu ne mislim na kuvanje, čašu vode, injekcije, nego na onu pomoć koju nismo u stanju da damo, a to je izlečenje, ponekad izaziva taj osećaj krivice, što sam definisao kao izdaju.
Poglavlje „Ti ćeš me izlečiti – bile su njene reči”, prava je poema. Da li ste razmišljali da ovaj prozni tekst pretvorite u pesmu?
Ne, nisam. Mislim da spomenuto poglavlje treba da ostane u toj formi. Ne želim da se vraćam toj knjizi, iako nisam napisao sva planirana poglavlja, jer me je pisanje bukvalno ubijalo, pa sam rukopis morao da završim pre vremena. Ova knjiga je estetizacija prošlosti i smrti, velika cezura, ali i autoterapija i prevazilaženje tragedije. Samim tim deo prošlosti. Trenutno pišem novi roman, koji neće imati veze sa traumom gubitka. Moje misli posvećene su samo toj knjizi, u nastajanju.

Zoran Radisavljević

28.02.15 Dnevnik - Novine i časopisi

Zrenjaninska “Agora” ovih dana je objavila drugo izdanje romana Ota Horvata “Sabo je stao”, naslova koji se početkom godine našao u najužem izboru za najprestižnija domaća književna priznanja, a to su NIN-ova i Nagrada “Meša Selimović”. Ova knjiga je takođe brzo našla put do čitalaca, koje je, verovatno, privukla i snažna emotivnost Horvatovog književnog rukopisa, delimično autobiografskog. U ovom romanu on se, između ostalog, bavio velikim, večitim temama života i literature, a to su ljubav i smrt.
Oto Horvat (1967) rođen je u Novom Sadu, pisac je i književni prevodilac sa mađarskog, nemačkog i italijanskog. Živi u Firenci. Objavio je nekoliko pesničkih knjiga, nagrađivanih i prevođenih. “Sabo je stao” njegov je prvi roman. Najprostranija književna forma poslužila mu je i kao autoterapija, a ovoj knjizi ne voli više da se vraća, jer je deo “uglavnom jezive” prošlosti.
Čuli smo da je drugo izdanje vašeg prvog romana “Sabo je stao”, jedna od najtraženijih knjiga u Novom Sadu, pa i u Srbiji. Šta vam to sada znači, i lično i profesionalno?
- Lično sam prilično zbunjen time. Bizarno mi je. Ja jesam tu knjigu napisao sa velikim trudom, energijom i emocijom koja je mogla i da je uništi, ali nisam očekivao veću čitalačku publiku. Što iz navike malog tiraža i uskog broja čitalaca poezije, što zbog teme koja nije laka i bezbrižna. Trud koji sam uložio u pisanje ove knjige bio je namenjen, nazovimo to rogobatno, metafizičkom opraštanju od voljene osobe. Profesionalno je ova knjiga skrenula pažnju na mene i mislim da je to dobra polazna pozicija za recepciju mog sledećeg romana, ako uspem da ga završim.
Da li je Sabo krenuo dalje? U životu? U sledećem romanu?
- Sabo je ostao u romanu i svako može da zamisli kako se njegov život dalje odvija. U suštini je autorov život nešto sasvim drugo i nema veze sa životom književnog junaka Saba. U mom privatnom životu, shvatam da želite i o tome da kažem nešto, došlo je do neočekivanog pozitivnog obrta nakon što sam završio pisanje Saba i ja sam radostan zbog toga.
Može li se rečenica iz vašeg romana “Na kraju krajeva, sve što se piše ima i autobiografski baš kao i terapeutski karakter”, smatrati vašim književnim svetonazorom?
- Mirko Kovač je tvrdio nešto slično u vezi sa autobiografijom i autobiografskim pisanjem. Za njega se autobiografsko ne može odvojiti od pisanja. Ja u suštini ne delim njegovo mišljenje i ono nije moj književni svetonazor. Može izgledati, ali nije. Književnost se uvek otrgne od realnosti i činjenica, oneobičava je i prilagođava svom svetu, inače ne bi bila književnost, zar ne?
Znam da to pisci baš ne vole, ipak, otkrijte nam malo od onoga što sada pišete?
- Sujeverje naravno da sprečava autora da o svom budućem delu puno priča, ali to kod mene nije slučaj. S obzirom da sam tek na početku pisanja romana, nezahvalno je još bilo šta reći o likovima i događajima u njemu jer ništa nije konačno, tek je u nastajanju, u nestajanju i rađanju. Jedino je vremenski okvir romana siguran: od tridesetih do kasnih šezdesetih godina prošlog veka. Naravno Novi Sad je jedan od gradova u kojem će se veći ili manji deo romana odvijati.
Bićete gost Prozefesta u svom rodnom gradu. Kakav je to osećaj?
- Već sada imam tremu kada pomislim na čitanje pred publikom. Ne, šalim se. Znajući da je to deo ovog posla, nastup, mislim, želim da mu priđem profesionalno, bez emocija koliko se može. A trema i nije tako loša stvar jer kazuje da nam je drago zbog nastupa.
Šta i koga sada prevodite?
- Vidite, o ovome bih radije da ćutim, jer autorska prava još nisam dobio , pa ne bih da me neko pretekne. Odaću samo da se radi o jednom italijanskom proznom piscu, nedavno preminulom. Prevodim ga ne samo zato što mi se on kao pisac sviđa i što se zabavljam prevodeći ga, nego zato što pri tome i vidim i učim „književne zahvate“. Jednom rečju- spojio sam ugodno sa korisnim.
Radmila Lotina
Poezija postavlja pitanja, ali ne daje odgovore
Prvu knjigu pesama objavili ste 1987. usledile su i nagrade za sledeće, ali širi krug čitalaca (pa i neki književni kritičari) za vas su saznali tek nakon uspeha romana. Kako to tumačite?
? To je odraz stvarnosti, nažalost. Poezija ima uzak krug čitalaca i ne možemo očekivati da svaki kritičar prati sa pažnjom celokupnu godišnju književnu produkciju. Isto je i sa publikom, sa prosečnim čitaocem. Osim toga, poezija često od čitalaca zahteva i vreme i pažnju, ona nije “aerodromska književnost” koja se kupuje da se “ubije” vreme. Poezija postavlja pitanja, ali ne daje odgovore. Skreće uglavnom misli na suštinska pitanja postojanja, a danas, pogotovo danas, niti se ima vremena, niti volje da se suočimo sa njima. Lakše je gledati serije, razne rialitije.

