02.08.05
Smehom protiv ludila
Rastko Zakić
Satira je istinito preterivanje, mada mi je sve jasnije da satiričar našu stvarnost ne može ni dostići, a kamoli prevazići
On je „arhitekta koji ponajviše ruši zidove”, zapisao je Milovan Vitezović o satiričaru Rastku Zakiću, arhitekti koji se potpuno posvetio književnosti, publicistici i izdavaštvu.
NJegove knjige, ubojito satirične, zabranjivane su i sankcionisane, i baš zbog toga uvek bile privlačne. I dok su ga vlasti osuđivale, o njemu i njegovom delu pohvalno su govorili Matija Bećković, Dobrica Ćosić, Igor Mandić... Zastupljen je u domaćim i stranim antologijama satirične književnosti, prevođen je na više jezika i dobitnik je brojnih priznanja.
Povod za razgovor sa Rastkom Zakićem je njegova najnovija knjiga „Vlasnici vlasti”, u kojoj su pesme objavljivane od 2000. do 2005. godine u listovima „Politika”, „Danas”, „Ošišani jež” i „Večernje novosti”.
Igor Mandić je napisao da imate hrabrosti da „izjedate naslage rđe, nevaljalstva, pokvarenosti i gluposti”. Da li vremenom zubi otupe ili se izoštre?
– Vremenom zubi svakako ispadaju! Tupili ih ili oštrili, doći će vreme ispadanja i iz najjače vilice. Zato ih treba koristiti dok se može i zagrizati što češće i što žešće. Ko se smeje – mora pokazivati zube! Naravno, budite spremni da vam moćnici na kojima ste ih oštrili katkad poneki izbiju pre vremena. Ali i tada će ih pravi satiričar pokazivati – makar i iz šake!
Nekada je u narodu vladao običaj da se u parčetu hleba izvađeni mlečni zub deteta baci psu da ga proguta, da bi dete imalo zube dobre i oštre kao u psa. Danas te preventive nema, pa ni četkice ni najodabranije paste nisu više u stanju da sačuvaju zube od najezde koka-kole kojom pokušavamo da zasladimo gorak život. Zaboravili smo da i oralna i moralna higijena od nas traže da neumorno grizemo!
„Vlasnici vlasti” su nepresušni izvor inspiracije. Šta Vam još ne da mira?
– Ne da mi mira upravo to što su mi vlasnici vlasti nepresušan izvor inspiracije. Što ne presušuju motivi, što se potoci sa tog izvora neprestano obnavljaju, prerastajući u bujice koje nas potapaju i odnose. Vlast su zaposeli vlasnici bez skrupula. Smutljivci su postali moćni carevi smutnog vremena. U temelje se ugrađuju zločini, pljačka i „demokratski” nemoral, a krivce još jedino Bog može kazniti. Ako i njega ne potkupe „milosrđem”, bacajući gladnima mrvice sa svoje trpeze. Slabi i pristojni imaće još manje, bahati i beskrupulozni dobiće još više. Isterivanje pravde više se ne tumači kao težnja za pravdom, nego kao isterivanje pravde iz sudnice i iz života. Dvosmislenost je poslužila da se kao pravda ozakoni pravo najjačih. U sveprisutnoj demagogiji vlasnik vlasti se čak i ponosi što od državnog ne razdvaja svoje, „jer on voli jednako oboje”! U nedostatku pravne države narodu preostaje jedino slabašna nada u savest onih koje je birao. „Uz to znamo da ko je na vlasti /Ako neće i ne mora krasti!”
Dva rimovana stiha Vaše pesme – jedan aforizam. Šta je ubojitije i šta bolje osvešćuje, kraća ili duža forma?
– Kod nas su, nažalost, najubojitiji bili kuršumi, ali nas ni oni, takođe nažalost, nisu preterano osvestili. Zbog toga je nezahvalno ovom terminologijom označavati bilo literarnu formu, bilo sadržinu. Ja bih radije rekao da je istina isključivo merilo koje određuje kvalitet i forme i sadržine. Naš satirični aforizam, koji je po formi samo jedna do dve rečenice, dostigao je suštinu koja ga je proslavila širom sveta. Ja sam se poslednjih godina opredelio za formu satirične pesme koja je, čudom, u postojbini Zmaja i Disa nezasluženo bila zapostavljena, upravo da bih ironijskim mogućnostima stiha dostigao suštinu tema kojima sam želeo da saopštim svoju satiričnu istinu.