01.02.15 Politika

Zajednički imenilac tri romana iz najužeg izbora za ovogodišnju „Ninovu nagradu” je ona konačnost čije bi ime radije ostalo neizgovoreno. I „Životinjsko carstvo” Davida Albaharija i „Sabo je stao” Ota Horvata i „Kuća sećanja i zaborava” Filipa Davida tematizuju smrt.
Kod Albaharija i Davida smrti su nasilne, uslovljene političkim, društvenim i istorijskim previranjima, a romani nastoje da preispitaju njihove uzroke. Kod Horvata smrt je prirodna neminovnost, ali su pitanja slična – o mogućnostima da se ona razumom prevlada i da se pronađu načini kako će se književno relevantno, makar u tekstu, izboriti sa ličnim bolom nakon smrti voljene osobe.

Ontološka priroda zla ( i tragičnog) kao i mogućnosti da se ono spreči ili prevaziđe, dva su suštinska pitanja kojima se bave sva tri romana.

„Sabo je stao” je roman sa motivom mrtve drage. Ne bi bilo dobro Horvatov roman ograničiti romantičarskom mitologijom i time mu oduzeti savremeni kontekst, ali i posebnost koju nosi činjenica da je pisac uspeo da svojim talentom i stilskim umećem učini ono najteže u književnosti: da ličnu, autobiografsku priču, transponuje u umetnost.

Horvat je kroz mozaičnu strukturu sastavljenu od niza pesničkih celina, sačinio poemu, sa darom pesnika, jezički pročišćenu i svešću savremenog obrazovanog autora, književno relevantnu celinu, bez proklizavanja u patetično ili sentimentalno štivo na čemu bi se, pritisnuti jačinom tuge, okliznuli mnogi, a da se ništa nije izgubilo od jačine bola, praznine, tišine i besmisla koji ostaju kada smrt nastupi.

Ako je smrt prvi zajednički imenilac sva tri romana, onda je sećanje svakako drugi. Filip David, kao i Horvat, ispisujući stranice o preranoj smrti svojih najbližih, u saglasju sa idejom da je pisac demijurg, stvaralac sa moćima, čiji je cilj da svoju moć iskoristi kako bi u tekstu, jedinoj pouzdanoj memoriji, sačuvao za budućnost one čiji bi se likovi u protivnom posredstvom htonskih sila zaborava i vremenskog protoka izgubili, kao što bi se izgubili i jačina užasa, kajanja i beznađa čije oštrice vreme neminovno tupi.

U strahu od zaborava, pisanje, ali ne kakvo bilo, već samo ono koje se pretače u vrhunsku prozu, garant je sećanja, a time i produženog života svega što se ne sme zaboraviti.

Sećanje sa demijurškim funkcijama, kao produženje života, sećanje kao oduživanje duga, kao mogućnost da se iz njega izvuku pouke i spasu neki budući životi okosnica je i druga dva romana. Albahari čiji je nepouzdani pripovedač najmanje sklon da nam svoja sećanja nametne kao jedinu istinu, ipak ispoveda priču o pamćenju što ne zamire.

„Životinjsko carstvo” nije samo obično sećanje na studentske demonstracije 1968, već osvrt na iskrivljeno kolektivno pamćenje da tragičnih posledica nije bilo. Ovo pogrešno uverenje je posledica ćutanja, te je jasno da sećanja, čak i nepouzdanih pripovedača podstiču razmišljanje, i da su bolja od prećutkivanja ili zaborava kroz prihvatanje samo zvanične istorije.

U jednom dahu, Bernhardovskom pasusu bez belina, ali ovoga puta oplemenjenom fusnotama kao integralnim delom knjige, Albahari posredno upućuje čitaoca na nemoć naratora da ispriča celovitu istinu bez pritoka, meandara i drugačijih uvida.

Sistem kao pokretač najgoreg u ljudima, slično kao i u Albaharijevom romanu, prepoznaje se i nagrađenom delu Filipa Davida, „Kuća sećanja i zaborava”. Tema je jedna od najvećih i najzahtevnijih u istoriji literature na kojoj su se mnogi ogledali, ali i ostali zapitani (od Adorna do Prima Levija) da li je posle tragedije holokausta moguće još uvek stvarati.

David se priklonio tezi da bez sećanja ostvarenom kroz pisanje pamćenje će izgubiti primat nad tišinom i zaboravom. Mogućnost da se prošlost cenzuriše i zagubi u huku vremena nad žrtvama se nadvija zlokobnije no kada su u pitanju prethodna dva romana.

Jer je izbavljenje i preživljavanje ove kolektivne tragedije često bilo povezano sa zamenama identiteta, zanemelošću pred zločinom, nemogućnošću da se razmere zla obuhvate razumom.

Četiri različite sudbine preživele jevrejske dece u dramaturški skladnom prepletaju tvore vezivno tkivo ovog romana.

Dilema da li prihvatiti dati identitet i kako živeti s njim ili uprkos njemu otvara dalja složena preispitivanja, pitanja zaborava i sećanja bez koga nema opstanka, ličnih odluka koje se moraju doneti uprkos bolnom bremenu što ga nameću sećanja, svesti o postupcima i konsekvencama koje život znače, o ontološkim pitanjima prirode i uzroka postojanja zla.

Filip David koristeći dokumentarno i autobiografsko u sadejstvu sa realističkim i fantastičkim diskursom čini maestralni zaokret – povlastiti sećanje kao jednu od privilegija čoveka jer je ono sila što utire put napretka čovečanstva i njegovog opstanka.

U sudaru sa zlom, zaborav se čini spasonosnim sve dok se ne uoči njegova sličnost sa smrću i nestajanjem. Tada na scenu stupa pamćenje prikazano u verziji kabalističke fantastike kao prisustvo mrtvih u paralelnim svetovima iz čije tamnice ih samo sećanje može izbaviti.

U tradiciji Kiša, Albaharija, Aleksandra Tišme, odnosno Šulca, Prima Levija, Grosmana, a u senci adornovske sumnje o tome može li se i dalje stvarati posle tragedije holokausta, Filip David pokazuje kako je to ipak moguće, sa darom starozavetnih majstora ispisujući knjigu pročišćene naracije o nekim od suštinskih pitanja bitisanja.