Zapisao sam ranije, u aforizmu, da je satira istinito preterivanje, mada mi je sve jasnije da satiričar našu stvarnost ne može ni dostići, a kamoli prevazići. Zar nismo i sjaj najlepših reči, kao što su Srebrenica ili Bratunac, zatamnili zločinom i bratoubilaštvom, čak neukusno licitirajući žrtvama: ko ih je dao više!
Da li se osećate kao hroničar jednog vremena i našeg naroda ili je Vaša priča vanvremenska i opšteljudska?
– U našem narodu i našem vremenu imamo dovoljno, i previše, i onog što valja i onog što ne valja, tako da nema potrebe posezati za tuđim primerima i drugim vremenima. Naročito su satiričari, okrenuti po prirodi svog tužnog posla onome što ne valja, toliko bogato opskrbljeni neverovatnim temama sa domaćeg ognjišta da bi bilo šta morali uvoziti za svoje potrebe. Malo li nam je naših pogibija i nesreća, žrtava i zločinaca, jada i čemera, licemerja i grabeži? Pre bi se reklo da bismo se mogli okrenuti izvozu glupih i ubistvenih iskustava, pa neka svet, koji ni sam u tome ne oskudeva, izvuče možda i neku našu opšteljudsku i vanvremensku pouku, koja bi mogla koristiti drugima više nego što je koristila nama. Ali i u tome, kako neki kažu, moramo dobro paziti i sprečiti nove svetske zavere, koje se, što je već dokazano, obično bezobrazno ispreče svakom našem uspehu!
Kažete da je naš voz za budućnost stao na slepom koloseku, da uporno gradimo kulu od karata i letimo naopako. Ima li svetlosti, osim od požara?
- Kakav god da nam je bio komunizam, nismo ga se smeli osloboditi samouništenjem do propasti. Ima mnogo boljih vrsta svetlosti od plamena požara i mnogo vidovitijih puteva od slepih koloseka. Uzaludna je upornost u građenju i najvelelepnijih kula od karata i naopak je nebeski let ako se sunovraćujemo u prašinu. Neka se bar pesnik drži zdravog razuma kad su političke muze nerazumne. Ono što je nedodirljivo za kritiku, mora se satirično ismejati.
Opasno je navijačima i vernicima vlasti i svakojakih bajki poveriti svoju sudbinu i budućnost. Kada se sudare ljubitelji Snežane i sedam patuljaka sa ljubiteljima Pepeljuge, najgore je da se umešaju ljubitelji Baš-Čelika! Vernici sopstvenih bajki umesto blagosti posejaće smrt u krvavoj kaljuzi. Zato se moraju postaviti granice svakoj sebičnoj isključivosti, a na granicama postaviti smeh kao danonoćna straža upozorenja protiv širenja ludila.
Dok pišete da li Vam se smeje ili plače?
– Koliko je sve postalo smrtno ozbiljno i mrzovoljno – plakaćemo za smehom! Zato se satiričar smeje i kad mu se plače. Smeh je poslednja odbrana čovečnosti. U prirodi se jedino čovek smeje, ali izgleda samo dok ne uđe u institucije sistema koje ga uozbilje, umrtve, a često i usmrte, određujući mu kao glavnu dužnost čuvanje lažnih vrednosti i lažnih ideala. Satiričar mu pomaže da razotkrije obmane i iluzije, da shvati tragikomičnu realnost i da sam odluči hoće li život prihvatiti kao zdravo smešan ili kao bolesno depresivan. Tako će uspostaviti izvesnu ravnotežu kojom će, kao čovek sopstvene sreće, ionako stići do neumitnog kraja, bilo da se nada nečemu onostranom, bilo da samo strepi od zagonetnog ništavila.
Jelena Nikolić