Jasmina Vrbavac

01.02.15 Polja

Kada ostane sam, a čini se da je stalno sam, Oto Horvat piše: „Spolja izgleda da funkcionišem, ali iznutra sam u ruševinama iznad kojih kruže crne vrane. Arheolog koji uzalud pokušava da rekonstruiše nestalo carstvo.“ Sabo je stao, studija okrenuta sebi, roman u delićima koji je, čini se, smisleni produžetak Horvatove poezije, introvertno je delo o smrti voljene osobe, mučnom podsećanju na zajednički život i bolest, a potom i o nemogućem nalaženju nastavka, odgovora na pitanje šta raditi onda kada se stane; onda kada vam, kao pesniku-ljubavniku-hermafroditu, oduzmu drugu polovinu. Takvo delo i valja biti napisano odmerenim lirskim jezikom, kako i sam zaključuje pisac u mnogim pričanjima sa samim sobom, jezikom koji će istovremeno i pisati o emociji, i sam biti emotivan. Za početak, možda ovo zvuči odveć banalno. Srećom, Horvat je sposoban intronaut, a potom i dobar putopisac unutrašnje topografije, kao kakav vanzemaljac ili magijski guru jednim okom zagledan u sebe, drugim u svet, a trećim u Nju. Kako autor beleži, Sabo je stao je knjiga izlečenja. Ovaj je tekst, zapravo, terapeutski. U pitanju je jedna postmoderna ljubavna priča, svojevoljno izgubljena u stanjima „posle/post-“ (Šta kad se „stane“? Šta kad ona ode?), koja meša naoko hladan diskurs postmoderne sa pripovešću, ili bolje reći ispovešću, koja na čitaoca pokušava predočiti piščevo duboko osećanje. Tu nameru da se utiče, često impresionistički, možda vidimo u Horvatovim bojama, gde jedina svetlina dolazi od beline kolodvora ili crvenila njenog veša, nasuprot tmurnoj i htonskoj boji čempresa i borova. Horvat posvećuje vreme razmišljanju, između ostalog, o problemu nemogućnosti pisanja, brizi da se kao pisac, ali i neko u žalosti, odvoji od „neprekidnog niza banalnosti i drugorazrednog kiča“. Detaljno brine čak i o formi teksta koji čitamo pred sobom, priznajući da bi „jedina odgovarajuća forma morala biti proza autobiografskog karaktera, a ne poezija“. Horvatov angst, poetski i emocionalan, ogleda se i u prozi. Sabo je stao je jedna izlomljena knjiga; ne roman fragmenata već radije roman seansi. Čak i kriptična pitanja, koja u Horvatovom delu služe kao naslovi kratkih poglavlja („Zašto ste fiksirani na fotografije i fragmente?“, „Da li je ovo sve za danas, gospodine Sabo?“), podsećaju na pitanja koja dolaze iz psihoterapeutske fotelje, upućena nekome na psihoterapeutskom krevetu. Jedna je ovo, dakle, polomljena knjiga, koja stilski leži između poetike beleški i dnevničkih zapisa (kojom odiše i Horvatova poezija) i visoko oblikovane beletristike, napupele umetničko-književnim upućivanjima (što takođe odlikuje Horvatovu poeziju).
Ono što je autoru nelagodnost pisanja – želja za pisanjem ali nenalaženje dobrog jezika – za čitaoca pak predstavlja veoma prijatno iskustvo koje samog sebe obnavlja i osvežava. Ova knjiga se tako na smenu čita kao dnevnik, memoar, sanovnik ili putopis. Vremensko oneobičenje vidimo u kidanju fabule i sižea, gde je veoma jasan sled događaja (zajednički život junaka sa njegovom dragom, potom njena bolest, zatim smrt, a onda život „posle“ i samoterapija) dat u vešto ispremeštanoj hronologiji; tome se pridružuje i prostorno premeštanje radnje, nepravilno podeljeno između Budimpešte, Novog Sada, Mađarske, Nemačke, Italije – u velikoj meri, dakle, (čempresovske) Miteleurope. Sabo je stao i jeste delom postgeografska, iseljenička ljubavna priča: o čitanju Njujorkera u jednom peštanskom kafiću, o zajedničkom hodočašću kroz galerije, ili o stresnom životarenju u Berlinu od lokalne writer-in-residence stipendije, za vreme bombardovanja Srbije. Zebaldovski zamah, ali sa lokalnom svežinom – Zebald se, mislim, u svojim rukopisima slabo bavio poetikom problema sa vizom, jer je on ipak bio putnik a ne vagabund. Takva Horvatova rastrojenost ne dotiče se samo forme već i sadržine; ovo delo poprima osobine i neke naročite podvrste romana toka svesti, „toka sećanja“. Sabo je stao, iako tematski jasno definisan onom smrću (i njenim preživljavanjem), često odlazi u dostojanstvene digresije, kratke i skazolike pripovesti slične, možda, nenapisanom blogu: o misteriji nepoznate žene na fotografiji njenog oca (koji je samo tu sliku držao u svom novčaniku), kratkom poznanstvu sa nemačkom časnom sestrom, ili pak dečjem bežanju od letećeg tanjira, jednog podneva u Novom Sadu. Ono što je (vrlo lako!) moglo ispasti jedna bogata, ali nesređena zbirka poezije, zbir biografskih meandara i aluzija, ispalo je začudo, zahvaljujući umešnom narativnopoetskom kolažiranju, veoma koherentan kratki roman, čiji se lavirinti podsećanja, margina i fotografija mogu uspešno razrešiti pažljivim povlačenjem prsta po stranici (stoga Horvatu moramo odati počast i za veštinu skoro filmski umešnog montažiranja slika i snova, i uredničkog pripremanja sopstvenog teksta). U tom lavirintu zlatna nit je upravo ljubavna priča, a Horvatova ljubavna priča je velegradska ljubav za načitane, o pomenutom listanju kulturnih časopisa u Budimpešti, o tome kako postoje „njen“ Mendelson i „njegov“ Bah. Ipak, ima tu i one prostodušne topline, tihog gluvarenja, glupavih razgovora ili brige o njenoj porodici. Vrlo malo u knjizi ima karnalnog i napadno seksualnog; glavni junak radije je samo posmatrao svoju dragu, i vidi se tu petrarkolika opsesija. „Sve što kažem ili zamislim ima direktne ili indirektne veze sa njom“, piše Horvat, nazvavši svoju dragu, umesto „Beatriče“ ili „Lucija“, samo A. – sažetost beleške, možda disciplinovana samocenzura u činu pisanja o drugoj polovini svoga bića, ali i podsećanje na Alef, prvo slovo, čime divinizacija drage postaje romantično-bibliotekarska. Dolazi kasnije, nažalost, i jedno tmurno izokrenuće Petrarke. Dok se ovaj iz daleka divi putenosti, Horvat izbliza, u istom stanu i krevetu, posmatra Njeno oticanje pred bolešću, i Njen ožiljak na leđima (od operacije, terapije). Njena smrt zaista jeste njegova bolest; to tužno oticanje životne energije deluje čudesno upečatljivo kada ga posmatramo kako teče onom putanjom Horvatovih hronoloških krivina i zaokreta, koji mešaju Njeno zračenje sa Njenim gašenjem. Time tekst dobija osobine i lepe zagonetke, poput zaista eliptično montiranog filma, a čitava knjiga postaje čudnovata sesija u kojoj se (a ovo tek sada spominjemo) na tajnovit način pokušava spojiti smrt (ili bolje reći „smrtno stanje“) Sabovog oca sa njegovom preminulom dragom. (Ili ne? Psihoterapija je komplikovan lavirint oniromantije, ali najviše prostora u ovoj studiji zvanoj Sabo je stao zaista jeste posvećeno Ocu i Njoj, praćeno nekolicinom međusobno povezujućih i ne baš indirektnih aluzija, koje sada nećemo razlagati.) Slučajno ili ne, u godini kada se u finišu izbora za NIN-ovu nagradu nalaze Oto Horvat, Filip David i David Albahari, Horvat je svojim proznim prvencem napisao naoko čisto albaharijevsku knjigu: o nemogućnosti pisanja, o smrti oca, o putevima (divna slika iz prvog poglavlja: junak na put kreće tegleći kofer svog preminulog oca) i, zapravo, smrti i ljubavi uopšte. Iako sve možda zvuči čempresovski tmurno, Horvat je jedan vitalan, živ pisac, prikriveno razigran, koji se dugo pekao na tihoj vatri poezije da bi, eto, na kraju stvorio gurmanluk proze. U velikoj je to meri, rekao bih, zbog sposobnosti da svoje prethodne tekstove, u ovom slučaju pesme, posmatra i kao tvorac i kao čitalac, uzimajući od njih nenametljivu haikoliku deskripciju, učene aluzije i hladnu no dirljivu intimnost – i od toga praveći jedan dobar roman, upečatljiv kako iz samoterapeutske tako i iz čitalačke perspektive. Sabo je stao može delovati kao skup svega viđenog, od motiva do postupaka, ali Horvatova priča o mrtvoj dragoj drži se, sa obe noge, između one trivijalnosti već pročitanog i prijatnog osvežavanja, koje podseća na prskanje sobne biljke magličastim, reskim mlazom vode. Horvat/Sabo ne samo da imaju šta da napišu nego, već i najpre i – zašto.

Miloš Jocić